Bila sam na sahrani svoje koleginice i prijateljice Ane. Tačnije: na kremaciji. Bila sam strašno tužna, a knedla u grlu je postajala sve veća kako sam se približavala kapeli. Priznajem: ne znam da se ponašam na sahranama. Bojim se da ću nešto pogrešno reći, uraditi, a još se i borim sa suzama. Jer ko sam ja da plačem u odnosu na njenog supruga, roditelje, sestru?! Njihova tuga je nemerljiva, a ja tu kao plačem?!

I taman kad pomislih da sam uspela da se izborim sa emocijama, krenula je pesma. “U srcu mome samo živiš ti”. E to me je dotuklo. Razbilo. Ta poslednja pesma koju neko poželi da mu je puste na sahrani. Zar je to sve što je ostalo od njega/nje? Zar je ceo život stao u jednu pesmu?

Moj ćale je u testamentu tražio da mu (ako imamo love) dovedemo živu muziku i ispratimo ga sa “Tiho noći moje zlato spava”. I da budemo dostojanstveni i ne plačemo, ukoliko je to moguće. Dobro smo se držali sve dok nije krenulo “Tiho noći…”.  Jer sve ti do tada deluje kao neki ružan san, a onda čuješ pesmu i shvatiš da je stvarno kraj. Da je to poslednji put da ti se ta osoba obraća i to pesmom.

Da je više nikada nećeš slušati s njim/njom u kafani. Da joj je nikada više nećeš pustiti za rođendan, slavu, Novu godinu…  I da je ceo njen/njegov život stao u tu jednu pesmu, najčešće refren…

Kroz suze i jecaje, počinješ da obraćaš pažnju na tekst numere… I onda kreću slike… Ona i ja se smejemo kao dva ludaka, a za sekund nas tonac uključuje u živu emisiju… Ćale me uči da plivam, a ja se držim za njegova široka, veslačka leđa i znam da mi more ne može ništa… Ja, mračna i nadrkana, a ona – vesela, nasmejana i s komentarom: “Vidim, raspoložena si danas!”… Kruno koji brižljivo hrani delfina Jocu u Kotorskom zalivu…

Postoji li izraz za tu poslednju pesmu? Prijateljice lektorke tvrde da ne postoji. Ja samo znam da me ta pesma uvek dotuče. I izvuče sve one suze koje sam tako jako držala u sebi.

Umalo su me udaljili sa sahrane mog dobrog prijatelja u Engleskoj. Klinka anđeoskog glasa pevala je “Goodbye My Lover” od Jamesa Blunta. Plakala sam onako srpski, teško, dok su prisutni bili britanski dostojanstveni.

Nemojte misliti da mi je lakše kada neko ode međ anđele bez pesme. Jer meni se ta njegova/njena numera vrti u glavi. Nebitno da l je narodnjak ili Dylan.

Čovek je pesma. Pesma je čovek. I kad izgubim tog nekog, pozdravim se i s tom pesmom. Nema je više u mojim folderima. Zauvek je postala Anina, Krunina i Rodžerova pesma.

Ana je u mom srcu. Kruno tiho spava. A Rodžer je bio prijatelj kakvog nikada više neću imati.

Jedno po jedno, odlaze dragi ljudi iz mog života i odnose pesme. A ja se kao pravim da mi nije ništa.

Posvećeno najnasmejanijem anđelu na svetu – Ani Raci Milovanović.