Još jedna kalendarska godina je na izdisaju, teško diše na škrge, pa je vreme da se neke stvari sumiraju. Kad se osvrnem iza sebe, dolazim do zaključka da nemam bog zna šta ni da sumiram, ali jedan događaj deluje mi kao vredan da se prokomentariše.

Ima tome više meseci, možda čak i pola godine, kako sam na jednom blogu nekog američkog pametnjakovića koji sebe naziva “životnim trenerom” i mrtav ozbiljan nudi savete muškarcima kako da batale gledanje pornića i počnu da izlaze sa “pravim ženama”, nabasao na obilan tekst (priručnik?) o najmaračnijim ženskim tajnama.

Budući da mi se dopao jedan njegov prethodni tekst o današnjim muškarcima koji su postali slabi i nesigurni pod uticajem sve dominantnijih žena, što jeste istinita i vrlo zanimljiva tema, a koji sam priredio za vikend dodatak dnevnih novina, logično se nametnuo zaključak da ne bi bilo loše prirediti i tekst koji se na njega nadovezuje, tekst o današnjim ženama i nekim od njihovih, po autoru, lošim osobina. Iz prilično obilnog materijala, izdvojio sam neke autorove umerenije opaske i taksativno ih poređao u tekstu naslovljenom “Najmračnije ženske tajne”. Naravno, u uvodu teksta napisao da njegov sadržaj nije “politički korektan” i da je prenesen sa bloga na kojem izvesni muškarci otkrivaju šta im sve smeta kod današnjih žena.

U trenucima kad je ovaj tekst bio u štampariji i pripremao se da u subotu osvane na kioscima, jedan ljubomorni manijak u Žitištu je ubio bivšu suprugu i još četvoro ljudi, a ranio njih dvadesetak. Ova mračna koincidencija bila je odličan povod izvesnoj internet “novinarki”, koja tvrdi da sve svoje tekstove, za razliku od drugih, potpisuje imenom i prezimenom (mora da su njeni roditelji imali fascinantan smisao za humor kad su je nazvali Džinglbau Mrnjau), da u svom blogu, praktično, ovaj tekst, koji je nazvala šovinističkim i mizoginim, poturi kao neku vrstu okidača za masakr u Žitištu. Ona je ciljano uslikala određene pasuse teksta, one koji su, po njoj, direktna uvreda za sve žene, i umetnula ih u svoje pisanije u kojem uspaljeno brani ugrožena ženska prava.

Pošto je tekst izašao u dodatku novine koja inače ima diskutabilnu reputaciju i često svojim napisima izaziva zgražavanje intelektualne elite sa društvenih mreža, ispalo je kao da je onaj manijak sa kalašnjikovom prvo pročitao pomenuti tekst, napunio pušku, te onda otišao ravno u kafić “Makijato” i otvorio vatru na sve prisutne. Zato i ne čudi što su se povodom ovog teksta oglasili UNS, potpresednica vlade, neka zaštitnica za prava žena za koju do tada nikad nisam čuo, a potom i moja žena, te tušta i tma komentatora koji žive isključivo na internetu. Tako je osoba s inicijalima D. K., koja je potpisala ovaj tekst, preko noći postala autor teksta, jer nikom nije palo na pamet da tekst pročita u integralnoj verziji. Da jesu, shvatili bi da D. K. nije autor teksta, te da je tekst prenesen sa američkog portala koji vam spomenuh. Ovako, držeći se samo onoga što je “novinarka” Džinglbau Mrnjau prezentovala, odnosno povadila iz konteksta, tražili su od nadlažnih organa da se “autor” i same novine optuže za govor mržnje i podsticanje nasilja nad ženama. Da nije tužno, bilo bi da pukneš od smeha. Da je nesrećni Kris Hejven, autor ovog teksta, saznao, kojim slučajem, na kakve je reakcije njegovo pisanije naišlo u jednoj balkanskoj zemlji punoj površnosti i predrasuda, sigurno bi mu osmeh zaigrao na licu, a nakon toga bi se, zajedno sa svojim drugarima, grohotom smejao.

Danima se zatim sprovodio “lov na veštice”, tj. na “autora teksta”, pa je čak neki pametnjaković otvorio privremeni nalog na Tviteru samo da bi mogao da postavi moju sliku i biografiju, otkrivajući ko je ustvari taj “zloglasni, šovinistički manijak” D. K. Pošto nemam nalog ni na Tviteru ni na Fejsbuku, nisam se uključivao u ovu apsurdnu hajku, a beskrajno me zabavljalo da čitam komentare pomahnitalih boraca za ženska prava u kojima sam proglašvan pederom, šovinistom, bolesnikom, impotentnim manijakom, ubicom žena, pedofilom, frustriranim ženomrscem s malim penisom… etc.

