Nema dileme da je Alogia jedan od najboljih srpskih heavy-metal bendova, ali i jedan od malobrojnih uspešnih “izvoznih poslova” srpske muzičke scene za koju ta ista scena nije baš previše zaslužna.

Bend koji je nastao još početkom dvehiljaditih nije se plašio da potraži svoje mesto i na svetskoj sceni, u velikoj meri uspeo je u tome, a jedan od projekata u tom cilju je i aktuelna saradnja sa Fabiom Lioneom, koji je svoju karijeru izgradio u sastavima Rhapsody i Angra, sa kojim su snimili zajedničku pesmu “Vizantija (Konstantin The Great)”, za koju je nedavno objavljen trejler.

“Vizantija” najavljuje najnoviji album koji će dobrim delom biti “posveta” balkanskim prostorima, drevnim pričama, gradovima i legendama, jer na svetskoj sceni ima veoma malo balkanske tematike, koja zapravo može biti veoma inspirativna i bajkovita, a upravo činjenica da Alogije gotovo i nema u domaćim medijima, odlučili smo da postoji više nego dobar razlog da uradimo intervju sa liderom benda, sjajnim gitaristom Srđanom Brankovićem.   

Po mnogima najbolji ste hevi-metal bend u Srbiji, ali koliko je to daleko od “metal Lige šampiona”?
– Često čujem to i nije da mi ne prija, mada mislim da je “biti najbolji” relativna stvar. To što dolazimo iz Srbije nam u samom startu otežava mnoge planove, ali smo u proteklih nekoliko godina napravili važne pomake van naših granica, što je sjajno. Ako za “ligu šampiona” smatraš Iron Maiden i bendove koji su slični njima, mislim da nijedan novi metal bend nikada neće moći da dosegne taj nivo uspeha. I to nema više nikakve veze ni sa sviranjem, ni sa muzikom – već sa svom tom energijom koju su generacije i generacije decenijama ostavljale negde izmedju redova stihova i nota svih tih legendarnih pesama. Čak i ako ste “bolji” od Maidena, nikada nećete biti bolji. Oni su prvi počeli, a ponekad je to najvažnije.

Bili ste na bini sa brojinim velikim imenima svetske scene. Šta ih to čini velikim svetskim zvezdama i šta to nedostaje bendovima s ovih prostora da bi napravili takav svetski uspeh?
– Ogroman deo novih demo bendova su toliko robotizovani, da u svemu tome ja više ne osećam stil sviranja, sve mi zvuči potpuno isto. Takođe, danas se mnogi bave sviranjem, što i nije bila tako česta pojava u vremenima kada su “svetske zvezde” počinjale. Nekada su se samo najluđi i najposvećeniji upuštali u to, jer je i sama oprema bila daleko skuplja, dok danas svako može kupiti gitaru za svrhu poziranja na fejsu. Naravno, jedna od važnijih stvari jeste biti makar donekle inovator i prvi u ideji. Pa makar i u svom okruženju, ili u svojoj zemlji. Mladi bendovi često mnogo više razmišljaju o svemu, samo ne o osnovama muzike: kvalitet muzike, pevanja, sviranja, kao i poruka koju šaljete. Doslednost da završite šta ste počeli, a ne konstantno stilsko i idejno lutanje sa ciljem da se “napravi uspeh”… Danas je često “internet slava” blistava, a suština šuplja.

[infobox title=’Od “Priče o vremenu” do “Elegia Balcanica”‘]

Alogia je grupa koja je nastala po ideji braće Srđana i Miroslava Brankovića. U početnoj postavi bend je radio sa dva pevača – Nikola Mijić i Ivica Lauš (obojica su finalisti 3K dur ciklusa), kasnije je kao stalni član i frontmen ostao Nikola Mijić.
Prvi album je objavljen 2002. godine (“Priče o Vremenu”), a drugi 2004. godine (“Priče o životu”). Alogia ima i jedan album na engleskom (“Secret spheres of art”) izdat na stranom tržištu pod okriljem Locomotive Music. Bend je 2007. godine objavio i prvi DVD sa snimkom koncerta u prepunoj velikoj sali beogradskog SKC-a. Alogia je nastupila kao revijalni bend na mnogim velikim festivalima (EXIT, Beer Fest, Hendrix Fest, Gitarijada Zaječar…), takođe i kao specijalni gost na koncertima nekih stranih velikih bendova – Whitesnake, Apocaliptica, Savatage…
Momci su u 2008. godini objavili CD (“Expedition Delta”) za američkog izdavača Prog Rock Records/SPV koji je dobio mnoštvo fenomenalnih kritika, a distribuira se i prodaje širom sveta pod okriljem jednog od najvećih svetskih distributera – SPV.
Srđan je svirao i na “Shadow Gallery” albumu “Digital ghosts”, zajedno sa legendarnim pevačem Ralf Sheepersom (Promal Fear, Gamma Ray). 2012. godine konačno izlazi i treći studijski album “Priče o snovima”, ovoga puta za Power music. U 2014. godini su objavljeni singlovi za pesme “Elegia Balcanica” i “Vreme je”, dve pesme koje najavljuju 4. studijski album “Elegia Balcanica”, koji će biti objavljen pod znakom Miner recordsa.
Alogia danas izgleda ovako: Nikola Mijić – vocal, Srđan Branković – guitar, Miroslav Branković – guitar, Mladen Gošić – keys, Marko Milojević – drums, Vladimir Ranisavljević – bas[/infobox]

U čemu je razlika između dobrog muzičara i dobrog hevi-metal muzičara?
– Dobar muzičar je dobar muzičar, a loš je loš – bez obzira na muzički stil. Jedina važna stvar je da to što radite, radite na dobar način.

