Beogradski bend The Bite objavio je (konačno) spot za numeru “Go to Hell” kojom na neki način otvaraju novo, mnogo energičnije poglavlje svog dugogodišnjeg prisustva na rok sceni.

Posle nekoliko sjajnih nedavnih svirki, The Bite će u subotu, 9. juna predstaviti ovu pesmu, ali i još neka muzička iznenađenja na koncertu Dvaestroike u klubu Garaža, zajedno sa drugarima iz benda Apricot Brew.

[accordion title=’The Bite su…’]

Igor Ilić (Bass), Mladen Vujović (Rhytm guitar), Bojan Savić (Lead guitar), Nebojša Brkić (Drums), Ljiljana Zdravković (Vocals)[/accordion]

S obzirom na to da se čini da The Bite vrlo uskoro očekuju velike pozitivne promene, o čemu govori i činjenica da su sada sve češće na bini velikih festivala umesto malih klubova, ali i podatak da je “Go to Hell” visoko na listama slušanosti u celom regionu, iskoristili smo priliku da popričamo s njima pre nego što postanu velike, za novinare teško dostupne zvezde.

Šalu na stranu, u ime benda na pitanja su odgovarali gitarista Bojan Savić i pevačica Ljiljana Zdravković, dok ona, kao (relativno) novi član i jedina dama u bendu ima i svoj deo medijskog prostora (pogledaj okvir).

Dakle… koliko je danas The Bite drugačiji nego u momentu kad je osnovan?
Bojan: Drugačiji je u smislu neke zrelosti, ipak smo stariji 15 godina od kada je bend počeo, a samim tim, to se odražava na muziku. Mislim da nikada nećemo biti nešto mekši, bar što se muzike tiče :D, ali sada idemo više na osećaj nego na buku.

Poslednjih godina ste više na festivalima nego u klubovima, da li je konačno sazrelo vreme da Bite postane više od klupskog benda?
Bojan: Nikada mi nećemo prestati da budemo klupski bend, ma koliko svirali festivale. Stvar je samo u tome da stojiš na zemlji, bilo da si na festivalskoj ili klupskoj bini.
Ne, ozbiljno, evo, već 15 godina sviramo, pokazali smo da smo tu, i nemamo nameru da idemo, i sada, posle mnogo udaranja glavom o zid jer smo tvrdoglavi i rešeni da stvari radimo kako mi hoćemo, neko je verovatno rekao: “Daj više ovima da sviraju, dosadni su kao buba-švabe“. I eto nas na festivalima, ali smo uvek i  u klubovima. I ne idemo nigde.

Da li su ambicije benda porasle ustvari dolaskom Ljilje Zdravković na mesto pevačice?
Bojan: Nisu. Ambicije su uvek iste, ali smo Ljiljinim dolaskom samo zaokružili celu priču. Ljiljana je tu kao da je od samog početka sa nama, mi smo se skapirali u sekundi, i to se odmah vidi, čuje i oseća.

Može li da se živi od muzike koju vi svirate?
Bojan: Ne može.

Zašto većina novih bendova ne shvata da je važno biti u medijima i na društvenim mrežama?
Ljilja: Za početak, prostora u medijima za rokenrol je tragično malo. A i nije svakom bendu lako da do tog prostora dođe, ako nemate sreću da poznajete ljude koji mogu da pomognu, treba vam osoba koja će vas sa njima spojiti i koja će uobličiti za javnost ono što radite (PR), a to onda uglavnom znači da nekoga treba i za to da platite. Ili morate polako, korak po korak, poznanstvo po poznanstvo, da se uvlačite u te vode i da se namećete i nekad tu treba dosta vremena da prođe da bi to dobilo pravi oblik. Zato se svi okrećemo društvenim mrežama, ali koliko god ta vrsta komunikacije izgledala lako i banalno, danas treba dosta toga da naučite i znate da biste na pravi način plasirali “proizvod“. Meni je ipak nejasno to što toliko ljudi ne shvata koliko je prisustvo na mrežama značajno. To više nisu samo društvende mreže, to su mediji! I to, u ogromnom procentu – besplatni mediji koji vam daju mogućnost da okupite, obaveštavate publiku o onome što radite i da širite krug onih koji vole vašu muziku. Ne postoji uspešan svetski bend/izvođač koji nije prisutan na mrežama i to sasvim dovoljno govori o tome koliko je to važno. Mislim da ovi novi klinci to sve shvataju, ali su oni malo stariji lenji po tom pitanju. Neki zato što žele samo da se bave muzikom i baš ih briga za “reklamu“, neki misle da to onda nije “pravi rokenrol“, neki na mreže gledaju kao na skup besposličara koji postavljaju selfije, lajkuju i muvaju se i to je to… I posle se čude što su ih „pregazili“ neki za koje smatraju da su manje kvalitetni. Umesto da shvate da je i to jedan od načina da se izbore za svoje mesto pod suncem i da iskoriste sve što im se nudi da svoju muziku predstave što većem broju ljudi.

