Kažu da je kafana paradigma života… da u njoj možeš sto puta da se rodiš i da umreš, da ostariš, podmladiš se, upoznaš sebe… učiniš mnogo dobrog ali i onog drugog. Možeš da upoznaš i puno interesantnog sveta i da od njih uzmeš ono najbolje.

Od nekoga uzmeš pamet, od nekoga srce, od nekoga srdačnost, nežnost, osmeh… Neko će ti ponuditi bes, mržnju, zavist, ljubomoru… licemerje, ali na svakome od nas je da odluči da li će se okititi i tim ovozemaljskim đinđuvama ili će ih prepustiti drugima.

Od nepregledne mase ljudi koju sam upoznao u svojoj frtalj i kusur veka dugoj karijeri, neke pamtim kao kroz maglu, za neke se uvek zapitam: “Ko beše ovaj?”, a neki su mi postali nerazdvojni prijatelji.

Većinu ljudi viđam često, možda ne više u izlascima i noćnim provodima, već češće na dečjim rođendanima, kulturnim manifestacijama, zimovanjima i letovanjima, restoranima… Uglavnom se jedni drugima značajno nasmešimo i blago naklonimo glave, poput ljudi koji dele neku zajedničku tajnu, koji znaju nešto šsto niko drugi ne zna, i sa mnogo radosti i naslade uživaju u tome.

To su najčešće ljudi za koje se kaže da su uspeli u životu, koji se kotiraju prilično visoko na socijalnim lestvicama i koje svako rado prihvata u društvo. Često su to bab oni čije se društvo sa zebnjom i nestrpljenjem očekuje, priželjkuje i vreba… bilo da su biznismeni, sportisti, estradni i drugi umetnici, ili jednostavno neke pametne i vrle individue čije se mišljenje ceni.

Međutim, među svim tim svetom koji sam upoznao i koji mi je bio i ostao drag, bilo je i ljudi sa margina društva.

Jedan takav čovek, kojeg sam davno upoznao i kojeg i danas pamtim, mada ga godinama nisam video jeste Suta Ciganin.

Već zamišljam osmeh na licima mojih prijatelja i kolega iz posla, koji čitaju ove redove, a koji su kasnih devedesetih i početkom dvehiljaditih bili redovni u Beogradskim noćnim klubovima.

Suta Ciganin je sigurno i njima ostao u pamćenju. U to vreme, jedva dvocifrenog godišta, čupav, musav i blago iscepan, ali uvek nasmejan, beskrajno bistrog i veselog pogleda u kome se, ako bi se čovek jako zagledao, mogla nazreti sva tuga, glad i nesreća njegovog okruženja, bio je zaštitni znak mnogih noćnih klubova… zapravo njihovih parkirališta.

Suta Ciganin je imao ekipu malo mlađih i malo starijih drugara, braće i komšija sa kojima je svake bogovetne noći usmeravao goste noćnih klubova i restorana ka najbližem parking mestu. Nije Suta Ciganin jedini pripadnik svog naroda koji je to ikada radio u Beogradu… naprotiv. I pre i posle Sute Ciganina ogroman broj dece i adolescenata iz raznih nehigijenskih naselja iz Beograda i okoline  zarađuje svoj dinar tako što “čuva kola” ekipe koja je u potrazi za dobrim provodom.

Međutim, Suta Ciganin je bio nešto posebno.

Iskren da budem, ni ja sam ne znam šta je to posebno taj dečak imao. Ta mešavina prirodne bistrine i inteligencije, dečačke naivnosti sa jedne strane i sirovog životnog iskustva koje samo ulica može da ti pruži sa druge… duboke sete u crnim toplim ošima i razoružavajućeg, iskrenog osmeha… učinila je da Suta Ciganin ostane u mojim mislima i sećanju kao neko ko je bio sastavni deo mog poslovnog ali i emotivnog sazrevanja.

Suta Ciganin je bio dobar saradnik, uvek spreman da sa svojom ekipom pomogne, da pruži informaciju, ode po cigarete i sendvič za gosta. Mi smo kao ekipa znali da mu iskažemo zahvalnost, da njega i momke častimo ali i da ih zaštitimo od onih kojima nisu bili po volji.

Sećam se prilike, kasnih devedesetih, kada smo moji prijatelji i ja, svako ponaosob, držali nekoliko diskoteka (toliko ih je i bilo… za razliku od današnjeg vremena), u nekoliko različitih krajeva grada. Znalo se u koje doba noći se u koji od tih klubova ide, pa smo tako često počinjali u Stupici, išli u XL pa u Joy club na Rudarsko geološkom fakultetu, a završavali u Zvezdi.

Uglavnom je to bila migracija uvek iste populacije koja je znala gde šta može da očekuje, a uvek u potrazi za novim poznanstvima i novim iskustvima. Trebalo je, naravno, prevesti se sa mesta na mesto… Nije uvek bilo za šetnju, razdaljine su bile suviše velike za nove uglancane cipele i štiklice, a doći svojim autom je bilo važno iz više razloga.

