Pogubni uticaji ljudskog delovanja na životnu sredinu i planetu Zemlju uopšte, pomalo neočekivano su dospeli i u globalni politički fokus na izborima za Evropski parlament, gde su stranke Zelenih postigle odlične rezultate u nekoliko zemalja.
Imajući to u vidu, kao i činjenicu da se na domaćem tlu ove teme još uvek tretiraju sa nedovoljno pažnje i ekološke svesti, program Eco Dox na Festivalu evropskog filma Palić je relevantniji nego ikad, od svog pokretanja 2008. godine.
Ovogodišnja selekcija Eco Dox prikazuje se od 21. do 26. jula u Filmskom klubu (II ulaz, prizemlje Otvorenog univerziteta Subotica) od 17:30 časova i sadrži šest ostvarenja po izboru selektora Igora Toholja, počev od austrijskog “Zelena laž” koji otvara pomenuti program.
Eco Dox obuhvata i nemački dokumentarac “Nebo, zemlja i čovek” , italijanski “Sojalizam”, holandski “Heroj ovaca” kao i “Speleonaut – Pod kamenim nebom” srpske rediteljke Sonje Đekić. Selekciju će zatvoriti film “Dobrodošli u Sodomu”.
Sa selektorom Igorom Toholjem razgovarali smo o samoj selekciji, ali i o gorućim ekološkim temama u svetu i kod nas u Srbiji.
Pored uobičajenih kriterijuma kvaliteta i dostupnosti filmova, čime ste se rukovodili u izboru ostvarenja za selekciju Eco Dox?
– Pošto je ta selekcija stara 12 godina, ona je postala i pomalo autorefleksivna. Na otvaranju te selekcije smo imali film “Zelena laž” autora Vernera Butea, čiji smo film ovde prikazivali pre 10 godina. Ovaj film na našem programu po prvi put preispituje neke aksiome ekologije. Jedan od tih postulata je da ćemo doprineti održivosti eko sistema ako konzumiramo ekološki opravdane proizvode. On zapravo preispituje tu celu stvar i dokazuje da iza kampanje za neke od ekološki opravdanih proizvoda takođe stoje multinacionalne kompanije. Koje na taj način opet zarađuju, ali kroz propagandu ekologije. To je vrlo zanimljiv pristup.
Trudim se i da svake godine, pored tih dominantnih tema, imamo i jedan domaći film. Ovog puta je to film Sonje Đekić “Speleonaut – pod kamenim nebom” , zaista ličan i introspektivan dokumentarac koji prati dnevnik njenog protagoniste, koji je odlučio da postavi rekord u vremenu provedenim pod zemljom. Ali on takođe reinkarnira i povezanost sa prirodom, pa je na taj način zaista o životnoj sredini.
U svetu je trenutno hiperprodukcija dokumentaraca generalno, pa samim tim i ovih koji se bave životnom sredinom. Oni sve više nalaze svoje mesto čak i na festivalima A kategorije igranog filma. Sada je veći izbor čak i u tako maloj selekciji od nekoliko filmova. Vi možete da pokrijete skoro sve teme koje su vezane za životnu okolinu.
Selekcija Eco Dox postoji od 2008. godine. Koliko se od tog početka menjao korpus obrađenih tema u eko dokumentarcima, na globalnom nivou? Da li se radi o manje-više istoj problematici ili nadolaze neke nove teme i perspektive?
– Primetio sam da je sada u opticaju bilo manje filmova koji se bave globalnim zagrevanjem. No posle ovih najnovijih poplava, pretpostavljam da će se ponovo snimati filmovi sa tom tematikom. Ima dosta filmova koji se bave proizvodnjom hrane, što je takođe goruća tema. Ali ja ipak preferiram one u kojima se posredno govori o nekim problemima, da to nisu uvek direktno angažovani filmovi. Meni su čak zanimljiviji neki dokumentarni eseji, kakav je svojevremeno bio film Petera Metlera “The End of Time”. U tom smislu, trudim se da to budu par ekselans autorski filmovi koji imaju svoj odjek i u kinestetičkom smislu, a da su tek potom i tematski povezani sa ovim programom.
Po prirodi stvari ekološke teme su angažovane. Gde je, u dokumentarističkom izrazu, ta granica između pamfletskog pristupa i artizma? Može li direktno angažovani film da bude umetnički ili se te dve kategorije međusobno isključuju?
– Može da bude pamfletski ako autor svoj stav ne dokazuje direktnim novinarskim angažmanom, već ima neku vrstu ironijske distance, ako ima drugačiji pristup. Mi smo, recimo, imali nekoliko tako napravljenih filmova – na primer “The Yes Men Fix the World”, gde vi gledate smišljenu provokaciju na filmu, a la Majkl Mur. Ali je to vrlo duhovito uobličeno. Naravno, tu uvek postoji opasnost da se sklizne u nešto što je televizijska produkcija. Nije uvek lako odrediti tu distinkciju.
Meni je drago što, iako ta publika nije uvek mnogobrojna, postoji jedan broj ljudi koji dolazi na te programe iz godine u godinu. Mi se već i znamo, pa u tom smislu mislim da on ima nekog odjeka i značaja, samim tim što se odvija u okruženju eko sistema (Palićkog jezera, op.a) koji je poslednjih godina u sanaciji.