Postoji li, uopšte, srpski rokenrol, ili je samo iluzija male grupe entuzijasta?
Bojan: Srpski rock’n’roll itekako postoji. Samo izađite na te svirke već jednom i videćete. Ne pričam vama iz HEADLINER-a, vi po prirodi posla idete na svirke, već onima koji čitaju ovo. Puno, puno novih i starih bendova, koji sviraju različite vrste muzike, i rade to ozbiljno dobro, puno vrednog rada i što se stvaranja muzike tiče, i što se tiče promocije benda, profesionalno i dobro odrađeno s obzirom sa kakvim budžetom rade.
Ljilja: Rokenrol može malo da promeni oblik, ali ne može da nestane. Tako je u svetu, pa i kod nas. Bendova IMA, ali malo je onih koji će doći na festival u 5, 6 sati da ih čuju, svi se skupe kad su tu hedlajneri. Maltene da nema organizatora festivala koji će rasporediti bendove tako da oni manje poznati budu u dobrim terminima i tako steknu publiku. Malo je onih koji će doći u neki klub da čuju neke nove bendove pa je baš zato i tako malo klubova koji se upuštaju u te “kamikaza“ projekte – predstavljanje novih bendova i sl. Ne znam, mislim da su se ljudi previše ulenjili. Nekad si morao da izađeš iz kuće i odeš uživo da čuješ neki bend. Danas većina ljudi misli da je dovoljan jedan “klik“ da bi slušali muziku, ali nije tako – dok nešto ne čujete live i ne osetite energiju te muzike koju kažete da volite, nemate celu sliku. Ako uspemo da nateramo ljude da opet pomere malo guzice i krenu da dolaze na svirke, tek onda ćemo znati kakva nam je scena zaista.

Da li je veliko interesovanje hrvatske publike za Bite za vas iznenađenje?
Ljilja: Nije to interesovanje zasad spektakularno, ali da, neke naše pesme se uveliko vrte po Hrvatskoj i ljudi ih vole. Za mene to nije iznenađenje jer već neko vreme pratim i kako oni tamo rade i kako se odnose prema rokenrolu, i moram da priznam da scena tamo bolje funkcioniše nego ovde. Pored toga, čini mi se da i tamo fali bendova kakav je The Bite, a postoji publika za to. Baš zato i planiramo na jesen neke svirke i u Hrvatskoj i u Sloveniji, pa ćemo videti na licu mesta kako komšije prihvataju ono što radimo J

Zašto je udarni singl s albuma koji spremate baš “Go to Hell”? Na koga ste besni?
Ljilja: Mi zapravo ne planiramo album u skorije vreme, iako mislim da imamo pesama (u ideji) bar za dva izdanja! Ne žurimo nigde, snimamo pesmu po pesmu, onako kako nam „dođu“ i legnu, pa ćemo sve to u nekom trenutku uobličiti u album. A “Go To Hell“ je pesma koja je tako lako i prirodno, za samo par proba legla celom bendu, da je bilo neminovno da ona prva ispliva od svih onih pesama na kojima smo u međuvremenu radili. A u toj pesmi nismo besni… samo se pitamo… Šta se pitamo? To ćete znati ako preslušate pesmu 😉

Najavljivali ste spot “100 godina”… šta nam je to spektakularno doneo?
Ljilja: Eh sad… nije baš sto godina, par meseci 😀 I evo stigao je! Ne donosi taj video ništa spektakularno,  razlozi odlaganja su više tehničke  ili organizacione prirode. U njemu mi spektakularno uživamo u pesmi koju volimo i u studiju koji volimo, nadajući se da će je spektakularno voleti i svi oni koji kliknu na taj YT link! 😀

Šta ćete biti kad porastete?
Bojan: THE BITE.

Šta neko ko vas nikad nije slušao može da očekuje 9. juna u Garaži?
Ljilja: Dobru i iskrenu energiju. Mi svi volimo binu i najviše od svega volimo da uživo predstavljamo svoje pesme i zato i možemo uvek da garantujemo da ćemo sa nje emitovati samo dobre i jake vibracije. Čak i oni koji ne znaju ni jednu jedinu pesmu mogu da uživaju. Sa nama su te večeri i drugari iz benda Apricot Brew, oni su odlični svirači, sviraju odličan southern rock i mislim da niko ko se uputi tamo te večeri neće izaći razočaran.