Kako bi izgledala vaša karijera da ste počeli u Beogradu?
– Verovatno bi nam bilo lakše, jer uopšte nije tajna da je ostatak Srbije totalno zapostavljen naspram Beograda. Ipak, već nakon prvog albuma, slobodno mogu reći da smo napravili bum u Beogradu, pa su usledile godine i godine raznih beogradskih nastupa i solo koncerata pred zaista mnogo ljudi i istomišljenika… Mislim da smo bili prvi u Srbiji koji su ispratili tadašnje power metal svetske trendove, sa postavom koja je to realno prezentovala i uživo. Što se ipak ispostavilo kao mnogo važnije od mesta odakle dolazimo.

Mislite li da biste imale bolju priliku da napravite nešto veliko u šoubiznisu da živite negde na Zapadu? Imate li takve ambicije?
– O, kako ozbiljno zvuči to “šoubiznis”! Kada smo počinjali, kao klinci i veliki fanovi ove muzike, očarani bendovima koje smo tada slušali, poželeli smo da i sami damo svoj doprinos, da i sami postanemo deo nečega čemu se divimo. To je bila naša poenta. Naravno da volim kada poruka koju šaljemo stigne do onih kojima je namenjena i koji su u istom filmu kao i ja, a takvih je svakako viđe na zapadu, pa sam zato i ubeđen da bismo daleko lakše došli do istomišljenika ako bismo živeli tamo negde. Uostalom, naš menadžment koji je prepoznao naše kvalitete, već godinama je u Italiji, što nam je pomoglo da poprilično raširimo publiku i napravimo neke saradnje o kojima smo maštali nekada pre.

[accordion title=’Možda smo alogični, ali smo u skladu sa svojim srcima’ open=’true’]Da li ste stvarno nerazumni kao što vam naziv benda govori? – Ja sam taj naziv uvek doživljavao kao sponu sa našim prvim bendom, “Psychoparadox”… Inače, Alogia ima i filozofsko značenje – padom u alogiju filozof gubi sposobnost razmišljanja, a može predstavljati i nešto atipično, alogično. Mi, metalci, jesmo pomalo atipični i alogični i nismo baš u skladu sa logičnim vrednostima na ovim podnebljima, ali smo totalno u skladu sa svojim srcima, što je uvek definitivno najvažnije. Da li je zvučalo dovoljno razumno? 🙂 Da li ste tako žestoki i u običnom životu? – Hahaha.. šta uopšte znači biti žestok?[/accordion]

Da li mislite da biste bolje prošli da ste više mainstream?
– Tu smo da bismo bili ono što jesmo, a ne da bismo bili mainstream po svaku cenu. Nekada su mnogi smatrali da je Alogia poprilično zašla u mainstream, zapravo nekada mainstream i jeste bio proprilično alternativniji. Današnji mainstream u Srbiji je u kontri sa mojim merilima kvaliteta. Danas svaka budala može govoriti o kulturi na televiziji, posebno ako pričamo o medijima kod kojih je etika totalno izumrla, gde se čak i plaćaju termini. Takav mainstream i takvo okruženje nas posebno ne zanima. Ali, zanimljivosti radi, mogu reći da mislim bi se sigurno barem 90 posto popularnih domaćih mainstream pevača postideli ako bi stali rame uz rame sa našim pevačem, recimo. Ipak, nas to ne zanima, mi imamo svoj put i veoma sam zadovoljan našim statusom i onim što predstavljamo. Bili mainstream, ili ne – ovo što radim i ovo što predstavljam je ono što sam oduvek želeo da radim. Možda ovo što radim ne može više ni biti mainstream, jer živimo u vremenu u kojem su, čini mi se, nekadašnji mainstream bendovi kao što je “Van Gogh” postali avangarda. Kako god, definitivno ne želim da menjam sebe, da bih bio mainstream. Jedino ako mainstream promeni sebe, da bi se približio nama.

Koja je granica do koje ste spremni da koktirate sa pop kulturom?
– Ja sam fan rock i heavy metal muzike koja je koketirala sa pop muzikom (Whitesnake, Europe, At Vance…) Ja nemam ništa protiv pop kulture, samo ne volim nekvalitetnu pop kulturu, ali isto tako ne volim ni lošu metal muziku. Mi smo u prošlosti čak i obrađivali neke pop pesme, “What a feeling” najpre, i mislim da to može biti dobar spoj.

