Predstojeće studijsko izdanje ujedno će biti prvo na kome će svoj doprinos dati novi član Megadetha, bubnjar Dirk Verbeuren, koji se bendu priključio pre nešto više od godinu dana.
Poslednji album “Dystopia” je ujedno bio i prvi album Megadetha na kome je zasvirao brazilski gitarista Kiko Loureiro, najpoznatiji po saradnji s bendom Angra.
U nedavnom intervjuu za radio emisiju “Whiplash”, Mustejn je izjavio da je izuzetno zadovoljan trenutnom postavom benda i da je uzbuđen zbog predstojeće realizacije novog albuma.
U razvoju društva koji uživamo, čini se da tabua više nema. Govorka se o uvođenju 22 pola, a svako suprotstavljanje liberalizaciji i slobodnoj misli smatra se da je passé. O tabuima se raspravlja sa ironijom i sladostrašću da je iza njih sakrivena neka zabrana, koja se samo formalno ne sme prekršiti. Ipak, tabu se, kao sila zabrane, danas preselio u sfere u kojima mu nije mesto, pa su pod pretnjom kazne razmatranja o stvarima o kojima bi se naširoko trebalo diskutovati. Silom prilično promišljene prilike, jedan od vidova tabua ogledalski je jasan i došao je u svetlosti mini-serije koja nosi isto ovo ime.
[accordion title=’NEMANJA JOVANOV’]
Nemanja Jovanov je filmski umetnik i pisac, sa više od petnaest godina aktivnog snimateljskog iskustva. Od 2015. aktivno se bavi pisanjem. Objavio je roman Belina, za koji je dobio nagradu Zlatni Pegaz 2017, na Sajmu knjiga u Beogradu. Profesor je kamere i fotografije u stručnoj školi ArtiMedia u Beogradu i jedan od osnivača udruženja Foto Zavod 9, osnovanog radi negovanja vizuelne kulture.[/accordion]
Mini-serija “Tabu” (Taboo) iza svog atraktivnog naslova i snažnog dizajna krije dosta toga zanimljivog, što na prvi pogled može da promakne. Nije skriveno da je reč o seriji koja pokušava da puca na visoki nivo kvaliteta, drskoj, gruboj i krvavoj. Zanatski tačna i precizna, do kraja u okvirima u koje je na samom početku postavljena i bez dodvoravanja, sa izvesnim šarmom na kakav nismo navikli.
Finansirana mahom od ličnog imetka Toma Hardija, napisana perom Stivena Najta, na bazi ideje Čipa Hardija (Edward “Chips” Hardy, Tomov otac), i potpomognuta Scot Free produkcijom (Ridli Skot), ova serija se trenutno emituje na RTS-u 2, preklapajući se sa drugim serijskim programima, koji možda imaju bolji rejting, ali “Tabu” nosi i jednu znatno suptilniju poruku, koju valja razmotriti.
Taboo/Promo
Jezici pričaju da se Tom Hardi zajebao što se upustio u ovakav projekat. Ako pitate njegovog računovođu, možda će to i potvrditi. Od navodnih 10+M budžeta za osam epizoda, serija je uspela da ostane kratka za 2 M. Eksplicitnost od prvog do poslednjeg trenutka, kao i mnoštvo ne baš tako prijatnih pitanja možda i imaju veze sa svim tim naklapanjima o propasti na tržištu zbog slabe gledanosti. Tabu zaista čačka tamo gde se retko gurao nos, barem od strane ovih uspešnih i sapunjavih formata koji mogu da se gledaju uz pletivo i kamin, pa se nekako dogodila i ostala zapamćena po mrmljanju Toma Hardija i generalnoj žalbi na lošu glumu(?!).
Priče o englesko-američkim odnosima, Ist Indija kompaniji (East India Company), monopolima na robovlasništvo i stvaranju svetskog poretka, koji u sličnom obliku i danas drži mesto, ispostavlja se da su i dalje malo manje popularne teme, što potvrđuju i istoričari, složni da je istorijski kontekst Ist Indije tačan. Dodati u to eksplicitnost magijskog divljaštva, i eto recepta da sve te babe od Saseksa do Sijetla bace svoje štrikaće igle i požele da nikada nisu videle pogled Džejmsa Kezaje Dilejnija, a da se britanska gospoda uzvrpolji što im neko proziva dedove koji su tovarili crnce na brodove na crno.
