Perpetuum Jazzile je jedna od najspektakularnijih i najvećih vokalnih grupa na svetu koja dolazi iz Slovenije. Hvaljeni od strane kritičara, popularni zahvaljujući svojim snažnim ritmovima, bogatim harmonijama, pozitivnoj energijoi, neprevaziđenoj kreativnosti i posebnoj mešavini različitih žanrova muzike, koje reprodukuje samo ljudski glas – folk, pop, jazz, gospel, blues, bossa novi, disk, funk….
Bogat repertoar Perpetuum Jazzile uključuje jedinstvene vokalne aranžmane poznatih svetskih muzičkih dragulja kao što su ABBA, Toto, Michael Jackson, The Queen, Daft Punk, Dejvid Geta, Lejdi Gaga, Earth, Wind & Fire, Bili Džoel, Dejvid Bouvi, Džoni Mičel, Džordž Benson, Bee Gees i druge muzičke legende.
Na koncertima Perpetuum Jazzile publika dobija jedinstvenu muziku, uz veliku dušu benda. Ovo nisu samo kreativni vokalni nastupi, koji su takođe privukli mnoge renomirane muzičare širom sveta, jer Perpetuum Jazzile uvek daju energiju i snažan zvuk koji mnogi ljudi ne očekuju od ljudskog glasa.
Perpetuum Jazzile je osnovan 1983. godine, pod uticajem tadašnjeg umetničkog reditelja Marka Tirana, koji je počeo sa grupom (pod imenom Gaudeamus) izvođenjem zahtevnih džez vokalnih kompozicija. Tomaž Kozlevčar je odigrao važnu ulogu u razvoju Perpetuum Jazzile u periodu 2001-2010. godine, koji je napisao neke legendarne aranžmane za grupu, kao što su oni za pesme “Afrika”, “Avsenik Medley”, “Summer Night” i mnoge druge, a takođe je učestvovao u razvoju zvučne produkcije.
Danas je Perpetuum Jazzile poznat kao najpopularniji vokalni orkestar na YouTubeu, gde sa svim pesmama (i pesmom “Afrika” u prvom planu) već prelazi 50 miliona pregleda. Video snimci nagrađivanog Perpetuum Jazzile takođe su bili među 40 najpopularnijih YouTube video snimaka, a za uspeh “Afrike” Viktor je dobio specijalna dostignuća u 2008. godini.
U 2011. godini ulogu muzičkog direktora preuzeo je svetski poznati učitelj vokalne muzike Peder Karlson, osnivački član legendarne švedske vokalne grupe The Real Group. Pod njegovim rukovodstvom, grupa je jasno razvila svoj scenski izgled i izraz, i praktično je pozicionirana uz vrhunske vokalne grupe iz svetske klase.
Perpetuum Jazzile/Photo: Irena Herak, promo
Perpetuum Jazzile nastupaju već godinama širom sveta, a sada, konačno, dolaze u Beograd:
– Jako se radujemo što konačno dolazimo u Beograd i imamo priliku sa našom vokalnom ekstazom da oduševimo sve naše fanove iz Srbije. Beograd nam je oduvek bio omiljeno mesto koje smo žeželi da posetimo. Sigurni smo da će 1. decembra u Sava Centru biti velika zabava za nas na bini i za publiku. Dođite da uživamo i pevamo zajedno – poručuju članovi Perpetuum Jazzile.
Ulaznice su u prodaji u sistemu Evetim i na blagajnama Sava Centra.
Osim singla “Nađa”, objavljenog početkom oktobra, na izdanju se nalazi još devet autorskih pesama. “Karta slučaja” je eklektičan album na kome se susreću romantičarske teme karakteristične za francusku šansonu, suptilna vokalna interpretacija, melanholične melodije i poletni akustični aranžmani. Tekstovi na srpskom i francuskom evociraju “ljubavnike u Toskani, motelske noći, potrage i lutanja”.