[infobox title=’Devojke? Da… tako je to u heavy metalu…’]

Kako devojke na svirkama reaguju na vas, da li to smeta vašim devojkama?
– U globalu, oni koji vole bend, vole i da ostvare neku komunikaciju sa nama, pa i devojke koje vole našu muziku, naravno. Ali, to je tako u heavy metalu, gde se zaista svi mi možemo poistovetiti sa stavovima većine bendova koje slušamo.  Mislim da je veoma važno za svakog muzičara da bude rasterećen sa te strane, u kontekstu da pored sebe ima devojku koja može da razume neraskidivu vezu koja povezuje fanove i muzičare, fanove i fanove, muzičare i muzičare, muzičare i pevačice… i tako dalje…
Kakva devojka može da osvoji momka iz Alogije?
– Ne mislim da nas čini preterano sličnima to što sviramo u istom bendu, barem ne, ako gledamo iz ovog ugla. Što se mene tiče, ne postoji “recept za osvajanje”. Posebno ne ako već imam devojku.[/infobox]

Primećuju se etno motivi u vašoj muzici i scenskom izrazu, koliko ih kontrolisano koristite?
– To je nešto što smo započeli pre više godina. Nove pesme su još bliže tom stilu, a ukombinovali smo i flautu i frulu i sve je to ispraćeno tekstovima koji mahom govore o drevnim balkanskim legendama i tematikama. Prvu pesmu je snimio Fabio Lione (Rhapsody/Angra). Mislim da je sjajno imati jednog takvog fantastičnog stranca, koji peva o Konstantinu i gradu Nišu… stranci mahom ne znaju da je Konstantin tu rođen…

Može li od muzike kojom se bavite da se živi u Srbiji?
– Teško da postoji recept za dobar život u Srbiji u bilo kojoj regularnoj sferi. Ali, ako verujete u nešto, ako imate realne sposobnosti, ako ne kradete ideje od kolege koji “drži tezgu sa garderobom odmah pored vas”, možda i napravite nešto. Mada, situacija je postala toliko apsurdna, da su mnogi demo bendovi počeli da plaćaju da bi svirali koncerte. Valjda to zavisi i od samog kvaliteta benda. Mada, neki to rade da bi im bilo zabavno, umesto letovanja, recimo… što razumem..

Kakav je vaš stav o deljenju muzike na digitalnim platformama, ili biste radije vratili vinil u igru?
– Vreme vinila je bilo svakako maštovitije vreme. Ali su digitalne platforme realnost. Mada, internet vam pruža šansu da doprete do pravih ljudi. To je dobra strana. Ali je loša strana ta što su ti isti ljudi zatrpani brdom informacija, mahom nekvalitetnih, pa u svemu tome izgube volju da pruže šansu i nečemu što je kvalitetno.

Imate iskustva i sa stranim izdavačima… U čemu je glavna razlika u odnosu na naše?
– Za razliku od naših, strani izdavači imaju mnogo veće tržište. Pa u skladu sa tim tržištem, mogu dopreti do mnogo većeg broja kolekcionara. Posebno ako se radi o izdavačima koji vec imaju razraženu distribuciju. Tako da, procenti od prodaje vaše muzike u inostranstvu imaju mnogo više smisla, nego u Srbiji.

Za 15 godina 4 albuma. Malo, mnogo ili taman?
– Najviše vremena smo izgubili u periodu od 2007. godine do 2012. godine, kada je muzička industrija vidno počela da umire. Mnogi su nam davali savete “kako bi i šta trebalo da se radi”… Lično, osetio sam ogromno rasterećenje 2013. godine, kada smo ponovo ostali sami sa sobom i snimili album “Elegia Balcanica”, totalno rasterećeno. To se ispostavilo kao ispravno, jer su nam se nakon toga izdešavale neke stvari na koje sam možda najviše ponosan.

Da li je Alogia mogla više?
– Možda da, možda ne.. zaista ne znam… ali, ono što sam odavno skapirao, jeste da nema smisla razmišljati o tome. Ja volim našu prošlost, ali volim i sadašnjost. Ako govorimo o onome što možda sada možemo, a ne radimo – u poslednje vreme nam uglavnom prebacuju to što se uopšte ne trudimo oko medija u Srbiji, a mnoge sjajne stvari su nam se izdešavale. Mnogi mi kažu da je to apsurdno, “jer u Srbiji mnogi prave pompu na silu, praktično ni od čega”. Ali, na kraju svake dileme, vratim se na to da sve što radim, radim da bih ispunio svoje vreme na kvalitetan način, a ne da bih se pentrao ljudima po glavama “ubeđujući ih da sam kvalitetan i uspesan”, ili šta već… Tako da, ne jurimo medije, ali i ne izbegavamo, ako nas kontaktiraju sami, baš kao što ste vi uradili.

Gde vidite sebe za 10 godina?
– Voleo bih da ostane sve isto kao sada. Da budem okružen divnim ljudima koje sam sam birao, sa muzikom koja me čini srećnim.

A.S.I.