Ako biste se, recimo, našli u Švedskoj, konkretno u Geteborgu, gde temperatura ni tokom najtoplijih letnjih dana ne prelazi 16 stepeni, verovatno bi vam trebao koji dan odmora u malo toplijim krajevima.

Pa još ako biste se usudili da pređete solidnih 3.000 i kusur kilometara, do (ipak ne pretoplog) Lisabona, na tom potezu menjanja klime od kontinentalne ka sredozemnoj,  svakako biste morali da napravite pauzu. Recimo, negde posle prve trećine puta, u Osnabriku. Tu bi mogli da vas ugoste članovi benda Hiraes. U Lisabonu vas čeka Moonspell, a iz Geteborga vas je ispratio Dark Tranquillity. U putu ste preslušali sve tri diskografije uzduž i popreko.

Međutim, ako niste u Geteborgu, ako vam se ne prelazi tolika kilometraža, ili vam onih 16 letnjih stepeni zvuči zastrašujuće, nema potrebe za bigu. Tu su i Moonspell, i Dark Tranquillity, i Hiraes. Doduše, malo drugačijim redosledom. Iz Nemačke u Portugaliju, iz Portugalije u Švedsku. Ne baš optimalan redosled za putovanje. Srećom, oni su ti koji prelaze kilometre.

U našem slučaju, putovanje se sastoji od svega nekoliko stanica gradskog prevoza. U Beogradu je proleće, taman dovoljnih dvadesetak stepeni, a publika se već mesecima sprema za jedno ovakvo veče. Direktno sa posla, odmah po završetku radnog vremena – pravac u Hangar.

Još je bilo dnevne svetlosti, bar onoliko koliko je dopiralo kroz krovne prozore Hangara, kada je, prema u minut ispoštovanoj satnici, na binu izašao bend Hiraes.

Prvo pa – death metal. Intro, uigrano pozdravljanje publike, koreografisano, ritmično okretanje leđa. Četiri muškarca rasporedila su se na bini simetrično, kako bi sva pažnja bila usmerena ka pevačici.

Brita je pred beogradsku publiku izašla u bundi, mada ju je ubrzo skinula. Najavila je da im je ovo prvi put da sviraju u Srbiji, dok se Hangar polako punio. Nije joj bilo važno ni što je napolju još uvek dan, što užurbana publika tek stiže sa svojih radnih mesta.

Imala je potpunu pažnju svih prisutnih, uzvraćenu energiju i napravila je fenomenalnu atmosferu. Silazila je u publiku, nije se štedela. Dala je sebe onako kako bi to uradila na samostalnom koncertu pred rasprodatim stadionom, a poštovanje joj je bilo uzvraćeno.

Hiraes ima dva objavljena albuma. Brita vas poziva na slušanje. Dakle, izvolite. Posebno ako ste nekim slučajem propustili svirku.

Žena moćnog glasa, odlučnog stava i ozbiljnog izgleda, između pesama, bila je simpatična, nasmejana i vedra. Kao da do pre samo nekoliko sekundi nije pevala death metal, negde iz petnih žila. Stidljivo se zahvaljivala, a po završetku nastupa, otišla je do štanda gde se prodavao merch. Da se upozna, fotografiše i popriča sa svima.

Dok su tehničari vešto pripremali binu za sledeći bend, pored toga što je postala već ozbiljnija gužva, u Hangaru je bila i ozbiljna kolekcija (najčešće crnih) majica sa štampom najrazličitijih metal albuma. Kao da je bilo takmičenje, ili izložba, a ne samo dobro poznati, spontani dress code.

Bina je promenjena, a sa njom i žanr. Moonspell nam je doneo gotik metal. Bilo je i šešira i mrežastih rukava i dovoljno dima da nam bar pola nastupa bude kao u magli. Nije bilo više dnevne svetlosti. Oni nisu morali da se predstavljaju.

