Pre četrdeset godina, “London Calling”, čuveni album grupe The Clash na čijem omotu se nalazi fotografija autora Penija Smita, koji je snimio Pola Simonona kako uništava svoju Fender Precision bas gitaru, pojavio se u prodavnicama ploča u Velikoj Britaniji.

– Bas gitara je tresnula na zemlju i pomislio sam ‘evo belaja’, pošto Clash nikad ništa nisu lomili, nisu mogli to da priušte.

Džoni Grin je stajao na kraju bine u Njujorku 20. septembra 1979, kada je basista Pol Simonon besno zafrljačio svoj instrument na pod.

– Kad je krenuo to da radi, skočio sam i rekao ‘Šta to radiš Pol’ – na šta mi je on odgovorio ‘daj o’ladi Džoni’.”

Ovaj čin, koji je posledica, kako je to Simonon kasnije objasio, činjenice da publici nije bilo dozvoljeno da ustane i pleše, fotografisao je Smit.

Ta fotografija će kasnije postati omot jednog od najčuvenijih albuma svih vremena, iako je sam fotograf bio protiv njenog korišćenja.

Objavljen u formi duplog albuma, “London Calling” se prodao u više od pet miliona primeraka i uticao je na veliki broj muzičara.

Ali u trenutku kada su Simonon, Džo Stramer, Mik Džouns i Toper Hedon počeli da snimaju album, situacija nije baš obećavala.

– Delovalo je kao da je njihov trenutak prošao, da budem iskren, to je priča vezana za “London Calling” – objašnjava Grin, koji je bio menadžer na turnejama benda i jedan od nekoliko ljudi koji su imali prilike iz prve ruke da vide kako ovaj album nastaje.

Pank rokeri su izgubili menadžera i studio u Kemdenu. Izdavačka kuća je izgubila interesovanje za bend, a dvojac zadužen za pisanje pesama – Stramer i Džouns imao je kreativnu blokadu.

Međutim, američka turneja na početku 1979. sa rokenrol veteranom Bo Didlijem, kao i novi prostor u londonskom kraju Pimliko, doveo je do uzleta kreativne energije.

– I dalje su imali šta da kažu i želeli su to da urade, pa sam našao garažu u ulici Kauston, blizu mosta Voksal.

– Na tom mestu su farbali skupe automobile, sumnjivi tipovi s Malte u kaputima od kamilhara, ali tu je postojala jedna divna prostorija, velika i drugačka – kaže Grin.

Pod uticajem muzike koju su slušali dok su bili na turneji, bend je počeo da radi “po deset sati dnevno, sedam dana u nedelji, tri meseca”, uspešno kombinujući elemente regea, rokabilija i ska zvuka.

Kako su fragmenti pesama počinjali da dobijaju odgovarajući oblik, Clash se preselio u Veseks studio u Hajberiju na severu Londona, gde su angažovali nekonvencionalnog producenta Gaja Stivensa, koji je koristio jedinstvene metode kako bi inspirisao pank muzičare.

– On bi poslagao stolice jedna na drugu i zatim ih rušio dok bi gitarista svirao. Sećam se kako je uzeo merdevine i zatim ih vrteo u krug, samo što nije ljudima otkinuo glave – priseća se Grin.

– Iskreno, on je bio luđi roker od većine muzičara. Ponekad bi morao da ga iznesem iz studija, dok je on bio u nesvesti i uguram u taksi.

Nakon što su u poslednjem trenutku snimili poslednju pesmu “Train In Vain” – koja je završena toliko kasno da nije ni uključena na originalni spisak na omotu, bend se zaputio na drugu američku turneju, gde je i snimljena fotografija za omot albuma.

– Oni su bili ubojiti uživo – kaže kantautor i aktivista Bili Breg.

– Sa njihovih svirki odlazili biste sa hukom u ušima, promuklog glasa. Količina energije koja se tu stvorila bila je neverovatna.

Međutim, za Brega ono što je bend govorio bilo je podjednako važno kao i kako su svirali.

