Nikada nisam voleo deda Mraza. A ni irvase, ona izmišljena bića što mu vuku sanke. Još kao sasvim malog majka me je vodila u svoju radnu organizaciju da primim poklon-paket od nekog besmislenog lika obučenog u crveno-belo. On bi me držao u krilu i govorio svakakve gluposti, a meni je bilo prilično neprijatno, skoro kao kada me je ista majka vodila u kozmetički salon da mi cede bubuljice. Možda bi mi bilo manje prilično neprijatno da kozmetičarka nije radila u dvorištu moje osnovne škole.
Vučem ja razne traume iz detinjstva, to nije sporno i nisam baš psihički najbolje što je još manje sporno, ali za sve loše što mi se u životu dogodilo, dogadja i dogodiće se odgovorno krivim odvratnu matoru kostimiranu drtinu koja se predstavlja kao dobročinitelj, koji ljudima donosi darove koje, sasvim sigurno, nisu zaslužili.
Godinama sam svedok kako jedan nebulozan karakter, instruiran od strane zapadnih sila i Amerike, teroriše psihu relativno (ne)normalnih ljudi koji iskreno veruju u njegovo postojanje i dobre namere. Obećava kule i gradove, kako će već sledeće godine da bude bolje, kako ćemo svi da dobijemo poklone i da budemo srećni i zadovoljni u ovoj nesreći koja nas okružuje. Razmišljajući o smislu ovakvog života, nakon tri bromazepama i dve čašice votke jednostavno sam pukao, što bi mladi rekli i odlučio da jednom za svagda rešim problem koji me muči.
(Napuštena hala. Negde na Novom Beogradu. Deda Mraz samo u gaćama, sedi vezan na stolici, usta su mu zapušena prljavom maramicom. Ja mu prilazim i vadim prljavu maramicu iz usta.)
Mraz: Ko ste Vi? Šta je ovo? Gde sam ja?
Ja: Polako. Samo polako. Bez nervoze da ti ne bih opet zapušio usta, drtino matora! Misliš da ako si Deda Mraz možeš po mojoj državi da se iživljavaš?! Ja sam Brakus, za tebe GOSPODIN Brakus…
Mraz: Izvinite, gospodine Brakus. Nisam ništa loše mislio…znate, ja sam ustvari glumac… krenuo sam na tezgu za jednu firmu… mislim, deci zaposlenih iz firme paketiće da odnesem…
(Zalepio sam mu šljagu. Pa neće mene strani plaćenik da zamajava.)
Ja: Slušaj bre smrade Mraze… ne može više ovako, država nam propada, narod je već odavno propao, a ti deliš poklone i tvrdiš da će da nam bude bolje… pa, kako to, majku mu???
Mraz: (kroz plač) Nisam ništa kriv… ja radim šta mi kažu…
Ja: Znam. To i ja kažem. Radiš šta ti kažu. E pa u tome i jeste problem. Šta je sa tvojim ja? Ima li ga još negde? Ja mislim da nema. Svu si dušu djavolu prodao za neograničenu vlast na Severnom Polu, a drugačije si pričao kada si mladji bio i druge ideale imao. Celu svoju ljigavu priču si izokrenuo za 360 stepeni i mi sada treba da ti verujemo? Mislim, mogu oni da ti veruju, gmaze ledeni, ali ja ti ne verujem, nisam ti verovao i neću ti nikada verovati, dok sam živ… (kašljem i gušim se, padam na kolena)
Mraz: Gospodine Brakus, šta Vam je? Ja bih pozvao doktora, ali ruke su mi vezane. Znate, ja sada moram da idem. Sačekao bih da vidim da li ste bolje, ali doći će Vaš kolega Sale Ignjatović. On bi me ubio. Doviđenja i sve najbolje Vam želim.
(Deda Mraz beži. Brakus leži na podu, drži se levom rukom za srce, desnom izvlači mobilni telefon i zove nekog.)
Ja: Halo, Ignjatoviću… Brakus je… pobij sve irvase, deda Mraz je pobegao…