[infobox title=’Ljilja: Slušam svoj unutrašnji glas, pa kako bude’]

Kako te slušaju momci u bendu? – Slabo! J Šalim se naravno, super su dečaci! Logično je da oko nekih stvari imamo različita mišljenja, ali uvek to nekako rešimo bez većih problema, dogovorom. Svi imamo neke svoje uloge u bendu, neko je jači na ovoj, neko na onoj strani, pa tako ja njih slušam kada se radi o nečemu o čemu oni znaju više, a oni mene kada je u pitanju nešto što je meni jača strana.
Jesi li konačno odlučila šta želiš da budeš… radio voditelj, tv voditelj, PR, pevačica… – TV voditelj nikad nisam bila i ne mislim da je to nešto što bih volela da radim, radio mi je oduvek mnogo draži. Ali posle 22 godine iza (radijskog) mikrofona odlučila sam da se ipak malo odmorim i od toga, bilo je vreme za pokret za promene, a one za mene znače, u ovom trenutku – PR.  I to je posao koji volim i koji me privlači i kojim želim da se bavim u narednom periodu, ali to ne znači da je to konačno. Nikad se ne zna gde će me putevi odvesti, život je nepredvidiv… J Slušaću svoje unutrašnje glasove, pa kako ispadne! A pevanje je nepromenljiva kategorija. To je ljubav, to je deo mene i to je nešto čime ću se baviti dok sam živa, na ovaj ili onaj način. Muzika je jedini “posao“ kojeg nikad ne želim da se odreknem, niti mislim da bih mogla, jer bi me to ugasilo.
Imaš energije za pet ljudi… kako? -Saplela sam njih nekoliko kad se čekalo u redu za energiju hahahaha! Ne znam, to je meni toliko prirodno da mi nije padalo napamet da analiziram zašto je to tako, češće sam se pitala kako je moguće da neki drugi ljudi NEMAJU energije! Problem nastaje kad se ljudi naviknu na nju, pa kad se baterije isprazne, često se dešava “sve junaci…“ situacija i moraš, nekad i teškom mukom, da nalaziš načine da se vratiš u AAA stanje. Ali to je sve normalno valjda, napravljena sam od materijala koji dobro podnose sve te probleme, to je taj “paket“ koji sam dobila uz energiju! Hahaha
Na društvenim mrežama život Ljilje Z. izgleda savršeno… Ima li nešto što te muči? – Savršeno, stvarno?  Mislim da izgleda prilično verodostojno, ako uzmemo u obzir čemu društvene mreže zapravo služe. To sam zaista ja, ili bar onaj deo mene koji smatram da taj “kružok“ treba da vidi. To ne znači da se foliram ili da želim da sakrijem nešto strašno, naravno da imam i muke i probleme i dane kad sam tužna ili samoj sebi užasna, ljudsko sam biće. Ali zašto bih ja sva svoja stanja “šerovala“ sa nekoliko hiljada ljudi, to je neprirodno! Niti sam sklona tome da “izmišljam“ svoj život i namerno navodim ljude na to da misle da je sve ok a da mi se život zapravo raspada… Mogu i volim da na taj način izrazim neka svoja razmišljanja i zpažanja, mogu da podelim sa ljudima neke lepe i zabavne trenutke, mogu da im predstavim nešto što volim i čime se bavim, pa čak i da predstavim neki maleni deo svoj privatnog života, ali nikad nisam bila niti ću biti osoba koja će svoju intimu, i lepu i manje lepu, iznositi u medijima ili na društvenim mrežama.  Šta se nekog tamo tiče s kim sam bila, s kim sam sad, kakva mi je kuća ili seksualni život, imam li decu i jesu li ta deca danas kakila ili nisu, ko su i čime se bave moji roditelji, dečko/muž, prijatelji… To su stvari koje su bitne meni i onima sa kojima te odnose gradim, a ne virtuelnim poznanicima i njuškama koje se više bave tuđim nego svojim životima. Niti bi ih iskoristila da sebi pravim neku reklamu i dižem cenu, gade mi se ljudi koji to rade. Tako da – da, muči me štošta, ali to nećete saznati na mrežama… možda u nekim budućim pesmama 😉 
Koji bi najbolji savet iz ove perspektive Ljilja mogla da da devojčici Ljilji koja s 16 počinje karijeru? – Život je prekratak, a samo to što osećaš i ono što iz tih osećanja stvoriš, na kraju ima smisla. Zato, ne gubi vreme –  ŽIVI I VOLI. Do koske.[/infobox]

HL