Dakle… uvek je bilo dobro poznavati Sutu Ciganina. Međutim, Suta Ciganin je bio u problemu jer nije uvek imao dovoljno ljudstva da pokrije sve pozicije, a u njegovom poslu, kao i u svakom drugom, ako nemaš ljude i logistiku, gubiš lovu. Zbog toga se snalazio i u određenim vremenskim intervalima u toku noći, prebacivao se sa pozicije na poziciju. Kako mu je to uspevalo, nije mi bilo jasno… sve do jedne noći.

Moj kum i najbolji prijatelj Marjan Bucalo je u to vreme vodio Joy club koji smo godinu-dve nakon toga, zajedno sa doajenima Beogradskog noćnog života, pokojnim Nebojšom Grgićem – Grgom i večno mladim Srđanom Vučkovićem, pretvorili u klub Disco inferno, da bi nakon bombardovanja Grga i Srđan bez nas dvojice nastavili da tom prostoru na Rudarsko geološkom fakultetu daju nova lica i nove živote kroz deep underground klubove Mondo, Plastic, Mint…

Marjan je tada vozio najveći auto u društvu. Imao je neki BMW “sedmicu” kome smo mogli da vidimo kako mu se kazaljka za gorivo pomera od bloka 45 do grada (bilo je to zbog lošeg goriva, tako mi je uvek objašnjavao Marjan). Parkirao ga je uvek ispred kluba, naravno… Ja bih uvek znao da li je u klubu ili ne upravo po tom parking mestu.

Nalazili bismo se u Stupici na večeri i piću a onda svako na svoje radne zadatke. XL koji sam ja vodio je bio najveći, pa se samim tim prvi i praznio. Išao bih do Marjana, čekao bih da završi i onda bismo svi nastavljali zabavu u Zvezdi.

Te noći je Suta Ciganin bio posebno nervozan… Videlo se da mu stvari izmiču kontroli i da lagano gubi bitku sa konkurencijom. U trenutku kada smo rešili da sednemo u Majranovu “sedmicu” i krenemo prema Zvezdi, Suta Ciganin je prišao i kroz onaj razoružavajući osmeh stidljivo pitao: “Kume, je l idete u Zvezdu?”

“Idemo Suto, znaš i sam… vidimo se tamo.”, odgovorih.

“Kume, nemoj se ljutiš, al moram te pitam… jel moš` mene i braću da odvezeš do Zvezde?”

Pogledah iza njega… šest čupavih glava izviruje, a iz svake od njih, garave oči radoznalo bulje u nas.

“Gde bre da vas vozimo Suto… jesi ti lud? Žurimo bre, čekaju nas…”, odgovori mu Marjan nervnozno, pre nego što sam uspeo da otvorim usta i upali auto.

“Čekaj kume…”, rekoh mu ja. “Ajde da ih povezemo.”

Nekako nisam imao srca da ga odbijem. A trebala mu je pomoć u tom trenutku…

“Đole, jutros sam prao auto… žurim da se nađem, znaš već s kim. Ne mogu Sutu Ciganina i njegovu bulumentu, koji su sapun poslednji put videli na televiziji, da pustim u auto…”

Razumeo sam Marjana, ali mi je bilo žao Sute Ciganina i njegove ekipe. Ako zakasne drugi će im preuzeti teritoriju… možda bi mogli i da se pobiju oko nje, a možda bi neko i stradao.

“Kume, imam ideju!”

“Toga sam se i plašio…”, rezignirano mi odgovori Marjan.

“Otvaraj gepek!”

Jao radosti njihove kad su shvatili da ćemo ih odbaciti na novu destinaciju i da će stići na vreme da zauzmu svoje pozicije. Osim toga, voziće se u BMW-u…

Gepek Marjanove “sedmice” je bio taman za njih sedmoricu. Potrpali su se kao sardine… i krenuli smo.

“Kume…”, rekoh mu ja baš negde na izlasku iz tunela na Zelenom vencu, “zamisli samo da nas zaustavi policija, ne daj bože… Šta bismo im rekli?”.

“Ma pusti policiju bre kume… ko će da provetri auto posle ovoga…”. Smejali smo se sve do Rajićeve ulice…

Momci su iz gepeka nesto dovikivali, mislim da su pevali. Bili su srećni i zadovoljni. Ni u jednom trenutku nisu pomislili da će im se išta loše desiti. Ipak su bili u kolima svojih drugara, kolega, prijatelja.

Ispred Zvezde poiskakaše iz gepeka, čili, veseli i nasmejani… i rasporediše se na pozicije.

Suta Ciganin mi priđe, čvrsto mi stisnu ruku i uputi mi pogled pun zahvalnosti.

“Kume hvala ti… puno ti hvala. Spasio si nas…”

Imao sam osećaj kao da sam učinio istinsko dobro delo… kao da sam pomogao prijatelju u nevolji, kao da sam doprineo da neko ko mi je blizak ostvari poslovnu pobedu…

Bliži mi je bio, čini mi se, Suta Ciganin u tom trenutku, nego mnogi drugi sa kojima delim sličan društveni i ekonomski status i interesovanja.

Nisam ga viđao posle toga… Da li je podelio sudbinu nekih svojih sunarodnika i krenuo stranputicom, da li se mlad oženio i pustio brkove i sada gaji mnogobrojnu porodicu, da li je živ i zdrav i danas na nekom parkingu ili nešto sasvim deseto… voleo bih da znam.

Jer Suta Ciganin je uvek bio prijatelj, kolega, sapatnik i brat…