Ova neobična Kanađanka kida. I to joj priznaje čitav svet. Dženi Vu (Jenny Woo) je prava predvodnica punk oi! scene koja putuje svetom i prenosi neverovatnu količinu energije svojom tvrdom i ljutom svirkom, ali i žestokim i beskompromisnim tekstovima, kao prava “vučica s Ontarija”, odakle zapravo i jeste.

Počela je pre nešto više od 10 godina sa svojim akustičnim oi! projektom, oslonjenim na folk, inspirisan teškim životom radnika i običnih ljudi, da bi do sada objavila pet albuma, održala više od 500 koncerata širom sveta i zacementirala sebi mesto akustične punk heroine.

Dženi će u subotu, 10. maja, svirati u Kuglašu, zajedno sa beogradskim Trnjem i pančevačkim bendom Ukratko Štef, a Healdiner.rs je dobio priliku da sa ovom devojkom koja ruši barijere popriča o tome kako je i zašto pokrenula novu punk revoluciju, kakva je njena veza sa Džonijem Kešom, po čemu pamti svoj prvi boravak u Srbiji (svirala je u Božidarcu pre dve godine – nap.a.t.) i da li muzika zaista može da pomera planine.

Pre 11 godina praktično si pokrenula jedan novi muzički pravac, kako je došlo do toga?
– Počela sam da sviram u mnogim punk bendovima u mom rodnom gradu kada sam imala 14 godina. Međutim, nakon nekog vremena počela sam da se više zanimalm za oi! zbog vrednosti, istorije i značaja scene. Napisala sam neke pesme na akustičnoj gitari koje govore o lojalnosti, zajednici i radničkoj klasi, ali bilo je teško naći bend u to vreme da me podrži. Odlučila sam da bi bilo bolje nastupati sam, nego uopšte ne nastupati, pa sam počela sa svojim akustičnim solo projektom i od tada putujem svetom i sviram sama.

Baviš se u svojim pesmama običnim ljudima i njihovim životnim pričama, koliko je takav pristup bliži bluesu nego punku?
– Mislim da blues, folk i punk imaju jednu zajedničku stvar – sve su to žanrovi muzike koje pišu ljudi za ljude. Za razliku od komercijalne muzike, ova muzika je skromna i jednostavno napravljena. Radi se o stvarnim pričama, stvarnim ljudima i svakodnevnom životu. Mislim da je važno da svet ima ovakvu, poštenu, iskrenu, muziku, jer ona čini da osećamo da nismo sami u univerzumu.

Ti si punk oi! zvezda, kakav je u tom smislu uticaj Džonija Keša na tvoju muziku?
– Obožavam rad Džonija Keša jer, iskreno, on nije najbolji pevač na svetu, njehov glas je nekako vrlo običan, ljudski, ali razlog zašto ljudi vole pesme kao što je na primer “Hurt” je to što njegov unutrašnji glas i njegova humanost prosto sijaju. On takođe priča važne priče u svojim pesmama i mislim da je ovaj element humanosti izuzetno važan.

Obišla si čitav svet, gde je najbolja publika za tvoju muziku?
– Pa, najbolji šou je uvek taj koji je večeras! S obzirom na to, zaista sam uživala u sviranju u Indoneziji jer su klinci potpuno ludi i zaista znaju da cene jednostavne trenutke i dobru muziku. Ponizno je videti ljude sa veoma malom ekonomskom sigurnošću u životu koji uspevaju da pronađu toliko sreće kroz muziku i prijateljstvo. Definitivno od njih treba da se uči.

Kakve utiske nosiš iz svog prvog boravka u Srbiji i Beogradu, šta ti se svidelo, a šta ne?
– Stvarno volim Beograd – toliko spomenika i lepih zgrada može da se vidi u centru, i naravno ljudi su najprijatniji na svetu. Međutim, bilo mi je malo teško da vas pratim u piću… (smeh).

Šta da na koncertu u BG očekuje publika koja te nikad ranije nije slušala uživo?
– Ja mogu samo da garantujem da ću doći u Beograd i svirati svim srcem. Imam znatiželjan duh i radujem se učenju novih stvari o vašoj zemlji i istoriji Balkana. Sviraću pesme iz svog života, jedan glas i jedna gitara, ali se nadam da će do kraja nastupa publika pevati sa mnom.

Da li i posle skoro 11 godina na sceni misliš da muzika može da pomera planine?
– Sada sam manje naivna nego pre 11 godina, i sada definitivno znam da postoji borba i da ima puno prepreka i izazova za stvaranje i sviranje muzike. Ima tako mnogo sjajnih bendova koji nikada nisu dovoljno uradili zbog svih ovih zidova koji su postavljeni pred muzičare. Međutim, kada se to kaže, nikada nisam osetila ništa veće od moći muzike u mom životu. Jedna pesma, jedna lirska pesma, jedna melodija, može da promeni perspektivu, mentalitet, dan i srce. Ako dovoljno pesama uradi zo za dovoljno ljudi, da – možemo zajedno da pomeramo planine.

Gde vidip sebe za 11 godina?
– Volela bih da vidim sebe kao producenta, pomažući drugim umetnicima da ostvare muzičke snove i osećanja u studiju, volela bih da vidim sebe kako sarađujem sa drugim umetnicima, da zajedno pravimo albume i pesme, i da još uvek sviram negde – bez obzira koliko bila velika ili mala publika (čak i ako je samo za moje uši). Ne mogu da zamislim život bez pesme.

Šta ćeš biti kad porasteš?
– Hahaha, hvala na sjajnom pitanju. Ja imam već 34 godine, i toliko ljudi me već smatraju dovoljno odraslom. Ali pretpostavljam da ću uvek biti mlada u srcu. Ustvari, najbolje bi bilo da kad porastem ponovo mogu da budem dete.

HL