Zemlja fjordova ili vikinga, mnogi su načini da se opiše Norveška. Gastronomi će reći država vafla i lososa, prirodnjaci će isticati polarnu svetlost ili arhipelag Svalbard. Ipak, ko je bio u Domu omladine 20. marta, reći će da je jasno – to je država blek metala.
Odatle dolaze Burzum, Mayhem i Immortal, od devedesetih do danas jasno je da Norvežani vladaju blek metal scenom. Kome se ne putuje čak 2.579 kilometara na sever, uz Taake i Nordjevel mogao je da doživi deo pravog, norveškog duha i u Beogradu. Mada, doživljaj nije bio potpun, bilo je znatno manje hladno nego “tamo gore”.
A do Bergena putovali smo preko Austrije, pa nas je, u svakom smislu, na početku zagrejao Theotoxin. Zahlađenje je bilo postepeno, a svirka sve bolja.
Ni prvi dan proleća i potpuni tematski kontrast između vremena napolju i unutrašnjosti Amerikane nije sprečio prave metalce u kožnim jaknama, čizmama i bodljama postavljenim gde god im se našlo mesto, da ostanu u svom stilu. Dok se sala sukcesivno punila, Theotoxin je naglo započeo svoju svirku, sa ciljem promovisanja svog poslednjeg studijskog albuma pod nazivom “Fragment: Totenruhe”.
Njih petorica, našminkani i okruženi maglom, pokazali su kako izgleda pomenuti norveški žanr serviran na austrijski način. Možda su na prvi, ili na svaki drugi pogled delovali zastrašujuće, ali ko je pažljivo gledao mogao je da primeti frontmenove suptilne izraze zahvalnosti. U publici se našlo nekoliko obožavalaca koji su znali napamet svaki tekst sa set liste, a od onih koji ih prvi put slušaju dobili su pozitivne reakcije. Kako i ne bi, uz toliko uloženog truda u stajling, scenski nastup i izgled.
Pauza između dva benda poslužila je da se ispred bine uspostavi hijerarhija – najhrabriji (i najmlađi) u prve redove, dok je prosek godina rastao srazmerno sa udaljenošću od bine. Ipak, iako stariji pripadnici publike nisu bili našminkani ili natapirani, crni duksevi i duga kosa bili su dovoljni da se pokaže da među svima vlada ista ideja.
Kao predstavnici norveške savremene underground scene, sa drugačijim rasporedom boja na licu u odnosu na prethodni bend i prslucima od različitog materijala, na bini su se našli Nordjevel.
U normalnim uslovima, njih je pet. Međutim, kada bubnjar zbog dokumentacije ostane zaglavljen u Hrvatskoj, broj ljudi na bini se smanjuje. Zahvaljujući fenomenalnim dizajnerima zvuka i uz pomoć snimka od prethodne večeri, bend je bio u mogućnost da nastupi, a izostavljeni član prisustvovao je duhom.
Frontmen je kontakt sa publikom ostvarivao samo oštrim pogledima, dok je ostatak atmosfere uspostavila rasveta usklađena sa ritmom, pružajući skoro pa psihodelično iskustvo, na momente naglašeno gitarskim deonicama. U slučaju da do sada u Srbiji nisu imali svoje stalne obožavaoce, tokom nastupa su ih sigurno stekli, a obzirom na to da su bili znatno agresivniji, očigledno je da je to upravo ono što prija domaćoj publici. Postavlja se pitanje – šta da je bubnjar ipak bio tu? Samo uz snimak čitava sala se tresla, a uz njega verovatno ne bi sva stakla u prostoriji ostala u jednom komadu.
Posle malo duže pauze, došao je red na bend koji su svi čekali. Ova petorka došla je u punom sastavu i sa sobom donela prepoznatljivi duh blek metala devedesetih. Uz folk intro pred početak i poneku činelu više od prethodog benda, Taake nisu imali nikakve potrebe da pokušavaju da pridobiju publiku, jer se činilo kao da su se svi prethodna dva sata štedeli i čuvali snagu samo za njihov nastup.
Treći način šminkanja lica, nikakva upadljiva odeća osim jednog crnog mantila i prikriveni agresivni delovi prožeti folk elementima sa početka, bili su njihov recept kako ostaviti sve prisutne bez teksta. Njihov frontmen je potpuno zavladao prostorom, te se na momente činilo kao da je ostatak benda manje bitan, ili čak neprimetan.
Taj problem su rešavali tako što bi on sišao sa bine tokom solaža, da se na kratko pozdravi sa tehničarima, čime je davao prostora ostalim članovima da skrenu pažnju na sebe.
Taake je pokazao koliko veliku ulogu u nastupu ima energija i kako sasvim svakidašnji i već viđeni elementi, kao što su smena zelenog i ljubičastog svetla i jedan stalak za mikrofon mogu da naprave nešto potpuno novo i prepoznatljivo.
Česti su komentari kako su svi blek metal bendovi isti, ili kako unutar samih bendova ne postoji originalnost – svi sviraju jednu istu pesmu. Posle ovakve večeri, teško je verovati u to. Za dobar nastup nije potrebno mnogo, bilo da je u pitanju suvi led ili šminka na rukama umesto na licu. Kvalitet muzičara i utisak koji će oni ostaviti ponekad zavisi od sposobnosti da svoj pogled, rasvetu ili tehniku na bini iskoriste kao rekvizitu. Ova tri benda su to itekako znala da urade, pružajući beogradskoj publici tri zaista različita iskustva za samo nekoliko sati.
J. Ilić za HL
Taake i jeste projekat pevača/frontmena. Ostali su samo scenski muzičari. Zato je i imao toliku ulogu na bini 🙂
Inače su obe predgrupe kao i sam Taake odradili posao na ultra visokom nivou. Odavno nisam bio na boljem koncertu u smislu zvuka, scene i energije.
Takodje mi je toplo oko srca jer se publika samoorganizovala da izbaci dvojicu neonacista sa koncerta. Neprocenjivo!