Koji je vama lično najdraži film u ovogodišnjoj selekciji?
– Što se tiče kinestetičkog kvaliteta, film Karoline Rojker “Nebo, zemlja i čovek” je zaista upečatljiv. To je više antropološki dokumentarac nego ekološki, zato što preisputuje način života ljudi u marokanskoj pustinji u 21. veku, koji je potpuno apartan. Oni tek sada dolaze u dodir sa novim tehnologijama. “Dobrodošli u Sodom” je možda malo repetitivan, ali zaista je šokantno videti takav svet, koji izgleda kao da je prenet iz nekog antiutopijskog filma, poput Pobesnelog Maksa. Vidite brda tog elektronskog otpada koji je neko doneo tamo, u Ganu. Ljudi na 50 stepeni prebiraju po tom otpadu.
Ta dva filma su najviše po mom ukusu. Ne kažem da najviše odgovaraju selekciji po svom angažmanu, koji nije direktan, ali baš u tome je njihova lepota. Film Karoline Rojker u stvari slavi i promoviše način života koji više ne postoji. Gde ljudi žive krajnje jednostavno i ne treba im mnogo da bi bili spokojni. Njihov posao uveliko zavisi od promena u prirodi, na koju su direktno upućeni. Dok se mi, stanovnici urbanih naseobina, iznenađujemo svaki put kad nas priroda nešto opomene. Kao da nismo nekada živeli u skladu sa njom.
Kako se domaća dokumentaristika odnosi prema eko temama?
– Mi smo imali nekoliko domaćih dokumentaraca. Trenutno je u produkciji jako zanimljiv film Nebojše Vojnovića na temu Vinčanske deponije. Dugo se već snima i pretpostavljam da će biti vrlo studiozan i kompleksan. Ali inače ih nema mnogo, pogotovo dugometražnih dokumentaraca. Mi smo prikazivali neke kraće i srednjemetražne filmove, imali smo i jedno zapaženo ostvarenje o pokušaju da se na reci Rzav napravi brana i hidrocentrala. Nema mnogo takvih filmova, ali ja pokušavam da ih vratim. Razmišljao sam i o ideji da se možda napravi okrugli sto, na kome bismo se bavili selekcijom filmova iz te godine. Da ne budu samo debate o pitanju Palićkog jezera.
Koliko eko film ima moć da zaista napravi neku konkretnu promenu? Ima li takvih primera na svetskom nivou?
– Svakako, recimo pokret vezan za film “Yes Man…” Ti filmovi su nešto promenili. Verner Bute je, recimo, u film “Zelena laž” inkorporirao intervjue s menadžerima velikih multinacionalnih kompanija – Unilevera, Ikee, Koka-Kole, koji otvoreno govore neistine. Vi vidite nekog generalnog menadžera koji daje izjavu, i onda u sledećoj sekvenci vidimo da to nije tako. Ako ti filmovi završe “samo” na festivalima, onda opet dolazimo do pitanja da li je televizija taj medij koji najviše može da dopre do ljudi. Ja mislim da je ova stručna i zainteresovana publika na festivalima neka prva stepenica, a da bi bilo svakako dobro, što se mi trudimo inače, da dopremo i do šireg auditorijuma. U Evropi su primeri konkretnog uticaja eko filmova svakako učestaliji nego kod nas.
Na nedavnim zborima za Evropski parlament, tzv. Zelene stranke su postigle izvanredan rezultat, naročito u Nemačkoj. Kako očekujete da će se ova politička promena odraziti na tretman ekoloških tema u praksi?
– Mislim da, u razvijenim zemljama parlamentarne demokratije kakva je Nemačka, politička većina može da doprinese boljitku jer je to nepobitna stvar. Što se tiče svesti naroda, recimo na primeru Srbije, mislim da se ovde polako razvija svest o značaju reciklaže, zahvaljujući stranim trgovinskim lancima koje već imaju sortirane kontejnere za reciklažu plastike i druge ambalaže. Ljudi polako shvataju da nije OK da bacaju plastiku gde i sav drugi otpad. To je na nekom osnovnom konzumerističkom nivou.
Malo globalnije gledano, mi još nismo dovoljno bogata sredina da možemo da razmišljamo o važnosti zagađivanja posredstvom energenata. Daleko smo od toga da ljudi počnu da koriste, recimo, električna prevozna sredstva, što je na Zapadu već standard. Neke velike kompanije planiraju da, za desetak godina, prestanu sa proizvodnjom vozila na fosilna goriva. Sa druge strane, veliki broj naših stanovnika ruralnih sredina i manjih gradova se još uvek greje na ugalj i drva.
Svedoci smo i skandala sa Folksvagenom, koji je u Americi morao da plati odštetu od 17-18 milijardi dolara samo zato što su njihovi motori bili drugačije deklarisani nego što je trebalo da budu. Taj minimum viška zagađivanja neko kažnjava kroz finansijske penale. Niko se zbog toga nije bunio, oni su priznali svoju grešku. Mi smo još daleko od svega toga.
Ovde, ipak, postoji svest o korišćenju alternativnih izvora energije. Sve više je u upotrebni solarna i geotermalna energija. To je stvar koja se čak i ovde podržava, tako da mislim da smo se malo pomerili u tom segmentu.