Paralelno, mnoštvo publike uživa u svireposti prikaza i ponuđenog izraza, pa je serija bila veoma gledana na alternativnim izvorima i veoma dobro ocenjena. Nešto zaista autentično i prikladno tom vremenu, valja se iza gorke ljutine svake epizode.
Kvalitet “Tabua” nije sakriven samo u ceni po epizodi. Uostalom, ako je Hardi producent, pisac i glavni glumac, svoje honorare je mogao samo provući kroz knjige, tako da ne znamo koliko je zaista kratak, a koliko dugačak, no nije u tome stvar. Serija odaje neodoljivi utisak da je urađena u čistom i vrlo svedenom maniru, u kome se vodilo računa o odnosu troškova i grandioznosti, broju lokacija te zaista pedantno izvedenim efektima, mahom svedenim na atmosferični zadnji plan. Sve to potpaljuje zavist i nelagodu, jer tako nešto može da se izvede i u našoj produkciji, samo uz malo matematike.
Taboo/Promo
Tu leži istinski tabu koji nas prekriva, a završava se uvek apsolutnim krajnostima tipa: “Pusti to! To ti je Engleska. BBC je to! Ridli Skot je to! Tom Hardi je to. To je tabu!”
Tabue treba potirati, a ne nametati nove. Samo što mi, kao društvo, brišemo seksualne odrednice, ali mahanjem glave tabuiziramo da sličan projekat nije dostižan. Za, recimo, desetinu pomenutog iznosa, što u proporciji troškova i honorara nekako legne na mesto koliko naše serije koštaju u produkciji. Dobra priča, lepo postavljena za tačnih osam epizoda, a zatim ispričana u ujednačenom, doduše malo sporijem ritmu i sa mnogo detalja.
Štroka i prljavi nokti kurvi, koje pišaju u uglu mehane u kojoj i jedu. Prokleti glavni junak, koji ni u jednoj sceni nije čiste košulje, čak ni kada se sredi za izlazak. Gomila konjske balege koja se još uvek puši i tetovirana bratija secikesa sa zarđalim noževima. Treba učiti zanat od najboljih, a najbolji su tu svuda oko nas, i takođe su ljudi. Nisu tabu! Jer, ako je klanica, onda mora biti krvi i lonaca, i vatre i mesa, i peškira i jebačine, i smradova i mrtvih, a sve to sa razumom upakovano u dostižne efekte i prateći zanatski kvalitet.
Dostojne priče imamo, to i pokazujemo. Ljude imamo, i to se da primetiti, a od projekata sličnih “Tabuu” treba da uzmemo taj zanatski pristup, gde je balans skromnosti i grandioznosti optimizovan da sam projekat ne pojede sebe samog. Videćemo kako će se završiti serije koje se jednovremeno i premijerno prikazuju u istom periodu kada se “Tabu” premijerno prikazuje na RTS-u 2.
“Meso” je odlično počelo, ali hajde da ga pustimo da se završi, da vidimo hoće li održati uspostavljeni momentum bez zagorevanja. Ostala je još jedna epizoda i sada čekamo veliki krešendo. “Senke nad Balkanom” su se obilato popravile, ali takođe grizu više nego što je moguće sažvakati i svariti. (Članak napisan prije emitovanja posljednjih epizoda pomenutih serija, op.ur) Kako će proći naveliko očekivana serija o Nemanjićima, tek sledi, ali miriše da će i njoj nedostajati upravo taj balans želje puste i onoga što je zaista moguće izvesti.
Možda nam je potrebno samo malo takta i vere da nije sve to neki tamo engleski tabu i neka zla magija Ist Indija kompanije, već samo jedna pristojna priča, sa pažnjom dovedena u visoki prosek, ali sa kratežom od dva miliona. Da li je i koliko ovaj podatak validan, biće jasno tek ako budemo ugledali drugu sezonu, koja će biti jedini istinski pokazatelj investicije u mračnjaštvo i gnoj Londona 19. veka. Do tada, sa pažnjom i prljavštinom u meri, preturajmo po svojim pričama, ali bez snova o “Igrama prestola”, to je već tabu!
