Džoni Štulić je za samo nekoliko godina, do 1979, napisao pesme za prva tri albuma grupe Azra, što ćemo saznati iz knjige Hrvoja Horvata “Štulić: Biografija”, a već gotovo trideset godina on ne mora da objavi nijednu pesmu da bi bio u središtu pažnje koja ne opada. I ta pažnja se podgreje bilo nekim prevodom “Ilijade” ili homemade obradom starogradskog hita ili sukobom s nekim, a poslednja “žrtva” bio je glumac Rade Šerbedžija.

“Misterija Štulić” ne jenjava, pa je otuda biografija kontroverzne jugoslovenske rokenrol zvezde iz pera gorepomenutog zagrebačkog novinara Hrvoja Horvata doživela novo i prošireno izdanje. Hrvoje Horvat je objavljivao tekstove u Poletu, radio kao novinar i urednik Vjesnika, piše u Večernjem listu od 2015. Autor je bestselera “Fantom slobode” o Branimiru Štuliću i proširenog izdanja knjige “The Rolling Stones – 50 godina”.

Po čemu se ova tvoja knjiga o Džoniju Štuliću razlikuje od tvoje prethodne, takođe o njemu?
– Bilo je potrebno vreme da se ova priča fermentira. Nakon prve knjige javilo se mnogo ljudi koji su znali Džonija Štulića – njegova familija, ljudi s kojima je odrastao, njegovi nećaci… I pošto je moja prva knjiga o frontmenu Azre rasprodata, došlo je do pitanja reizdanja, a onda sam rešio da to ne bude doštampavanje već da dopunim knjigu.
U toj dopuni obuhvatio sam odrastanje, njegove formativne godine u Skoplju u kojem je rođen, pa dolazak u Zagreb i odlasci u Nin i naravno poslednji deo karijere. Ima mnogo informacija oko poslovne strane njegove priče i zašto je stalno u sudskim procesima. Zato je ova sada jedna zaokružena knjiga na osnovu koje se dobija objektivnija slika o njemu. Tu su izvodi iz štampe, kao i intervjui sa oko pedeset ljudi. A neki od ljudi koji su je pročitali su rekli: “Pa ovo je kao kriminalistički film”, jer su Štulićev život i karijera toliko dramatični da je on i kada ne radi zanimljiviji od mnogih koji neprestano rade.

Šta je osnovna karakteristika Džonija Štulića, njegova osobenost?
– Osnovna karakteristika Džonija Štulića je ta da se uvek borio protiv autoriteta. Da li je to bilo pre 40 godina, ili je to kada danas nešto kaže i uvek ispadne skandal oko toga, i on autoritete ne podnosi. Meni je Jurica Pađen, nekadašnji član Azre, rekao zašto se Džoniju nije svidela moja prva knjiga o njemu. Pa zato što je Džoni Štulić pukovnik i zapovednik svemira. I onda ko može pisati o njemu? Niko jer samo on ima pravo pisati o sebi. Ko god o njemu nešto kaže ili piše, on tako reaguje. I to je njegovo pravo.

On je rekao da je tvoja knjiga smeće?
– Da. Meni je par ljudi koji ga znaju od pre 40 godina reklo: “Pa on je lud, ti si mu podigao spomenik.” Jer pola knjige govori afirmativno o njemu. Da je on jedan od najvećih jugoslovenskih autora. I ostavio je 107 pesama u samo tri i po godine. To je neverovatan opus. Početkom osamdesetih godina su on i Bora Đorđević bili najveći autori na jugoslovenskoj rokenrol sceni koja je uticala na celokupni tadašnji mejnstrim. Čak se i Goran Bregović tada oslanjao na Azru i Riblju čorbu jer su oni pokušali da budu politički aktivni. Tada je mejnstrim slušao šta radi alternativa, a danas šta god da pokuša alternativa, ona je pod čizmom mejnstrima i nema šanse da mladi bendovi utiču na velike. Ova knjiga govori ne samo o Štuliću već i o jednom društvenopolitičkom kontekstu kroz sve te godine i šta se tačno događalo.
Kao što je Teofil Pančić rekao za knjigu, “To nije samo hronologija već kolonoskopija razdoblja”, jer se dobija širi spektar od kraja sedamdesetih do danas.

Jednom mi je Husein Hasanefendić iz Parnog valjka u intervjuu rekao da neko ko je odličan pesnik i kompozitor ne mora biti dobar čovek. Ko je bio zapravo Štulić?
– Džoni Štulić je bio čovek koji je gotovo sve pesme sa prva tri albuma Azre napisao do 1979. Studirao je filozofiju i družio se sa Darkom Rundekom i Jurom Stublićem koji su bili s njim na Filozofskom fakultetu. Postojala je anegdota da su ljudi uvek bežali od njega jer je on uvek imao tri nove pesme koje je hteo svirati nekome na autobuskim linijama, na putu od kuće do Filozofskog fakulteta, na Zdencu života na Trgu maršala Tita. Verovatno je mnogima bio dosadan ali je imao talenta, dobre pesme, i to je bio čovek koji je hteo nešto više reći. On je mnogo bolje od drugih zahvatio tadašnji život, pa su te pesme i danas mladima zanimljive. On je rekao puno velikih stvari koje nisu devalvirale ni do današnjih dana u ovom dobu neoliberalnog kapitalizma.

