Svaka prava stvar mora da ima i svoje pravo vreme. Nekad je to odmah i sad, nekad nedelju, dve, mesec.. a ponekad i skoro 40 godina. Ali ako živiš na ostrvu usred vremena, ni to čekanje ne pada tako teško.
U studiju Vlade Negovanovića, dva iskusna rokerska vuka – Zoran Predin i Nikola Čuturilo – “peglaju” drugu pesmu zejedničkog projekta Analogna rasa.
“Otok sredi časa… mi smo analogna rasa…”, pevuši Nikola zarazni refren i pita:
– Kako bismo tačno preveli “otok sredi časa”?
– Ostrvo usred vremena – odgovara Zoran. – Ono što smo mi.
Ova pesma nastavak je priče započete nedavno, singlom “Još imaće nas”, koji je zapravo najavio projekat Analogna rasa. Ali, pre toga… kako su se njih dvojica uopšte “ukačili”, posle tolikih godina…
– Ne znam tačno mesto ni vreme kada smo se upoznali, možda u Mariboru…ili u Zagrebu u maloj Sportskoj, gde je Nikola bio s Čorbom sredinom osamdesetih, pa smo se onda sretali po koncertima, festivalima… – priseća se Predin i dodaje:
– Mi smo srodne duše. To se prosto dogodi. Kao što ne možeš da napišeš hit pesmu po narudžbi. To se dogodi ili ne. Tako je i sa prijateljstvom, Dogodi se. S nekima se odmah nađeš…
– A s nekima se odmah ne nađeš – ubacuje se Nikola i nastavlja:
– Nisam nikad razmišljao o tome kako smo postali prijatelji. O tome se ne razmišlja. Mi smo se svi viđali u onom prostoru bivše zemlje,tada je malo ljudi radilo na prostoru cele zemlje, možda 10 bendova koji su špartali Jugoslavijom, tako da je posle meni bilo nezanislivo da sam u Mariboru ili Ljubljani a da se ne javim Zokiju, ili on meni kad je u Beogradu. I onda smo shvatili da imamo slične vibracije, svetonazore, smisao za humor… Ponosan sam na to što sam uspeo da na ta neka prijateljstva nikada ne padne senka i da posle svega bude kao što je nekad bilo – kaže Čuturilo.
A od prijateljstva do zajedničkog projekta put je – kratak. Trideset i kusur godina. Ali, rekli smo već da se, na otoku sredi časa, vreme meri malo drugačije.
– Na jednom od poslednjih susreta Nikola je rekao da je pravo vreme da napravimo nešto zajedno. Došao je i rekao “ja imam jednu pesmu i mislim da je super za početak”… Bez filozofiranja, razmišljanja, kako, zašto, na koju temu… I pesma “Još imaće nas” je pravi kamen temeljac, na koji vrlo lako može da se postavlja sledeći, pa sledeći, pa sledeći… – objašnjava Predin, a Čuturilo dodaje:
– Sve je išlo relaksirano, korak po korak. Zorana je inspirisala “Još imaće nas”, pa je napravio “Analognu rasu”, koja je i kumovala projektu. Nekako, da smo išli kao Predin/Čuturilo, bilo bi kao neka reciklaža, ljudi bi pretpostavili da recikliramo svoje stare stvari, a nama je mnogo izazovnije i inspirativnije da radimo nešto novo. Ja sam već napravio i treću numeru, Zoran četvrtu… idemo korak po korak, Croatia Records je prepoznala potencijal ove priče i oni će biti izdavaći za Sloveniju i Hrvatsku, a Lampshade medija će biti zadužena za Srbiju, dakle stiže album, zakazali smo neke koncerte za kraj godine. Prvo Kolarac u novembru, pa ćemo videti…
– Sve to ne bi bilo moguće – nastavlja Zoran, – da sa svojim iskustvom i svakako talentom, nismo u stanju da to realizujemo sada. Pre 15 godina bi to sigirno bilo mnogo teže napraviti. Sad je sazrelo vreme, da bez nekih ambicija, očekivanja u smislu karijernog razvoja, da iz druženja napravimo nešto lepo – kaže on, a Nikola se nadovezuje:
– Nema imperativa. Nama je jedini imperativ da se srećemo, pravimo pesme, družimo se, snimamo, da su ti dani ispunjeni druženjem, zezanjem, dobrim vibracijama i to je više nego dovoljno. To će biti šlag na ovoj torti.
Koncept Analogne rase povezao je dvojicu muzičara koji, za razliku od mnogih, nikada nisu ćutali i krili svoje svetonazore, ali i političke stavove, kroz svoju muzku, ali i izvan nje. Zato je neizbežno pretpostaviti da će i novi, zajednički materijal, biti bez kompromisa prema aktuelnom trenutku, u svakom pogledu.
– To je proizvod tog otoka usred vremena. To što smo ostali na liniji uprkos svim sranjima koja su se događala. To je zato što smo već tada, i uvek, bili iznad toga, iznad dnevne politike, iznad nacionalnosti, iznad vere… Kvalitet nema nacionalnost. Po tom pitanju mi smo uvek bili tamo, na tom otoku usred vremena, mi srodne duše iz svih krajeva, područja, država… i to smo sada glasno rekli i krajnje je vreme da se naša civilna društva, nestranačka, sete da svi mi stojimo na postulatima Francuske revolucije – Liberté, égalité, fraternité. Nema druge. Mi smo ljudi koji su odgojeni po nekom bontonu, starijima ustupamo sedišta u autobusu, damama pridržavamo vrata, mi smo sinove odgojili u džentlmene, mi smo ti koji čitamo knjige, idemo na utakmice, na pozorišne premijere, mi smo aktivni i ne damo se uvući u strankokraciju i dnevnu politiku. To je princip… ali, bolje da sada stanem… – smeje se, pomalo gorko, Predin.
