Bio je poslednji pravi beogradski mangup, boem, nezgodni kavgadžija, čovek čije se rečenice prepričavaju svakodnevno i deluju kao da više priliče ovom dobu nego onom u kome je živeo.

Nekada je dovoljno reći samo “Prele”, pa da se svim poštovaocima njegovog lika i dela oko usana pojavi prepoznatljivi osmejak. Sada svi oni, a ima ih mnogo, mogu da pogledaju i dokumentarac o Dušanu Preleviću.

U emisiji realizovanoj 1991. godine u produkciji Muzičke redakcije RTS-a, Dušan Prelević govori o svojoj bogatoj muzičkoj karijeri scenariste i pisca.

Intervju je rađen u vreme kada je Prele pripremao koncert u Filmskom gradu, tako da gledaoci imaju priliku da vide retke ekskluzivne snimke jedne od beogradskih legendi na koncertnom podijumu.

Počeo je kao sportista, pa nastavio sa muzikom, zatim pozorištem, a onda su njegove priče i eseji krasili NIN, Dugu i tako redom. A kada ga pitaju kada je tačno uplovio u muziku, Prele odgovora kao i uvek, šeretski.

– Ja sam se priključio tom rock’n’rollu te neke 1965… Odnosno, glumim sad tu neku skromnost, znam tačno da je bila 1965. godina. Okrenuo sam se toj rok muzici za koju nisam ni znao šta je u tom trenutku. A bendovi iz tog vremena, uglavnom su bili sastavljani od momaka iz kraja, i mogao si da sviraš samo u svom kraju. Bendovi sastavljani od najboljih drugara, pa se desi da basista nema pojma da svira, ali ti je drugar, pa ‘ajde – prisetio se Prele.

Otkrio je u tom razgovoru i kolika mu je bila prva zarada, kao i kako je došlo do nje.

– Zvali su me da pevam na nekoj igranci i dali mi 500 dinara za to. Čitav kraj je došao da navija za mene dok sma pevao jednu pesmu. Za te pare si u “Srpskoj kafani” mogao da pojedeš jednu pljeskavicu, popiješ pivo, dva parčeta hleba i salatu. To je živa istina – iskren je bio Prele.

Snimio je posle toga nekoliko ploča, pisao tekstove za rok i džez kompozicije, a u Ateljeu 212 igrao je i pevao u mjuziklu “Kosa”.

– U to sam ušao kao profesionalac, zbog love jer ja uopšte nisam bio u tom hipi fazonu. Nisam išao okolo odrpan, nisam puštao kosu, a naročito nisam bacao cveće po ulici. To prosto nije moja priroda, ali je lova bila dobra, a i odlično društvo. Na kraju je došlo do toga da mi je “Kosa” jedna od najlepših stvari koje sam uradio u životu – prisetio se u intervjuu.

– Bilo je zanimljivo što nam niko nije rekao šta treba da radimo na kraju kad izvedemo tu numeru. I onda sam ja spontano zgrabio neku ženu iz prvog reda, ona počela da se otima, ja joj kažem:”Ma, ajde, drugarice, penji se”. Tako napravimo igranku od jedno sat vremena na bini – dodao je kroz prepoznatljiv osmeh.

Kaže i da je snimio malo ploča jer u suštini nije bio neki radnik, već je više voleo igranke, a koncerte nije držao jer su u to vreme “harali” pop pevači.

– Mene je moj drugar Bata Kovač izbacio iz grupe Korni” na čemu mu ja zahvaljujem danas jer ko zna gde bih bio da sam ostao. Ali to ništa nije menjalo, mi smo svi ostali prijatelji. Uostalom, bila je to samo jedna od mnogih priča u mom životu iz koje su me izbacili – priznao je.

Prele je pisao ne pisaćoj mašini kojoj je falilo 5-6 slova. Na njoj su nastale kratke priče, knjige, film “Poslednji krug u Monci”.

– Odvratna je to pisaća mašina, verujte mi.

Želeo je da doživi poštovanje koje je imao Frenk Sinatra.

– Voleo bih da budem lokalni Frenk Sinatrić, da izađem na binu jednom mesečno i otpevam nešto prijateljima. Da me poštuju kao njega, mada već sad vidim da me ljudi poštuju zbog mnogih stvari koje sam uradio s ovom mojoj ludom glavom. Moram da priznam da nalazim neki vid satisfakcije u tome.

– Ova sredina je odbacila mnoge fine ljude, ali ja mislim da će to da se promeni. Ako ništa drugo, ova moja generacija i mlađi su valjda naučili nešto da ne treba baš pokopati sve za sobom. Tolike godine smo čuvali neke budalaše, pa ćemo valjda sačuvati i nešto malo od ovih što vreme ili su simpatični.

Na pitanje kako se vidi u budućnosti, Prele je bez razmišljanja odgovorio:

– Ja mislim da će meni muzikantski život i dalje prijati i bogami ne mislim tako lako da se okanem toga.

POGLEDAJTE DOKUMENTARAC O PRELETU:

HL/Izvor: telegraf.rs