Danas bi Milan Mladenović napunio 59 godina.

O njemu svi znaju sve. Neko više, neko manje, ali svi ono što je najvažnije. Da on jeste mrtav, ali će njegova muzika živeti večno. Barem za nas, decu ispod ovog neba za koju je pevao dečak iz vode.

I šta sad novo i drugačije napisati o njemu? Zato ćemo samo preneti neke njegove reči i rečenice iz raznih intervjua i gostovanja… i pustiti neke večne pesme.  Jer, sve se promenilo, i sve je ostalo isto. U svakom porazu vidimo deo slobode…

Ovako je govorio Milan:

Moje ime je Milan Mladenović. Ja sviram u grupi Ekatarina Velika, gde takođe i pevam, a i radim neke druge stvari kao što su skakanje po bini, zabavljanje publike i tako dalje. Ja sam se rodio davne 1958. godine u Zagrebu, ali živeo sam i u Sarajevu, a na kraju sam došao 1978. godine u ovaj grad Beograd.

Kad sam bio mali želeo sam da budem Bitls, jedan od Bitlsa. Ja i moj najbolji drug išli smo po ulici i pevali Bitlse, naročito omiljenu pesmu “Obladi Oblada”.

Pisao sam pesme još od drugog, trećeg razreda osnovne škole, a neke od njih su objavljene i po nekim knjigama.

Počeo sam da sviram u četvrtom razredu osnovne škole, kada je moj otac meni kupio jednu akustičnu gitaru na kojoj je pisalo Tango. I onda sam ja išao u neku školu gde sam naučio tako neke akorde i počeo sam da učim razne pesme i da se zanimam sa tim.

Borite se za svoju ličnu slobodu i demokratiju; ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše i opterete. Borite se za svoj život!

Mislim da sam strog na majku, a blag na oca.

Danas, mladom čoveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih radnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta su popunjena nekim dosadnim, starim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvučemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znači da je mladima – željnim znanja i progresa – sve uskraćeno. A najviše životne radosti! Kako neki mladić može sebi da obezbedi penziju, kad nema posla do trideset i neke godine? U ovom trenutku, mi mladi nemamo budućnosti.

Naučna fantastika može da sagradi jedan potpuno novi svet koji ne postoji i koji je vrlo daleko i da nas ubaci u nešto što može da nas izbaci iz kolotečina i otvori nam neke nove vidike, puteve u kojima možemo da uživamo. Baš zbog toga što su neobični, baš zbog toga što su tako daleki.

Iz ove zemlje zauvek ne treba otići, a ako neki od nas i odu trebalo bi da se vrate kad tad – kad se sredi nešto ili kad ova zemlja postane normalna. Ili treba svi zajedno da radimo na tome da ova zemlja postane normalna, što bi bilo idealno. Međutim, to je postalo vrlo vrlo teško u ovim uslovima, te bih mogao da poručim svima da pokušaju da ostanu ovde i da pokušaju nešto da promene. A ukoliko ne mogu to da urade, da se vrate posle izvesnog vremena kada osete da ne mogu da izdrže tamo negde napolju i da počnu nešto da grade ovde.

Ne treba biti skroman: naša muzika je više evropska nego jugoslovenska. Slušajući neku našu stvar, ti nikako ne možeš da stekneš utisak da slušaš, recimo, tipično bosanski bend, već – engleski! Znači, mi pružamo neki novi osećaj, uvodimo nove motive sviranja, drugačija sažimanja instrumenata i samog teksta. Kad sam već spomenuo pesme, onda moram reći da su i one znatno različitije od na primer, tekstova Merlina ili Hari-mata-Harija… Nekako su „punije“, izražajnije, bliskije shvatanjima današnje generacije – barem onima kojima se mi obraćamo. Naši stihovi ne zahtevaju slepo ponavljanje, već doživljavanje…

https://www.youtube.com/watch?v=6KpbsgG4vJ8

Moja muzika je crna onoliko koliko su i dešavanja oko nas „tamna“. Ako pogledaš našu političku i ekonomsku situaciju, nećeš videti nijedan jedini zračak sunca. U takvim okolnostima, ja ne mogu da pevam veselice i poskočice, jer to nije u skladu sa mojom ličnošću. Ako će nekome biti lakše, onda neka moju muziku klasifikuje kao tamnoljubičastu!

Ako malo bolje pogledaš, moje pesme – to sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da „prošetaju“ kroz neki stih. I to učinim da se imaginacija nazire, kao kroz maglu. Svako od nas ima svoju priču, koju prezentuje na način na koji mu to odgovara. To činim i ja. Pri tome koristim jedinu mogućnost koja mi je dostupna: a to je muzika! Na taj način uspevam da zadovoljim svoj ego. Jer, ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi!

Mi se, kao društvo, ne nalazimo ni na jednom putu. Svima je to jasno: malo smo zaostali i zastranili. Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta. A, iznad nas, razbuktala se vulkanska lava, koja počinje da curi, rasteže se po nama – narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam. Čini mi se da smo potpuno „stisnuti“, ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred! Možda bi nam pomogla promena političkih i ekonomskih uslova, ili pak državni udar? Možda, kažem…

U svakom slučaju neophodna nam je korenita promena, bez obzira na stranu na koju vodi. Šta je ono pravo što bi trebalo da se desi? Nisam pozvan da kažem niti da pametujem. Postoje ljudi čiji je posao politika i ekonomija, a takođe i novine koje su specijalizovane za takvu vrstu razgovora. Jedino mogu da „pametujem“ i delim savete o muzici. Sve ostalo nije u mom domenu.

Mislim da su egzibicije i na gitari i na bilo kom drugom instrumentu nešto što je najdosadnije. Ja sam svestan da nisam neki poseban gitarista, sviranje je kod mene više pitanje osećaja. Jedne večeri mogu da sviram jako dobro, druge večeri mogu da sviram sasvim loše. Ako mi se Bojan nasmeši dok sviram solo, to znači da sam ga odsvirao dobro, ako ne – prošlo je tek tako, zato što na tom mestu u pesmi dođe solo. Ako se dese momenti da napravimo nešto što je netipično za neku pesmu, ako je odsviramo malo drugačije ili napravimo drugačiju atmosferu, to mi je znak da je koncert uspeo i to me veoma raduje. Raduju me te minimalne inovacije unutar naših pesama.

Prinuđeni smo da se snalazimo na razne načine, koji mogu da nas odvuku na stranputicu. Mladima su vezane ruke: moraju da se prilagođavaju i iznad svega da trpe život. Prema tome, ako je sve ovako kako sam rekao – onda ja tu nikad neću moći da vidim ni jedan zračak slobode. Nama tada prostaje jedino da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrčimo kroz životni špalir u kome nas, sa svih strana, nemilice, udaraju i lupaju! A mi trčimo i grabimo napred, da bi došli do kraja životne staze. Tada smo beskorisni i sebi i društvu. To je kraj.

Malo je neprijatno kad si zvezda jer ne možes više da radiš šta hoćeš, Ijudi te sve češće maltretiraju. Ne mogu da se pomirim sa tim uveličavanjem na svim mogućim poljima, vremenom koje provedeš u razgovoru sa Ijudima koji te zovu bez ikakvog razloga i hoće da čuju samo tračeve. To može da bude vrlo neprijatno.

Ni u kom slučaju nije mi žao što sam sve moje godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim svoj život.

Milan Mladenović preminuo je 5. novembra 1994. u 36. godini, posle bezuspešne borbe sa rakom pankreasa.