ANTON + Hevi hipi bejbi/Photo: facebook@elektropionirklub
Gitarista benda Partibrejkers Anton i njegov bend Hevi Hipi Bejbi promovisali su spot za pesmu “Suvišni” sa upravo objavljenog albuma “Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi!”.
Spot, za čiju je režiju zaslužan Miodrag Cicović, promovisan je sinoć u beogradskom Elektropioniru, a Anton i Hevi Hipi Bejbi su izveli nekoliko pesama sa ovog izdanja objavljenog pod etiketom izdavačke kuće Odličan hrčak.
– Srce je čisto, ruke su vešte, glas je jasan. U toj situaciji neporeciva besprekornost albuma “Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi“ logična je i potpuno prirodna posledica – rekao je o ovom izdanju Aleksandar Žikić, muzički kritičar.
Laibach nam donose svoju najnoviju kreaciju “Tako je govorio Zaratustra” i izvešće je premijerno u našoj zemlji 13. januara u Srpskom narodnom pozirištu u Novom Sadu.
Laibach/ Photo: Promo
Od samog nastanka 1980. godine prošlog veka, Laibach je pomerao granice tadašnjeg poimanja angažovanog muzičkog stvaralaštva i sve do danas, bez prekida provokativno šire svoje poruke.
Uvek daleko ispred svog vremena, uvek na meti oštre kritike i recenzije, ali takođe uvek dosledni i verni samo sebi i svojoj ideji i danas čvrsto koračaju upozoravajući i opominjući na najaktuelnije probleme i mane civilizacije.
Jedan od najpopularnijih bendova u regionu, S.A.R.S. za kraj godine pripremio je, već tradicionalno prednovogodišnje iznenađenje – novi singl. Pesma “Živim na Balkanu”, kako kaže frontmen benda Žarko, “predstavlja njihovo viđenje situacije i svega što nas okružuje i to kakav je život nama na Balkanu, amplitude raspoloženja od najnegativnijih do najpozitivnijih”.
Inače, što se samog benda tiče, njihov “život na Balkanu” ove godine bio je jako uspešan: sredinom decembra održali su nešto drugačiji koncert– u kultnoj zagrebačkoj koncertnoj dvorani Vatroslav Lisinski. Sportskim rečnikom rečeno uspeli su da osvoje “tri boda u gostima” jer je ceo Lisinski bio na nogama. Tokom čitavog koncerta publika je plesala a atmosfera je dostigla vrhunac kada su, na bis, članovi benda izašli da odsviraju još jednu pesmu: – upravo ovaj novi singl “Živim na Balkanu”. Članovi benda obukli su za tu priliku bele majice s crnim slovima koja je, kada su se poređali da se poklone, ispisivala poruku – Mir i ljubav su za sve.
Zahvaljujući gustom koncertnom rasporedu tokom 2017. godine S.A.R.S. su proputovali i po nekoliko puta uzduž i popreko bivšu Jugoslaviju, a Novu godinu dočekaće sa Novosađanima. Jedno je sigurno – na svakom koncertu od sada uglas će se, pored “Lutke”, “Ti, ti, ti”, “Perspektiva”, “Ratujemo ti i ja”… uglas, od reči do reči, pevati i “Živim na Balkanu”.
Dugometražni dokumentarni film “Kontakt” Mihajla Obrenova biće dostupan na Youtube kanalu sve do 5. januara 2018.
Rečl je o filmu koji priča o andergraund rok sceni Novog Sada i sudbini rokenrola u Srbiji kroz ispovesti više od 140 sagovornika i 160 minuta video materijala.
Gledaoci se na duhovit i dinamičan način upoznaju sa istorijatom alternativnog muzičkog Novog Sada – njegovim ključnim ličnostima, bendovima, supkulturnim grupama, bivšim i sadašnjim klubovima, radio i TV emisijama, bitnim koncertima, festivalima, fanzinima, ekscesima i maštovitim uradi-sam tehnikama za pravljenje instrumenata koje su primenjivali pankeri usled materijalne oskudice.