– Ja ću da zaokružim – dodaje Čuturilo:
– U ovim godinama nije tajna ni šta ja mislim, ni kako razmišljam i kakvi su mi svetonazori. Barem za sve koji me poznaju. Oni koji me ne poznaju, ne moraju ni da me upoznaju. Nemam ni želju ni potrebu da insistiram na tome. Mislim da je sada vreme da posvetim i pesme i čtav angažman oko pesama, pre svega nama unutar benda i ideji da stignemo do tačke da delimo dobru energiju i hemiju, da ti ljudi znaju da sam uvek tu za njih kao i oni za mene.
Analogna rasa je bez sumnje naziv koji u sebi krije mnogo više od jednostavnog tumačenja reči koje ga čine. Slučajno ili namerno na neki način predstavlja i “pretpostavku održivosti”, odnosno uverenje autora da će njihova priča biti zanimljiva ne samo analognoj generaciji u tehnološkom smislu, već i nekim klincima koji u sebi nose “analogni gen”.
– Mi smo dali to ime nečemu što je postojalo pre i postojaće posle i naravno da postoji u svakoj generaciji – objašnjava Zoran. – Sigurno postoje klinci koji su nama srodne duše, koji zapravo u tehnološkom ili materijalnom smislu vole neke druge stvari, ali im je tok svesti i odnos prema životu isti kao naš i tu apsolutno analognost podrazumeva originalnost, otvorenost… analognost u smislu poštovanja različitosti, i to su te stvari. Možda reč rasa nije najsrećnije rešenje, ali bolje je nego klasa… (smeh).
– U prošlosti, kao i sada, a nadam se i u budućnosti – dodaje Nikola – siguran sam da će, bez obzira na uzrast, postojati pristojan broj ljudi kojima će čast biti ispred svak dobiti, kojima će poštenje, empatija i neki primarno dobri svetonazori biti primarniji od materijalne koriisti ili položaja u društvu. U tom smislu će biti uvek ljudi koji će biti sposobni da prepoznaju kvalitet, originalnost, iskrenost, dobru nameru, da neće prihvatiti stoprocentnu plastiku i da će uvek imati osećaj da razlikuju vitamin od silikona.
– Ja imam osećaj da ćemo svojim pesmama probuditi jedan veliki zanemareni deo publike koja je na neki način odustala od slušanja nove muzike, jer su se razočarali, zato što su taj kult mladosti i “muzika za oči” jednostavno ubili prostor za stvaranje. A imamo toliko novih mladih bendova koji su ispod radara mainstreama. Mi smo imali sreće osamdesetih, kada smo počinjali, ne znam šta bismo danas radili. Dakle, analogno, ali ne u konzervativnom smislu, nego baš obrnuto. Primarne vrednosti prenete u nova vremena sa novim sredstvima. Zapravo, stanje duha – kaže Predin i poentira:
– Kako se stavlja so u gulaš? Iz slanika. Ja ne znam moderniji način stavljanja soli u gulaš, a već je 21. vek.
Konačno, obojica su saglasni da jedva čekaju da svoju novu muziku podele s publikom, na bini, zajedno sa bendom.
– To je moj bend bazično – kaže Nikola. – Dopalo im se da se fuzionišemo sa ovom idejom, a i Zoki kaže da posle puno vremena opet svira s ljudima koji su manje više njegovo, naše godište, približni generacijski, što mnogo olakšava stvari. Tu su basista Dejan Grujić, klavijaturista Darko Grujić, gitarista Goran Stojković i bubnjar Blagoje Nedeljković Pače, s kojima ja sviram već 20 godina i to je dragocen adut iz rukava za dva autora. Jedan drugog inspirišemo i guramo sve dalje i dalje. Kada sam Zoranu doneo treću pesmu koju ćemo snimiti, rekao mi je “Sad si mi podigao lestvicu još malo gore”. I naravio četvrtu… To je taj novi pokretački kantautorski motiv koji je mnogo drugačiji nego kad si sam.
Nikola dodaje i da iskustvo koje Zoran i on imaju, mnogo olakšava stvari u zajedničkom radu:
– Kad imaš želju i entuzijazam, a u kilometraži si prošao već mnogo toga, kad se taj trenutak u kome znaš da se nešto savršeno dobro desilo, svi znaju da je to to. I to olakšava stvar.
Konačno, Predin kaže da jedan na drugog utiču “više nego što su svesni i više nego što ih zanima”
– Važno je da utičemo, da se dobro osećamo u tome i verujemo jedan drugom. Meni je to ugodno. Kad sedneš s nekim u avion i znaš da on zna da vozi avion, možeš i ti malo da dremneš dok on doleti do cilja (smeh).
I dok oni ne dolete do cilja, dok ne stigne singl “Analogna rasa” i istoimeni album…. ovom pesmom je sve počelo:
A.S.Ignjatović za HL
