Kada je Lija Čejs, poznata kreolska kuvarica, preminula 1. juna u 96. godini, bilo je neupitno da će se Nju Orleans od nje oprostiti džez sahranom, najsimboličnijim ritualom tog grada.

Džez sahrana i dalje je moćno transcendentni obred i omiljeni način crne zajednice u Nju Orleansu da oda poštovanje duboko cenjenim preminulima. Malo je onih koji su uživali više poštovanja od gospođe Čejs.

Popodneva 10. juna, nosači kovčega izašli su iz katoličke crkve Svetog Petra sa njenim sandukom. Okupile su se stotine ljudi da je pozdrave.

Džez sahrana datira još sa kraja 19. veka. Ovaj ritual je, kao i kreolska kuhinja gospođe Čejs, preživeo zato što je uspeo da zadrži tradiciju, ali i da se menja u skladu sa vremenom.

On takođe predstavlja slavljenje ponovnog rođenja. Lagane tužbalice menjaju radosne note i katartično plesanje dok se telo “oslobađa”, a duša uspinje u raj.

Ponovno otvaranje “Duki Čejsa“ 2007. godine, porodičnog restorana gospođe Čejs, nakon što je stradao u Katrini, bilo je krucijalna tačka u preporodu grada. Taj restoran bio je mesto na kojem su se okupljali lideri za građanska prava. Sahrana za gospođu Čejs bila je odavanje počasti komšinici, kuvarici, preduzetnici i heroini.

Nakon što je kovčeg položen u kola, nastala je povorka. Orkestar je svirao himnu “Spasitelju, povedi me da ne bih lutao”, lagano i tužno.

Povorku iza orkestra činili su ljudi svih rasa i životnih doba. Bili su tu Mardi Gras Indijanci, mahom obučeni potpuno neupadljivo, dok je nekoliko njih ipak odlučilo da se sa gospođom Čejs oprosti u kostimu. Bebidols, žene u čipki i belom satenu kao utelovljenje sugestivne decenijama stare karnevalske tradicije, takođe su bile tu.

Orkestar je ubrzo promenio ritam i otpočeo “Tamo u zemlji slave”, živahnu i bogatu numeru.

Posle Katrine vladala je opšta uznemirenost zbog mogućnosti da afroameričke tradicije Nju Orleansa – ovakve sahrane, Bebidols, Mardi Gras Indijanci – iščeznu pošto je stanovništvo bilo prinuđeno da se seli. Ali tradicije su preživele, a mnoge od njih danas su čak snažnije nego ikada. Sada se, međutim, strahuje da bi one mogle da podlegnu džentrifikaciji i da tradicionalno crna naselja nestanu.

Postoje dokazi prilagođavanja i novih tumačenja bezvremenih formi.

– Svaka generacija mora da redefiniše ovo, čoveče – kaže Vili Birč, vizuelni umetnik i prijatelj gospođe Čejs. – Sve je kontinuum.

Da je staro preobučeno u novo ruho bilo je najočiglednije u upadljivom prisustvu Mističnih sedam sestara obučenih u lepršave bele suknje i sa povezima na glavi koji evociraju vudu praksu predaka. Ali one paradiraju ulicama tek nekoliko godina.

Parada je stigla i do restorana, a porodica se zatim povukla da se privatno oprosti od gospođe Čejs. Prisutni su se popeli u autobuse na kojima je pisalo “Lijina poslednja vožnja slobode” kojim su se odvezli do obližnjeg Muzeja umetnosti u Nju Orleansu u kojem je gospođa Čejs takođe imala važnu ulogu.

Orkestar i svi prisutni plesali su oko muzeja uz numeru Fetsa Domina iz 1957. godine, “I’m Walking”. Radnici iz “Duki Čejsa” poslužili su prženu piletinu, crveni pasulj i pirinač. Porodica gospođe Čejs otvoriće restoran za mušterije narednog dana. Ali tog dana je prag pokriven jedino ružičastim cvećem.

HL/Izvor: nedeljnik.rs/ The New York Times)