Uzmimo na primer naslovnu pesmu. Danas se koristi i kao himna na utakmicama Arsenala i Fulama, ali i pesma koja opisuje London u različitim serijama i filmova – od “Prijatelja” do filmova o Džejmsu Bondu.

Ali radi se o distopijskoj priči o tome koliko bi delova grada bilo pod vodom, ako bi došlo do poplave reke Temze. Nuklearne i ekološke katastrofe, korišćenje droge i policijsko nasilje se takođe spominju u stihovima.

Politička pozadina albuma inspirisala je Brega, kao i mnoge druge da “sami krenu da se bave muzikom”.

– Da nije bilo grupe Clash i njihovih političkih poruka, pank bi samo obeležile frizure, lanci na pantalonama, to ne bi bio pokret – kaže on.

– Meni su oni poslednji primer benda koji tvrdi da muzika može da promeni svet, a “London Calling” je njihov vrhunac.

S obzirom na činjenicu da je Clash kombinovao različite žanrove sa pank rokom, ne čudi da “London Calling” nije inspirisao samo gitarske bendove.

Reperka M.I.A. je pričala o tome koliko joj je bend značio tokom odrastanja i spominje ovu ploču na singlu “Galang” iz 2003. Takođe, ona je semplovala njihovu pesmu “Straight to Hell” u hitu “Paper Planes”.

Bend je bio uticajan i na drugoj strani Atlantika. Čak D iz legendarnog hip-hop benda Public Enemy opisao je “London Calling” kao “jedan od najboljih albuma svih vremena”, dodavši kao su ga četiri pankera “naučila da se bori za ono što je važno i da to radi što je glasnije moguće.”

“Train In Vain” je verovatno pesma koja je proslavila Clash u Americi. Ali jedna druga je opčinila kanadskog umetnika Roberta Gordona Mekharga III.

– “Clampdown” je pesma koja je promenila moj život. To mi je bila prava poruka – rekao je.

Pesma za koju je Stramer rekao da se bavi strogim pravilima parkiranja u Londonu, zapravo opisuje tlačenje koje vrši politički sistem.

Ova poruka je i dalje snažna za mnoge, između ostalog bivšeg američkog demokratskog kandidata Beta O’Rurka koji je citirao stihove pesme tokom političke debate.

Mekharg je bio deo kustoskog time na izložbi u Muzeju Londona koja se bavila različitim uticajima na nastanak ovog albuma i njegovom kasnijem značaju širom sveta.

Kanadski umetnik veruje da je razlog uspeha ovog albuma u tome što je bio “globalan”. On ukazuje kako je “London calling” bio prva rečenica tokom radijskih emisija koje je BBC emitovao širom Evrope tokom Drugog svetskog rata.

– To je bio poziv svima širom sveta. Živeo sam u Kanadi i čuo sam ga – kaže Mek Harg.

Hana Kanik, studentkinja na Univerzitetu Oregon kaže da je po prvi put zapravo slušala “London Calling” tokom prve godine studije, iako ga je čula dosta puta tokom odrastanja.

– On mi je predstavljao neku vrstu veze sa porodicom i kućom. A sada kada ga slušam, ova ploča me podseća na osećaj nezavisnosti i period kada sam otkrivala kako je to biti zaista samostalan.

Ova dvadesetjednogodišnjakinja iz Sakramenta u Kaliforniji smatra “London Calling” jednim od omiljenih albuma, opisuje ga rečju “vanvremenski”.

– Dosta tema kojima se ovaj album bavi, poput borbe da nađeš sam sebe i opravdaš očekivanja društva i danas su relevantne – kaže ona.

Čovek koji je bio s bendom od početka kaže da ga je iznenadio i uspeh ploče i činjenica da je bend dugo bio popularan.

– Clash je eksplodirao kao najbolji vatromet koji ćete ikada da vidite u životu, potpuno nas je opčinio, a zatim nestao – zaključuje Džo Grin.

– Stigao je na sve četiri strane sveta, što uopšte nismo mogli da zamislimo u trenutku kada je bend pravio “London Calling”.

“The Clash: London Calling” izložba održava se u Muzeju Londona do 19. aprila 2020.

HL/Izvor: BBC