Album se može preslušati besplatno na YouTubeu, a dostupan je i na svim drugim značajnijim muzičkim platformama (iTunes, Deezer, Spotify, Bandcamp, Amazon, Soundcloud). Snimljen je u pančevačkom studiju Krokodil, u produkciji Petra Stevanovića iz sastava Ljubičice, a digitalno izdanje potpisuju Krokodil Records i Kontra.
Velika koncertna promocija albuma u beogradskom Dorćol Platzu zakazana je za 14. decembar. Bend će na turneji posetiti još pet gradova: Pirot (Klub doma kulture, 23/11), Kragujevac (KC UMMUS, 30/11), Jagodinu (AKC, 1/12), Novi Sad (KC Lab, 7/12) i Sremsku Mitrovicu (BukBar, 16/12).
Sedmi novosadski Pozitivan koncert biće održan 1. decembra u Shamrock baru. Ove godine koncert će otvoriti Šinobusi koji specijalno za ovu priliku spremaju akustični set što ne izvode često te je sedmi Pozitivan koncert događaj koji se ne sme propustiti ukoliko ste ljubitelji bluza, roka i naravno Šinobusa.
Šinobusi se kreću po šinama rok, bluz i pop muzike. Tekstovi su većinom na srpskom jeziku i često su poetski obojeni. Od sredine 2005. godine, od kada bend počinje intenzivnije nastupati, Šinobusi su održali preko 500 nastupa u klubovima i na festivalima u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Bugarskoj i Švajcarskoj.
Prvim albumom “Nekad jurimo kroz polja, a nekad stojimo u stanicama” (2005) započeli su svoje diskografsko putovanje. Dve godine kasnije objavili su drugi album “U pravcu jablanova”, a “Vagon za provetravanje tunela” predstavili su 2010.
Krajem 2013. godine objavljen je album pod nazivom “Nebo od skaja”, a bend je proslavio desetogodišnjicu rada. Prošle godine objavili su peti studijski album “Ljubav i dalje diše”.
Šinobusi/ Photo: Marina Pešić
Tokom svih ovih godina svojim pesmama i muzikom osvajali su publiku širom zemlje, regiona, ali i Evrope, a 1. decembra pred domaćom publikom u Novom Sadu osvojiće vas još jednom specijalnom akustičnom izvedbom svojih popularnih pesama.
Osim Šinobusa nastupaće još jedan bend čije će ime biti objavljeno uskoro. Ulaz je besplatan, a početak svirke je u 22:00 časa.
Pozitivan koncert u Novom Sadu organizuje Udruženje Prevent u saradnji sa Udruženjem Remiks i Shamrock barom, a uz podršku Gradske uprave za zdravstvo Grada Novog Sada u sklopu kampanje obeležavanja Svetskog dana borbe protiv Side.
Kao i prethodnih godina jedan od ciljeva kampanje je obezbeđivanje novogodišnjih paketića za decu koja žive sa HIV-om u saradnji sa društveno-odgovornim kompanijama iz Novog Sada.
Harizmatični pevač i gitarista poreklom iz Nigerije, Kezaja Džons, nastupiće u sklopu Musicology Barcaffe Sessions, 28. i 30. novembra, u klubu Bitefartcafe. Iako omiljen gost u Beogradu, Kezaja ovaj put odolazi u pratnji novog sastava i najavljuje novi album koji bi trebalo uskoro da bude u prodaji. Kao jedan od vodećih gitarista i pevača, Kezaj aveć 20 godina predvodi muziku svog žanra, pa ne očekujemo ništa manje od spektakla za pamćenje.
Džons je poznat i po stilu sviranja gitare, koje svojom izuzetno izraženom ritmikom i pokretima ponekad podseća na sviranje udaraljki ili na slep tehniku koju koriste basisti.
Svojom neobičnom tehnikom sviranja, ovaj pevač, tekstopisac, kompozitor i gitarista, stvorio je unikatni stil i žanr, koji sam naziva “blufunk”. Bluefunk je mešavina blues melodije i oštrih ritmova fanka, kao i elemenata joruba muzike.
Beogradska publika imaće priliku da čuje svetske hitove kao što su “Rhythm is love”, “Million miles from home” i “My kind of girl”, ali su njegova izvođenja uživo ono što čini pravu poslasticu i najbolju garanciju za fanki afrožur.
Kako sam kaže, u Beograd rado dolazi:
– Sprska publika je intenzivna, otvorena i spremna da ide tamo gde je muzika vodi. Zato volim da sviram u Beogradu.
Kezajini uzori su Fela Kuti, Majls Dejvis i Džimi Hendriks, međutim, njegova muzika donosi potpuno novi momentat u afrobeat i mešavinom afričkih ritmova sa fankom i bluzom dobija unikatni momenat i neverovatan drajv koji tera na ples.
Režija: Bryan Singer Scenario: Anthony McCarten Uloge: Rami Malek, Lucy Boynton, Gwilym Lee, Ben Hardy, Joseph Mazzello, Aidan Gillen, Tom Hollander, Mike Myers Premijera; 24. oktobar 2018. (UK) Trajanje: 134 minuta Budžet: 50-55 milliona dolara
Kad može “Boemska rapsodija” da počne od kraja, tačnije od Live Aid koncerta 13. jula 1985. – mogu i ja.
Stepenice kojima se sin, tinejdžer, i ja spuštamo iz sale 6 prema holu u Kombank dvorani posle premijere. S knedlicom u grlu. Obojica. Ja već po glavi valjam moguće naslove ove priče. Vuku me reči “pompezno”, “patetično”… Kažem to glasno. Ne, kaže on. I onda izgovori reč potpuno atipičnu i mislio sam, priznajem, nepoznatu generaciji sajber tinejdžera. Prelepo, kaže. Istina, sine. Prelepo.
I tu nije kraj ovog kraja na početku.
Spuštamo se prema mestu gde smo parkirali auto, zaboravim da Čumić zaključavaju posle 22h, idemo okolo, ćutimo, sabiramo utiske svako za sebe. Palim auto i preskačem rutinu, ne uključujem radio. Nemam pojma zašto. Ćutimo i dalje. Negde na pola Francuske ulice, na semaforu, ruka mi kreće ka dugmetu za paljenje radija. Iz zvučnika, jako, prvi taktovi “Show Must Go On”. Jedna od velikih pesama koje nema u filmu. Pogledamo se. Brzo radi mozak tinejdžera. Mora da su znali, kaže, kad se završava premijera, pa su pustili da naprave foru. Možda, odgovaram, ali prošlo je skoro pola sata otkako smo izašli iz sale. Čudno je, svakako, kaže. Hajde da snimimo, niko nam neće verovati…
Sve muke koje su producenti “Bohemian Rhapsody” prošli, od kontroverznog izbora glavnog glumca, do iznenadnog povlačenja režisera pred kraj snimanja, zabravljene su onog momenta kad sa platna krene scena kako Fredi Merkjuri izlazi na binu stadiona Vembli tog nezaboravnog Live Aid dana.
Da razjasnimo, iako ovaj film jeste biografski, on zapravo nije biografija legendarnog pevača grupe Queen jer se bavi sa samo 15 godina u njegovom životu, od momenta kada kao Faruk Bulsara sreće Brajana Meja i Rodžera Tejlora u lokalnom pabu, do tog kultnog, povratničkog koncerta u tom momentu najznačajnijeg benda na svetu.
U tih 15 godina, smatrao je scenarista Entoni Mekarten, stalo je sve što je trebalo da znamo o Frediju. A nije. Jer biografija je nešto sasvim drugo. Povremeno čak, uprkos izuzetnim rešenjima Brajana Singera (Valkyrie, X-man, Superman Returns…) i njegovog naslednika u rediteljskoj stolici Dekstera Flečera (Kick-Ass, The Three Musketeers, Wild Bill…), deluje kao blagi nekrolog, a ne istraživanje biografije. Ustvari, kada se realno sagleda, priča je prilično standardna kad je o reč o biografskim filmovima slavnih: imate junaka koji počinje kao “niko”, dolazi do uspeha, pronalazi ljubav, bori se s teretom slave, juri iz jedne seksualne avanture u drugu, postaje zavisnik, gubi prijatelje, shvata da je grešio, kaje se, vraća se, svi mu opraštaju… I tragičan kraj, uglavnom. Barem u ovom slučaju.
Bohemian Rhapsody/Promo
Uprkos činjenici da su dvojica ljudi držali komende u svojim rukama tokom snimanja, film je stilski prilično dosledan i obeležen vrhunskom, raskošnom i pompeznom montažom, posebno u scenama kada je Queen na turneji. S druge strane, nepotrebno učestali fokus na Fredijevo lice, s naglaskom na neobične zube, je u najmanju ruku problematičan. Ok, znamo da je imao višak zuba. I znamo da su se maskeri i šminkeri potrudili da to naglase kod Ramija Maleka, ali stvarno… da li je to stvarno najvažnija stvar?
A, na primer, neke daleko značajnije tema obrađene su prilično površno. Složenost Fredijevog identiteta, od Parsi nasleđa do seksualnog opredeljenja, ispričana je stereotipno, kao ravna linija, uz samo mutne naznake nesumnjivo dubokih i komplikovanih odnosa sa porodicom, sa ocem posebno, ali i sa dugogodišnjim ličnim menadžerom Polom Prenterom (Alen Lič). O poslednjem partneru Džimu Hatonu (Arom Mekusker) da i ne govorimo. On je tu tek u tragovima. Čini se da su autori, u pokušaju da Fredija učine “dostupnijim” prosečnoj publici, posegnuli za isprobanim receptima za hit, umesto da se, kao Fredi i Queen upuste u hrabar eksperiment koji bi im, nema sumnje, doneo daleko više.
Kao u jednom od sjajnih momenata filma, kada Queen raskida ugovor sa CBS legendom Rejom Fosterom (briljantna minijatura Majka Mejersa) posle preslušavanja beskrajno duge “Boemske rapsodije”. Posle razmene “argumenata i komplimenata” zbog čega pesma ne može na radio (Foster: It goes on forever, six bloody minutes! Fredi: I pity your wife if you think six minutes is forever), sledi rečenica koja je mogla, da su je producenti na pravi način razumeli, da ovaj film napravi zaista velikim: Tell you what it is, Mr. Reid. Now we’re four misfits who don’t belong together, we’re playing for the other misfits. They’re the outcasts, right at the back of the room. We’re pretty sure they don’t belong either. We belong to them.
Da ne grešimo dušu, sjajnih delova itekako ima u ovom filmu. Kome zahvaljujući, režiseru, scenaristi, glumcima ili samom bendu, nije ni toliko bitno. Na primer, scena u kojoj bend na farmi u nekoj nedođiji STVARA “Boemsku rapsodiju”, možda je na najbolji način dočarala odnose i dinamiku koja je vladala između Fredija, Brajana, Rodžera i Džona. To je ona kreativnost koju samo onaj gospodin odozgo može da ti pokloni. A koncept njihove jedinstvenosti i posebnosti… on staje u Fredijevu rečenicu posle besnog Rodžerovog ispada jer nikako ne može da otpeva “Galileo” dovoljno visoko: Roger, there’s only room in this band for one hysterical queen.
Bohemian Rhapsody/Promo
A šta bi film o heroju za kojeg znamo da će umreti na kraju bio bez malo patetike. Ustvari, bez malo više patetike. Sasvim nepotrebne. Ali neophodne za privlačenje “širokih narodnih masa”. Idealan primer je scena iz bolničkog hodnika, kada Fredi saznaje da ima AIDS i na izlazu sreće mladića u završnom stadijumu bolesti. Uprkos tamnim naočarima i kačketu mladić ga prepoznaje i dovikuje čuveno “Ay-oh?”. Fredi se delimično okreće i tiho odgovara: “Ay-oh”.
Ali sve bi to bilo tek standard visoke produkcije da nije – muzike. Onih veličanstvenih, pompeznih i himničnih pesama koje pomeraju i srce i sve unutrašnje organe i greju ono što zoveno dušom. Već pomenuti “snimci sa koncerata” istinski su dragulj ovog filma u vizuelnom i svakom drugom pogledu, i svakako najatraktivniji segment čitavog ostvarenja. Čista magija. Bilo je sreće, pa je u Kombank dvorani Dolby Atmo sistem, koji je zvučnu sliku učinio stvarno moćnom, ali ono što je nedostajalo (a nema veze sa autorima filma) je prevod, odnosno titl stihova iz kultnih pesama Queena korišćenih u filmu. Jer, ne moraju svi da savršeno znaju engleski, a prosto je šteta da sijastet stihova koji o bendu govore mnogo više od ispraznih dijaloga i “dramatičnih” pogleda, bude prepušteno naslućivanju i nagađanju. Posebno “Bohemian Rhapsody”, “Love Of My Life”, “Another One Bites The Dust”… i, možda najkompleksnija i u kontekstu filma najzanačajnija – “I Want To Break Free”.
Konačno, ono što sve najviše zanima – glumačka ekipa. Rami Malek. Kontroverzan izbor od prvog dana. Realno, ne izgleda kao Fredi, ali ga veoma dobro oličava. Malek je, bez sumnje, glumčina, ali uloga jedne od najživopisnijih ličnosti u istoriji muzike zalogaj je na kojem bi se zagrcnuli i veći od njega. Ali Malek ga je sažvakao. Lagano i nesigurno na početku, sve uverljivije prema kraju, da bi u nekim scenama, kao što je ona kad ispred kancelarije menadžera čeka odluku ostatka benda da li će ga primiti nazad, apsolutno zablistao. S druge strane, scenski pokret mu je apsolutno savršen, pa je u nekim totalima potpuno nemoguće razlokovati ga od pravog Fredija. A to je, valjda, i bila poenta.
Jedini pažnje vredan ženski lik u filmu, Fredijevu pravu i jedinu ljubav i najbolju prijateljicu zarobljenu u klopci njegove slave i seksualnog opredelenja Meri Ostin, korektno igra Lusi Bojnton. Tek toliko. Korektno. Doduše, nije previše ni sama kriva, jer joj je scenario zatvorio neka vrata kroz koja bi sigurno prošla s više uspeha, a režija i montaža dodatno upropastili mogućnost da na pravi način dočara odnos koji je Meri imala prema Frediju.
Kad je o bendu reč, Gvijlim Li prosto dominira kao Brajan Mej, siguran u sebe, vrcav i svestan svoje uloge, baš na isti način na koji je Mej bio svestan svoje u Queenu. Ben Hardi u ulozi Rodžera Tejlora i Džozef Mazelo kao Džon Dikon jednostavno, ali sasvim razumljivo, nisu imali dovoljno prstora da se iskažu, osim u nekoliko štosnih sekvenci, s tim što je Hardiju pružena prilika i da jedini u nekoliko navrata uđe u žestoke dijaloge sa Malikom. Ipak, međusobna dinamika i kontrolisani kreativni haos u kojem je bend stvarao dočarani su dosta dobro, posebno u već pomenutim scenama dok na farmi snimaju drugi album.
Alen Lič je prosto propustio priliku da “razvali” u ulozi ličnog Fredijevog menadžera Pola Prentera, neubeljiv je i bezličan, za razliku od pravog aristokratskog i upečatljivog nastupa Ejdana Gilena kao prvog menadžera benda Džoina Rida. Genijalna minijatura Majka Mejersa već je pomenuta, a dopunjena je kratkom sekvencom kad Rej Foster u svom CBS ofisu s nevericom gleda prenos Live Aida.
Bohemian Rhapsody/Promo
Ali zapravo, prava zvezda ovog filma je dodatni, nevidljivi lik, sveprisutna svest o bolesti i neizbežnoj smrti koja čeka glavnog junaka. I to je ustvari ključni element koji ovaj film čini vrednim svakog miliona uloženog u njega. Koji će se, btw, kako stvari na blagajna svetskih bioskopa stoje, vratili pre nego što je iko očekivao.
Konačno, film “Bohemian Rhapsody” jeste “čist” Queen – raskošan, pompezan, ambiciozan, emotivan, energičan, neodoljiv… Samo još malo “kvinovske” misterije i sve bi bilo apsolutno savršeno. Iako, je l da, savršenstvo ne postoji…
Dakle… osnovno pitanje. Da li bi “Bohemian Rhapsody” bio dobar film da glavni junak nije Fredi Merkjuri? Dobar da. Sjajan ne. Da li ga vredi pogledati? Apsolutno. Obavezno.
Ipak ne mogu da odoslim da još malo spojlujem… Onaj dijalog (ponovo između Fredija i Rodžera) koji najviše govori o ovom filmu, teče ovako: Rodžer: You’re a legend, Fred. Fredi: We’re all legends. (pause) Fredi: But you’re right, I am a legend.
Maska Anonimusa danas je jedan od najpoznatijih simbola protesta. Ali, da li znate njeno izvorno poreklo?
Širom sveta 5. novembra održane su demonstracije aktivista nadahnutih pokretom “Anonimus”, koji se zalaže za slobodu govora, a zakrivljene crne obrve i brkovi na nasmejanom belom licu tog dana mogle su se videti na svakom koraku.
Maska Anonimusa danas predstavlja jedan od najpoznatijih simbola bunta i otpora protiv sistema, kao i protiv nepravednih režima, a priča o Gaju Foksu koji stoji iza te maske je zapravo priča o nepravdi koju su početkom 16. veka katolici u Velikoj Britaniji trpeli od strane protestantske većine, kao i o borbi protiv nje.
Naime, u to vreme je bilo opasno biti katolik isto koliko i biti lopov ili razbojnik, a porodice koje nisu želele da promijene veru, često su bile proganjane, pa su u kućama imale skrivena skloništa u slučaju da naiđe racija. U takvom okruženju rastao je Gaj, mladić iz Jorkšira koji je nakon što mu se majka preudala za katolika i sam rešio da pređe u katolicizam. Kasnije se pridružio vojsci koju je služio godinama, a u periodu od 1595. do 1598. godine učestvovao je u Osamdesetogodišnjem ratu na strani katoličke Španije protiv Holandske republike gde je stekao više činove i naučio da rukuje eksplozivom.
Gaj Foks/Ilustracija: angielski-zwolen.blogspot.com
Početkom 1604. godine Foks je počeo da se sastaje sa malom grupom engleskih katolika na čelu sa Robertom Kejtsbijem. Svi oni smatrali su da progon katolika potiče od protestantskog kralja Džejmsa i da će se sve rešiti njegovom smrću. Kejtsbi je počeo da smišlja zaveru nakon što je izbledela nada o obezbeđivanju veće verske tolerancije pod kraljem Džejmsom, što je razočaralo mnoge engleske katolike.
Njegovi saučenici u zaveri bili su Džon Rajt, Tomas Vintour, Tomas Persi, Gaj Foks, Robert Kiz, Tomas Bejts, Robert Vintour, Kristofer Rajt, Džon Grant, Embrouz Rukvud, ser Everard Digbi i Frensis Tresham. Foksu, koji je imao deset godina vojnog iskustva u suzbijanju Holandske revolucije, je data odgovornost za eksploziv.
Prvi sastanak zaverenika je održan 20. maja 1604. godine u jednoj gostionici u Londonu. Jedan od njih je predložio da ubiju kralja i njegovu vlast tako što će dići u vazduh “kuću parlamenta barutom”.
Foks i njegovi saradnici sakrili su u podzemne hodnike ispod britanskog parlamenta znatnu količinu baruta i čekali su priliku da izazovu eksploziju kad kralj poseti parlament. Ovaj događaj je poznat kao “Barutna zavera”.
Međutim, zavera je otkrivena vlastima u anonimnom pismu upućenom Vilijamu Parkeru, 4. baronu Montiglu, 26. oktobra 1605. Većina zaverenika nakon ovoga je pobegla iz Londona, ali je bilo i onih koji su pokušali da pruže otpor. U jednom okršaju ubijen je i Kejtsbi. Osam uhvaćenih, uključujući Foksa, proglašeni su krivim i osuđeni na smrt. Ubistvo je trebalo da bude izvedeno na veoma okrutan način – polovičnim vešanjem i sečom tela na četiri dela.
Gaj Foks, zavera/Ilustracija: history.com
Priča kaže da je Foks uspeo da skoči sa vešala i slomi vrat, tako da nije dozvolio svojim tamničarima da ga ubiju na tako strašan način. Ipak, telo mu je rasečeno i poslato u razne delove kraljevstva kao opomena.
Danas je Gaj Foks simbol otpora vlastima. Njegov lik prikazuje se kao poznata “Anonimus” maska u borbi protiv internet cenzure.
Do toga je došlo zahvaljujući strip piscu Alenu Muru koji je osamdesetih godina prošlog veka objavio grafičku novelu “V for Vendetta” – priču o budućnosti u kojoj je Britanija pod totalitarnom vladavinom. U trenutku kreativnosti, došao je na ideju da umesto špijunskih dizajna maskiranog protagonistu odene u Gaj Foksovu masku i kostim.
Čuveni strip je ekranizovan 2005. kao akcioni film, a maska se naročito svidela mladim internet aktivistima okupljenim u pokret “Anonimusa” koji se zalažu za slobodu govora na internetu i borbu protiv cenzure.
Poslednji album benda OneRepublic, “Oh My My”, izašao je 2016. godine, ali u novembru te godine, frontmen Rajan Teder je doživeo nervni slom i skoro napustio bend.
Preopterećen stresom i anksioznošću, on je otkazao sve, uključujući i svetsku turneju i promotivne aktivnosti. Od tada se oporavio – ali sada kada se priprema nova muzika OneRepublic, Rajan shvata da treba da bude spreman da se suoči sa onim što sledi.
Na socijalnoj mreži twitter, OneRepublic objavljuje od nedavno postove uz “# Novi1Ruskoro” i “Nova Muzika.” Bend je objavio i fotografiju Rajana na sceni sa gitaristom Zakom Filkinsom i napisao je: “Radujemo se još mnogo toga u 2019. godini” Stvari se, dakle, spremaju, a takođe i Rajan.
– Znam da kad sledeći put izdamo album, moram imati mentalnu snagu – i emotivnu i fizičku – da radim, a ne da otkazujem, tako da želim da sve uradim ispravno – rekao je Rajan za ABC Radio pre nekoliko meseci kada je otkrio da OneRepublic radi na novom albumu.
– Moram da tretiram ovaj album kao da je naš debi album. I to je ono što radim – dodao je on.
Naravno, Rajan nije samo sedeo sve vreme. Kada je shvatio da ne može da promoviše “Oh My My”, okrenuo se saradnji sa drugim umetnicima. U poslednjih godinu dana radio je na albumima Pola Makartnija, Kamile Kabeljo, Šona Mendesa i benda U2.
Tokom mini turneje po Srbiji (Kragujevac, Beograd i Novi Sad) saksofonista Rastko Obradović će predstaviti svoj norveški kvartet, nastao 2017. godine u Oslu, tokom njegovih studija na Norveškoj muzičkoj akademiji.
Koncert u Beogradskoj filharmoniji 17. novembra, iako ne poslednji u nizu, predstavlja svojevrsni muzički vrhunac ove mini turneje.
Specijalni gost na koncertu biće Arkadij Šilkloper jedan od najboljih svetskih džez izvođača na francuskom i alpskom rogu, ovdašnjoj publici poznat i kao član Moscow Art Tria sa kojim je nastupao u Beogradskom Domu omladine i Sava Centru.
Na turneji, Rastko Obradović Quartet predstaviće program koji će se naći na prvom studijskom albumu ovog sastava, a koji će biti snimljen u Future Nature Sound studiju u Pančevu od 18 do 20. novembra.
Rastko Obradović/ Photo: Ana Đapić
Rastko Obradović je sa svoje 23 godine već muzičar svetske klase. Odlikuje ga autentičan i upečatljiv ton koji mu je omogućio saradnju sa iskusnim muzičarima iz zemlje i inostranstva.
Pored toga što je izuzetan saksofonista Rastko je vanserijski improvizator i zreo autor. Razvijao se pod snažnim uticajima Jan Garbareka, Michael Breckera, Sonny Rollinsa i Bojana Z sa kojim je ove jeseni objavio EP pod nazivom Wabi Sabi za izdavačku kuću AMP Music and Records iz Norveške.
Arkadij Šilkloper/ Photo: Promo
Arkadij Šilkloper (Rusija/Nemačka), nekadašnji član Orkestra Boljšoi Teatra, već decenijama je jako zaposlen frilenser. Nastupa sa brojim džez sastavima različitih formacija od dueta do velikih ansambala, simfonijskim i filharmonijskim orkestrima širom sveta, kao i specifičnim duvačkim sastavima.
Pored toga što će biti specijalni gost na beogradskom koncertu, Arkadij Šilkloper će gostovati i na albumu kvarteta.
Martin Sandvik Gjerde/ Photo: Promo
Martin Sandvik Gjerde (Norveška) je džez pijanista mađe generacije. Diplomirao je na Norveškoj Muzičkoj Akademiji u Oslu i radio sa profesiorima kao što su Helge Lien, Eyolf Dale i Espen Berg.
Aktivan je na norveškoj džez sceni i ima bogato iskustvo kako u modernom tako i u tradicionalnom džezu.
Alexander Hoholm/ Photo: Promo
Alexander Hoholm (Norveška) je jedan od najangažovanijih mlađih basista u Oslu. Nakon što je završio master studije 2017. na Norveškoj Muzičkoj Aademiji, Aleksander obilato koristi stečena znanja i veštine kao frilens muzičar.
Iako veoma mlad ostvario je saradnju sa značajnim muzičarima među kojima su Andrew D’Angelo, Jim Black, Didrik Ingvaldsen, Børge-Are S. Halvorsen i mnogi drugi.
Raymond S. Lavik/ Photo: Promo
Raymond S. Lavik (Norveška) diplomirao je na Univerzitetu u Stavangeru. Tokom 2015/16. boravio je u Danskoj na Nacionalnoj Muzičkoj Akademiji gde je nastupao sa muzičarima kao što su Marc Bernstein, Anders Mogensen i Martin Andersen.
Tokom boravka u Danskoj, osvojio je tamošnju scenu na kojoj je bio jedan od najtraženijih bubanjara. Često je na turnejama, kako u Norveškoj tako i u inostranstvu i izvanredno je tražen bubnjar na skandinavskoj džez sceni.
Koncert Rastko Obradović Quarteta počinje u 20:00 časova, a ulaznice po cenama od 1.000 do 3.000 dinara možete da nabavite na smim prodajnim mestima Eventima.