Ljuti su na mene bili i u mojoj redakciji. Urednik mi je, onako ironično dobacio: “Ne mogu da verujem da si uspeo da pustiš najmizoginiji tekst u istoriji ženskih dodataka!” Koleginice na hodniku su me gledale ispod oka i jedva da su mi se i javljale, dok su neke druge tvrdile da bi morao biti drastično kažnjen zbog ovog teksta. Tako sam postao kužan, obeležen kao manijak za kojeg se otkrilo da je mesecima spopadao žene po mračnim budžacima i silovao ih. Čak me je i žena danima hejtovala, verovatno razmišljajući u sebi: “Bože, za kojeg li sam se to psihopatu udala?”.

S druge strane, neki muškarci su se cerekali kad se sretnemo, a neki od njih, da kažemo odvažniji, tiho bi mi došapnuli: “Brate, sve što si napisao je apsolutna istina”. Kad bih im odgovorio da to nije moje tekst i moje mišljenje već od onog Amerikanca, odvratili bi: “Nema veze, sve je to tačno”.

Koliko je meni poznato, anatemisani tekst ne može se pronaći, u integralnoj verziji, na netu, jer niko, u ovoj zemlji junaka, nije lud da se petlja sa nečim što je i zvanično proglašeno anatemom, iako nema nikakve veze ni sa politikom ni sa kriminalom niti bilo čime što bi se moglo smatrati bilo kojim oblikom nekakve konspiracije u cilju podrivanja društvenog poretka. Taj tekst, ako ništa drugo, odličan je predložak za sveobuhvatnu polemiku o današnjem odnosu polova, ali mi smo, po svemu sudeći, toliko isključivi da sve mora biti ili crno ili belo i nikako drugačije.

Elem, bez obzira na posledice, i dalje se ne kajem što sam pustio taj tekst, te i dalje u njemu ne vidim nikakvo zlo. Mišljenja su tu da bi se sučelila, a u njemu nema ničeg toliko strašnog i homocidalnog; to je samo mišljenje određene grupe muškaraca koji su na osnovu ličnog iskustva pokušali da, onako generalno i možebiti površno, podele svoje viđenje današnjih žena. I to ne svih, naravno, nego samo pojedinih, onih sa kojima su se direktno ili posredno susreli.

Kako to u životu obično biva, potvrdu da sam načeo jednu vrlo zanimljivu temu dala mi je Mira Bobić u intervjuu koji sam nedavno s njom radio, kada mi je na pitanje o današnjim muško-ženskim odnosima rekla: “Feminizam je doneo mnogo ženama, ali sa druge strane, sociolozi danas tvrde da je feminizam uticao na pojavu novog društvenog modela – ‘krhkog muškarca’, a da je alfa-mužjak na izdisaju. Očigledno je, međutim, da je ‘društveni inženjering’ u punom zamahu i da se odvija pred našim široko zatvorenim očima”. Ovo je mišljenje jedne samosvesne žene i prilično se poklapa sa potkom teksta “Najmračnije ženske tajne”.

Pošto nemam “mračnih tajni” i uvek sam za to da se poštuje istina ma kakva bila, predlažem svima koji su tekst osudili da ga još jednom, natenane, pročitaju. Uz malo zdrave pameti shvatiće da on nema veze sa masakrom u Žitištu, baš kao ni sa ostalim slučajevima zlostavljanja žena, već, na izvestan način, može pomoći frustriranim muškarcima da smire hormone i probaju da razumeju šta žene danas nagoni da se ponašaju na izvesne načine koji po njihovom mišljenju nisu primereni. Kao i da probleme više ne rešavaju batinanjem, ubijanjem, sakaćenjem, ponižavanjem i torturisanjem žena, već otvorenim razgovorom sa njima. Pa ako ne ide, neka svako krene na svoju stranu i pronađe boljeg partnera za sebe po principu “nema ljutiš”.

Mračne tajne, ako ih ima, su tu da bi bile osvetljene, a ne da bi nas uvele u još mračnije krajolike. Možda ne bilo loše da se setimo toga dok pravimo spisak svojih novogodišnjih rezolucija.