Ipak, čim se frontmen obrati, još ako je to na srpskom, pa čak i ako je to, kao u ovom slučaju, jedno obično: “Hvala”, bili smo oduševljeni. Osim na srpskom, zahvaljivao se i simpatično, dvostruko afirmativno: – Thank you so very much!

Od prve do poslednje pesme, znali smo svaku. Sa posebnim naglaskom na “Extinct” i “Everything Invaded”. Nismo se trudili da sakrijemo da su nam nedostajali. Prošlo je skoro devet godina od njihovog poslednjeg dolaska u Beograd. Ipak, bubnjaru je ovo bio prvi put.

– Welcome to Hell! – poručio mu je Fernando, frontmen. Zatim je naglasio da Srbiju najbolje pamti po šljivovici, koju je probao tokom snimanja spota u Beogradu.

Da zabeležimo za sledeći put – na binu ne bacamo ruže, zastave ili crteže, nego donosimo flašu rakije. I da se nadamo da se neko toga setio i ovaj put, da je bekstejdž za posle nastupa bio opremljen kako treba.

Fernando možda nije znao koliko ima smisla njegov pozdrav dobrodošlice upućen bubnjaru. Jasno je šta je hteo da kaže, ali mi smo se setili i nečeg drugog. Tako je, naravno, umesto standardnih uzvika, bilo i onog aktuelnog – “Pumpaj!”.

Aplaudirali su nam nazad, podelili nam palice, trzalice, znojnice i sve ostale dragocene suvenire, a onda su nas ostavili, sa poslednjim udarcem bas pedale, po prvi put, u potpunom mraku.

Naravno, mrak nije dugo trajao. Bili su tu uzbro led ekrani, ventilatori i potpuno drugačija postavka svetla.

Dark Tranquillity, mada vrlo svesni da su zvezde, sa svojim odlučim stavom i ekscentričnim reflektorima rezervisanim za onog ko u datom trenutku solira, bili su raspoloženi i nasmejani.

Vešto su se kretali na bini, gledajući publiku pravo u oči. Mahali su, osmehivali se, održavali su kontakt bez prestanka.

– Wow, look at you! – pozdravio nas je Mikel. Zatim se javno izvinio što tek sada, 2025. godine, Dark Tranquillity prvi put svira u Srbiji, uz nadu da će uspeti da se iskupi za svo višegodišnje čekanje. Možda su nam baš zato priredili malo drugačiju, izmenjenu setlistu.

Mada je u pitanju bio metal koncert, šutke su počele tek na njihovoj trećoj pesmi. Sve do tog trenutka, bili smo mirni. Iako je Mikel najavljivao, jednu po jednu, novu ili staru pesmu, nije bilo važno. Znali smo, dizali smo pesnice i rogove u vazduh, zviždali.

Previše dugo smo ih čekali da bismo mogli sebi da dozvolimo da neku pesmu slučajno preskočimo. Oduševljenje je bilo uzajamno, a isto tako se i pokazivalo. Mikel je bio opčinjen publikom, a i publika njim. Zanimljivo, na prvom koncertu u Srbiji, dobio je zastavu svoje države – Švedske.

“Pumpanja” je bilo i ovaj put, čak i glasnije:

– Whatever that means, hopefully something good – začuđeno je rekao frontmen. Nadajmo se da je neko objasnio i njemu i Fernandu, možda baš u bekstejdžu, uz šljivovicu.

Očekivano, nisu mogli tako lako da odu, nismo im dozvolili. Pozvali smo ih na bis, uzvikom koji razumeju. Dali su nam još tri pesme. Naravno, iskupili su se za ovaj zakasneli dolazak. Neka zapamte oduševljenje, pa neka nam dođu opet. Ako ništa, poslaće ih kolega po rakiju.

Možda relacija Beograd-Geteborg nije dugačka koliko Geteborg-Lisabon, ali ima i tu solidnih 1.900 kilometara. Poželećemo mi Švedsku uskoro. A njima šestorici je svakako lakše da dođu. Nas je mnogo više. Utoliko bolje ako ne budu sami.

J. Ilić za HL