Šta si saznavao o njemu u njegovoj predmuzičarskoj karijeri?
– On je rođen u Skoplju, otac mu je bio oficir JNA. Nakon Skoplja se preselio u Jastrebarsko kraj Zagreba, pa u sam Zagreb. A letovao je u Ninu (kraj Zadra) jer mu je familija odatle i postoji tamo selo koje se zove Štulići. On je tamo redovno dolazio kod rodbine. Hteo je igrati fudbal, ali je bio prevelik i prekrupan, pa mu je bratić Svetko govorio: “Nećeš biti fudbaler.” Nakon toga se prebacio na gitaru i govorio je sedamdesetih rođacima u Ninu: “Ja ću biti najveća zvezda u Jugoslaviji.” Ovi su mu odgovarali: “Ti si lud”, a on njima: “Videćete za tri godine”. I tako je i bilo. Bio je talentovan i neupitna veličina. Bio je nezadrživ.

“Jednog dana nema me da nikada ne dođem…” stih je iz njegove pesme “Balkan”, sa njegove prve ploče. Da li je tajna njegovog mita što je on jednog dana otišao da se nikada više ne vrati?
– On se bavio velikim temama, pa se i to što je rekao na svojoj prvoj ploči pokazalo istinitim. Već krajem osamdesetih godina, kada se Štulić prvi put vratio iz Holandije sa onom drugom Azrom, bilo je jasno da to više nije bilo blizu onoga odranije. Već tada je on imao kao autor silaznu putanju. Nakon toga snimio je dva solo albuma ali je bilo jasno da je sve lošiji. Zbog toga sve priče i pitanje da li bi on danas mogao da se na neki način vrati ima odgovor – ne bi mogao jer je to drugi čovek i to je prirodni sled stvari. Neki ljudi sviraju 40 godina podjednako dobro a neki traju deset godina i više ih nema. Zato je Džoni Štulić na neki način “Greta Garbo domaće rok muzike”. I zato vlada fascinacija njime jer ga nema. Što se tiče same muzike, jasno je da on više nije u formi. To što on ponekad snimi neku pesmu u kućnoj radinosti nema ni blizu onaj značaj koji su imale njegove ranije pesme.

On odlazi iz Jugoslavije uoči početka rata?
– Džoni Štulić je otišao u Holandiju iz Jugoslavije 1991. On je otišao pre početka rata. Bio je u Zagrebu, pa došao petnaest dana u Beograd i onda otišao u Holandiju. Počeo je rat i više se nije vraćao. Kako je on bio čovek koji je izrastao u Jugoslaviji i jedan od retkih muzičara koji je bio popularan u celoj Jugoslaviji, onda je on celo to tržište doživljavao kao svoju zemlju. I kad su se stvari promenile, kada se raspala Jugoslavija, on je bio u Holandiji. Situacija se sve više zaoštravala, njegove izjave su bile sve oštrije i nije bilo manevarskog prostora, a zapravo on ga nije ni hteo. On je bio protiv svega što se dogodilo ovde 1990. i 1991. Bio je protiv raspada Jugoslavije i imao je drugačiji ugao gledanja. Jugoslavija je bila zemlja u kojoj je rođen i odrastao i ostalo ga nije zanimalo.

Zanimljivo je i da ga prisvajaju i Srbi i Hrvati.
– Teško je precizirati koji je njegov stav. Mnogi ga svojataju, a on je najčešće “sam protiv svih”. Hrvati bi voleli da se predstavlja kao Hrvat, Srbi bi voleli da se predstavlja kao Srbin, a on sam je u jednom momentu rekao da je Makedonac, što je Makedoncima koji ga vole, naravno, drago.

Da li bi se čitav njegov mit srušio kada bi krenuo na povratničku turneju po postjugoslovenskom prostoru?
– Njemu su nudili velike pare da se vrati i održi turneju. Ali mislim da je on svestan da nema više tu snagu. On je i sam rekao da ne svira više aktivno. I njegova velika privlačnost duguje tome što on nije dugo ovde. A kad nekog nema, to najviše provocira. A ne znam kakav bi bio da se vrati.

Da li ste se čuli telefonom ili videli?
– Čuli smo se 2005. Radio sam tribute i pravio veliki intervju. Prvo je rekao: “Ne želim dati intervju.” A onda smo pričali dva popodneva po nekoliko sati i na kraju je rekao: “Pošalji mi to kad izađe jer ja skupljam sve o sebi.” I tad smo se zadnji put čuli. A kad je knjiga izašla, ona mu se nije svidela i više se nismo čuli.

Kada se desio nedavno njegov sukob sa Radetom Šerbedžijom, bilo je onih koji su govorili da Džoni nije u pravu i da nije korektno to što je izjavljivao. A onda, opet, stekao se utisak da je i pored toga većina ljudi uz njega a ne uz Radeta?
– I ja mislim da je to bilo nekorektno. Jer ta pesma se zaista vrti u Šerbedžijinoj predstavi 1989. u Zagrebu. Njih dvojica su igrali zajedno fudbal, pa su zajedno bili u Njujorku na predstavi Ljubiše Ristića. Mislim da do njihovog sukoba nije trebalo da dođe.

A njegova političnost? Da li on zbog te političnosti ima zabrane tih godina?
– On je uvek bio angažovan. Bolela ga je socijalna nepravda, nije voleo autoritete. Jedan od njegovih najvećih problema je ulazak Rusa u Čehoslovačku 1968, a kasnije situacija sa Solidarnosti u Gdanjsku. Bio je provokativan i jezičav. Bio je uticajan na medije i publiku.

HL/Izvor: nedeljnik.rs/Branko Rosić