Kontakt/Photo: Promo
U pozadini se provlače motivi iz političke, ekonomske i kulturne istorije Srbije s kraja 20. i početka 21. veka koji su se neminovno odrazili na rok scenu: raspad Jugoslavije, sankcije, promena kulturnog identiteta gradova, socijalno raslojavanje, gašenje rokenrolu naklonjenih medija, emisija i klubova, zamiranje uticaja rokenrola…
Kontakt/Photo: Promo
Radnja filma obuhvata period od 1989. do 2017. godine, a bogata arhiva video i foto dokumentacije zanimljivi događaji, koncertni ekscesi, problemi muzičara, nude uvid u muzičku scenu Novog Sada.
Oni koji žele da pogledaju ovaj intrigantan film moći će to da učine sve do 5. januara 2018. ovde:
Darko Rundek i Ekipa kao novogodišnji poklon fanovima objavili su singl i prateći spot za pesmu “Crni dusi” koji je snimljen na nedavnom zagrebačkom koncertu u dvorani Doma sportova.
– Rundek i Ekipa vam čestitaju Novu godinu i žele svako dobro! Evo i poklončića iz Doma sportova, koji je za sve nas napravio Aron Kovačić. Hvala vam na podršci i lepim trenucima koje smo proveli zajedno. Vidimo se, nadamo se, sledeće godine. Živeli! – poručuju Darko i Ekipa.
Bubnjar Silvio Bočić, perkusionista Miro Manojlović, basist Roko Crnić, trubač Igor Pavlica, saksofonistkinja Ana Kovačić, violinistkinja Isabel Catala i multiinstrumentalista Dušan Vranić – Duco čine Ekipu, Rundekov bend okupljen za ovogodišnju turneju “Apocalypso Now”, kojom je proslavljana 20. godišnjica izlaska njegovog albuma “Apocalypso”. Inače, numera “Crni dusi” prvi put je objavljena upravo na ovom albumu 1997. godine
Darko Rundek i Ekipa 31. decembra od 21:00 čas nastupaju na dočeku Nove 2018. godine na Trgu slobode u Novom Sadu.
Američki muzičar Robert Zimerman iz Minesote, koji je tek napunio 21 godinu, prvi put je prešao “veliku baru” i obreo se za božićne praznike u Londonu. Poneo je samo gitaru.
A pošto je, naravno, bio bez kinte, iako je iza sebe već imao snimljen album s folk i bluz obradama za Columbia Records, nešto je moralo i da se radi. Tako je Robert uzeo gitaru, stao na ugao ulice i zasvirao kao pravi ulični svirač.
Frontmen grupe U2 Bono Voks, u intervjuu za magazin Rolling Stone kaže da je današnja muzika previše “sladunjava”.
Upitan da li veruje u to da je “rokenrol revolucija” tu iza ugla, ili ne veruje, Bono je odgovorio:
– Mislim da je muzika postala previše sladunjava! To ima i dobrih strana, ali hip-hop je danas jedino mesto na kome, u ovom trenutku, mladi mogu da izraze svoj bes – a to nije dobro. Kada sam imao 16 godina u meni je bilo mnogo besa. Potrebno je pronaći mesto za njega, kao i za gitare. Sa bubnjevima ili bez njih – nije važno. Ali u trenutku kada nešto postane konzervirano, s time je gotovo – procena je slavnog Irca.
– Na kraju, šta je uopšte rokenrol? Bes je u srcu rokenrola. Svaka značajna rokenrol muzika ima to, i zbog toga su The Who bili sjajan bend. Ili Pearl Jam. Edi ima taj bes u sebi – rekao je Bono.
Bob Egan ima vrlo zanimljiv hobi. On istražuje i pronalazi mesta gde su nastali omoti čuvenih albuma i poznate rok fotografije, a onda poput slagalice uklapa fotografije sa lokacijom.
Na svom sajtu, PopSpots, Egan dokumentuje svoj detektivski posao prikazujuci čitav proces potrage za lokacijom, mape i brojne fotografije. Većina fotografija su nastale u Njujorku, gradu u kome se Egan bavi nekretninama, medutim u potrazi za lokacijama na kojim su snimljeni koveri za Bob Dilana i The Who, Egon se uputio i u London.
Pogledajte neke od njegovih sjajnih rekonstrukcija:
