Kuća Džona Bon Džovija/Photo: mansionglobal.com/facebook
Poznati roker Džon Bon Džovi prodaje svoju luksuzni dom u Nju Džerziju za 20 miliona dolara. Na imanju koje se proteže na 1.672 kvadratna metra nalaze se privatni pab, muzički studio, garaža, bioskop i veliki bazen.
Kuća Džona Bon Džovija nalazi se u blizini reke Nevesink u “jednoj od najekskluzivnijih četvrti okruga Monmaut u Nju Džersiju”, navodi agentkinja za nekretinine Ketlin Kumo. Na imanju se nalaze i privatni dokovi i plovila, a mesto je udaljeno na oko sat vremena vožnje od Njujorka.
Imanje poznatog muzičara ističe se pre svega zbog svoje arhitekture, a kuća podseća na francuski zamak, koji je 1999. godine dizajnirao poznati arhitekta Robert Stern. I enterijer je uređen u francuskom stilu i pažljivo je održavan svih ovih godina.
Kuća Džona Bon Džovija/Photo: mansionglobal.com
U dnevnoj sobi se nalazi veliki kamin, a iz trpezarije se pruža pogled na reku. Pored toga, iz kuće se pruža panoramski pogled koji oduzima dah. Dnevni boravak ima ukrašene plafone, ugrađene ormane i pogled na reku, dok je kuhinja luksuzno opremljena elementima od alabastera.
Na drugom spratu se nalaze dva krila, jedno za porodicu sa četiri spavaće sobe, a drugo, koje ima i zaseban ulaz, predviđeno je za goste i ima dve spavaće sobe i kuhinju.
Ukupno kuća ima šest spavaćih soba, sedam kupatila i dva toaleta. Tu je i garaža za tri automobila, bazen, pab “Shoe Inn” , a u pomoćnoj zgradi se nalazi vešernica, radionica i skladište.
Mostarski post-metal bend Brainswitch predstavio je spot za “Bow Down to the Sun”, pesme koja se nalazi na nedavno objavljenom izdanju “Sun Worship Kingdom”.
Podsećamo, album je konceptualni materija od deset pesama povezanih zajedničkim tematskim okvirom utopijskog proživljavanja jedne generacije u distopijskom okruženju.
Video je snimljen nekoliko dana pre proglašenja pandemije, a montirao ga je i režirao gitarista benda Goran Tiro.
– Ovo je jedna od prvih pesama koju smo napisali za album “Sun Worship Kingdom” i još uvek je jedna od onih koju najradije izvodimo uživo. Sretni smo zbog dobijene prilike da nam na njoj gostuje dečji hor Muzičkog centra Pavarotti – kažu iz benda.
Brainswitch su: Adam Krešić (vokal), Goran Tiro (gitara, semplovi), Adnan Karadža (gitara), Višeslav Lučić (bas gitara) i Zlatko Drljević (bubnjevi).
Pevač Brajan Adams uzburkao je javnost i mnogi su ga optužili za rasizam zbog njegove najnovije objave na Tviteru.
“Večeras je trebalo da započnem seriju koncerata. Međutim, zbog j***nih pohlepnih gadova sa mokrih pijaca koji jedu slepe miševe, ceo svet je na čekanju, a da ne spominjem hiljade onih koje su oboleli i umrli od virusa”, napisao je on u spornom tvitu, koji je potom obrisao, ali je istu poruku ostavio i na Instagramu.
Povod za razgovor sa Milanom Petkovićem, kompozitorom i pijanistom ambijentalne džez muzike, su tri albuma (“Leptir”, “U srcu” i “Do kraja sveta”) koja su izašla pred kraj prošle godine i zauzela visoko četvrto mesto na Horvijevoj top listi za muzičke stvaraoce EX YU republika. Lista se već godinama objavljuje na sajtu www.terapija.net koji uređuju muzički kritičari iz Zagreba.
Četvrtu godinu zaredom ste u vrhu Horvijeve liste… Koliko vam to priznanje znači? – Mnogo, moram da priznam, to je za mene veliki uspeh. Sama činjenica da ste u društvu kreativnih ljudi koji se bave nekim vidom stvaralaštva, sama po sebi puno znači. A biti u tom društvu pri vrhu lestvice je čast i privilegija.
Kako vam to uspeva? – Pa mislim da su predani rad, ljubav i posvećenost, ključ.
[accordion title=’Nešto kao biografija…’]Milan Petković rođen je 1973. godine, prve kompozicije počeo je da piše još u osnovnoj školi, a kao srednjoškolac je počeo da se bavi studijskim radom i od tada datiraju njegovi audio zapisi. Tokom studija, pored komponovanja, bavio se i pozorištem. Komponovao je muziku za više desetina pozorišnih predstava. U njegovom stvaralačkom opusu prevladava eksperimentalni odnosno ambijentalni džez. Prvi studijski album “Muzička kutija“ snimio je i objavio 2012. godine sa svojim triom u izdanju Centra za kulturu Aleksinac i Izdavačke kuće “Slušaj najglasnije“ iz Zagreba. Godine 2013. osniva sopstvenu izdavačku kuću “Zeleni vir” i u saradnji sa kućama “Slušaj najglasnije” iz Zagreba i “Constantinus” iz Niša izdaje album “Odraz”. U godinama koje slede objavljuje albume: “Utočište” (2014), “Nada” (2015), “Na obali” (2016) i “Potvrda o životu” (2017).[/accordion]
Sedmi po redu – trostruki album ili sedmi, osmi i deveti album za redom? – Mhm, dobro pitanje. Može biti i jedno i drugo. Albumi su rađeni tako da mogu da budu jedna celina, a isto tako mogu da stoje svaki za sebe.
Šta vas je navelo na takav korak? – Puno kompozicija koje su nastale posle albuma “Potvrda o životu”(2017). Pošto sam pravio pauzu u izdavanju, sve što sam u tom periodu radio do 2019. se nalazi na ovim albumima. Neke kompozicije su, nažalost, morale da otpadnu, zbog dužine i zbog koncepta. Kad sam završio snimanje, imao sam oko četiri sata snimljenog materijala, što je bilo previše. Onda sam rešio da svedem priču u određenu formu, da ne preterujem sa obimnošću po svaku cenu, a pri tom da se ne odreknem numera koje su mi važne. Iz te muzičke slagalice nastala su tri albuma.
O čemu govore “Leptir”, “U srcu”, “Do kraja sveta”…? – Reč je o leptiru, koji je na početku neispričane priče, o tome da je buđenje bez ljubavi u srcu nemaština i da je taj leptir, zapravo, čuvar duše do kraja sveta (parafraza od naziva pesama). Ovi motivi su me pratili sve vreme nastajanja i snimanja albuma, i koliko god sam hteo da pobegnem od njih, samo sam im bivao sve bliže. Na kraju sam se vratio na početak – sve je počelo i završilo se sa leptirom u srcu. To je priča o ljubavi, o zaljubljenosti, u vremenu koje nas razdvaja, kako od drugih tako i od nas samih, priča o tome koliko je bitno da volimo, u vremenu u kome ni vremena nemamo…
Sve numere su vam, kako na ovim tako i na ranijim albumima, duže od 10 minuta, a većina ih je i preko 20 minuta. Zašto su vam kompozicije toliko duge? – Tako mi srce kaže, a ja slušam svoje srce. (smeh)
Milan Petković/Photo: Aleksandar Stanković
Mislite li da prosečan slušalac ima vremena i toliko pažnje za slušanje? – Voleo bih da je odgovor da. Ja zapravo dužim kompozicijama, između ostalog, želim da nateram ljude da odvoje vreme za sebe. I ako smo već rekli da nemamo vremena, da živimo živote otuđeni jedni od drugih, voleo bih da moja muzika natera ljude da se okrenu sebi, da se okrenu jedni drugima, da odvoje vreme, da se preispitaju, da bi se negde na svom putu pronašli, ili da bi nekog našli.
Zašto sve snimate sami? – Sve je počelo posle snimanja abuma “Muzička kutija” sa triom, na preporuku mog prijatelja. Kako je video da nisam bio zadovoljan urađenim, pitao me je: “Zašto ti ne bi snimao sam?”.Tada sam mislio da je to nemoguće. Sledeće godine kad sam počeo da radim album”Odraz”, nisam znao u kom pravcu bih da se krećem, a pogotovo kuda će me ta avantura odvesti. U početku, kako je počelo snimanje, sve je bilo drugačije. Druga energija je potrebna kad čovek radi sam. Bilo je puno više posla, ali je zato i zadovoljstvo urađenim bilo veće. Dosta mi je vremena i strpljenja trebalo da taj album zvuči onako kako sam želeo. Kasnije, kako su dolazili novi albumi, osećao sam se sve komfornije u samostalnom radu i sve sam više uživao.
Pored klavira – klavijatura, svirate i bubnjeve? – Da, već godinama unazad sviranje bubnjeva mi je postala svakodnevna aktivnost. Ponekad hvatam sebe kako više vežbam bubanj nego klavir. Ali stvarno volim da sviram taj instrument i baš uživam u tome. To ne znači da ću odustati od klavira… to nikako!
Šta trenutno radite? – Trenutno radim na dva nevezana albuma. Jedan je sa pesmama – tekstovima – koje sam ostao sebi dužan da izdam još ranije, a drugi je elektronski, pošto volim da slušam minimalističku elektroniku, rešio sam da probam, da napravim jedan album u tom žanru.
The Alan Parsons Project/Photo: facebook@TheAlanParsonsProject
The Alan Parsons Project je jedan od onih bendova koji postoje godinama ali da ih mi nismo ni svesni, a čuli smo ih. Njihov instrumental “Sirius” je osnova NBA igara, a bez sumnje su vam poznate i melodije kao “Eye in the Sky” ili “Don’t Answer Me” koje se vrte po tržnim centrima.
Da i ne spominjemo samog Parsona lično koji je, pre nego je oformio svoj bend, radio kao inženjer na najvećim rock albumima ikada – The Beatles “Abbey Road” i “Let it Be” kao i Pink Floyd “Dark Side of the Moon”. Ovakvi projekti opravdavaju pogled u spisak projekata koje je radio Alan Parson, a najbolje je krenuti od debitantskog albuma iz 1976, “Tales of Mystery and Imagination”.
Edgar Alan Po/Photo: facebook
Većina APP radova je uokvirena kao konceptualni albumi objedinjeni oko jasne, opšte teme, bez obzira da li je to kocka, kocka i zavisnost iz 1980. i albuma “The Turn of a Friendly Card” ili na način iz 1987. sa “Gaudi acts” kao vrsta muzičke biografije poznatog katalonskog arhitekte. “Tales of Mystery and Imagination” je muzička adaptacija nekih najpoznatijih poema i priča Edgara Alan Poa, sa numerama kao “The Raven”, “The Tell-Tale Heart” i “The Cask of Amontillado.”
Muzički pristup u “Tales” je toliko raznolik i raznovrstan kao i same priče koje je Po pisao, i predstavljaju dugu listu umetnika koji su doprineli ovom albumu. Pored glavnih umetnika na albumu, Parsonsa i Erika Vulfsona, “Tales” beleži i imena kao što je kompozitor Endrju Pauel, gitarista Jan Birnson, pevač/glumac Leonard Vajting (1968. Romeo & Juliet), vokalista Artur Braun, Džon Majls, Džek Haris i Teri Silvester i komletna postavka Ambrosia i Pilot. To je stvarno spisak progresivnih rokera iz sedamdesetih. remaster iz 1987. čak sadrži i naracije od ikone kakav je Orson Vels.
The Alan Parsons Project/Photo: facebook@TheAlanParsonsProject
Kritičari su skloni tome da odbace “Tales” jer misle da nije moguće prikazati nedvosmislen kvalitet Poovog pisanja. Ignorišući činjenicu da je horor težak žanr za iskazivanje kroz muziku, treba napomenuti da horor ovde nikada i nije bio cillj. U skladu sa svojim naslovom, “Tales of Mystery and Imagination” je više delo koje slavi Poovu imaginaciju i neverovatan rad koji je iznedrio dok se borio sa svojim ličnim demonima. To se najbolje reflektuje u sanjalačkoj, finalnoj numeri “To One in Paradise,” koja oslikava Poov kratak i tragičan život.
The Alan Parsons Project/Photo: facebook@TheAlanParsonsProject
Fanovi Casual Project možda nisu svesni da čak postoji i nastavak originalnog albuma. Nakon što su se Parsons i Volfson razišli kasnih osamdesetih, Volfsonov rad je skrenuno u više bioskopski inspirisanom pravcu, i kulminirao je 2003. sa “Po: More Tales of Mystery and Imagination”. Zvanično je taj album dosta drugačiji od svog prethodnika, i možda ima malo istančaniji zvuk. Ipak, u pitanju je fantastično i fascinantno delo, i jedno od direktnijih pokušaja da se ispriča priča o Poovom životu kroz muziku. Nekadašnji vođa Jesus Christ Superstar, Stiv Balsamo je glumio Poa, a kulminacija je dostignuta u završnoj numeri “Immortal”.
Ukoliko ste fan ovog pisca, dugujete sebi da bar čujete originalne “Tales of Mystery and Imagination”. Možda vam se toliko dopadne da se ponovo oduševite ovim piscem.
Interno odeljenje pančevačke Bolnice je nedavno dobilo sedam novih bolesničkih kolica za svih sedam internističkih sekcija. Najveći broj (četiri komada) donirali su Ozi i Šeron Ozborn, zahvaljujući Predragu Radmanoviću iz Pančeva koji već godinama živi i radi u Los Anđelesu i koji ih je obavestio o ovoj akciji, prenosi pančevački portal 013.rs.
Još tri komada ručnih bolesničkih kolica obezbeđena su zahvaljujući uplatama Dušice Ivanović (Kanada), Miloša Lazarevića (Peru) i Svetlane Matić (Austrija) koji su pročitali FB priču “U Srbiji bolesne očeve nose u ćebadima” pančevačke poverenice Pokreta za obnovu kraljevine Srbije (od koga je i potekla inicijativa za ovu akciju) Gordane Vlajić i – poželeli da pomognu.
– Neophodno je da složno i mudro prolazimo kroz iskušenja i nevolje, a svakako je najvažnije pomoći zdravstveno ugroženim sugrađanima i na svaki način unapređivati uslove za rad u medicinskim ustanovama – rekla je Gordana Vlajić.
Darko Rundek i Ekipa kao najavu predstojećeg dvostrukog EP-a “Brisani prostor” objavili su novi singl i video “Tko su svi ti ljudi?”.
– Koja je moja uloga? U kojoj cjelini? Što mi je činiti? Sad! Iz slušanja pjesme unutarnjeg glasa, koji nas zove, izbačeni smo u sudjelovanje u aktualnom trenutku, u vanjskom svijetu koji više nije onaj koji smo mislili da poznajemo. Iz skladišta uloga koje smo navikli igrati, nameću se naši uobičajeni karakteri, ali više ni jedan nije prikladan. Tko su svi ti ljudi koji ne znaju šutjeti? – kaže Darko.
Darko Rundek/Photo: Rajht
Posle nedavnog intimnog i kontemplativnog singla “Unutarnjeg glasa”, Rundek i Ekipa se sad javljaju sa pesmom bržeg i čvršćeg ritma “Tko su svi ti ljudi”, za koju je stihove napisao Roko Crnić, kompoziciju je postaviio sa Silvijom Bočićem, aranžman je delo Ekipe, a muzičku produkciju potpisuje Darko Rundek.
– Tekst je inspiriran pitanjem ljudskosti i svime što gravitira oko tog pitanja. Nije lako uperiti prst. Perspektiva mijenja sve. Prisutnost. Prisutnost oslobađa i otvara potrebu za buđenjem potencijala ljudskosti u društvu koje luduje – izluđuje – objašnjava Crnić.
Rundek i Ekipa već dve godine improvizuju, pišu, snimaju i miksuju dvostruki EP “Brisani prostor” (Menart, Long Play). Ovo je izdanje proizašlo iz sretnog susreta Darka Rundeka i grupe muzičara okupljene povodom slavljeničke turneje “Apocalypso NOW” 2017. godine, koja je dobila ime Ekipa. Prvo njihovo diskografsko izdanje je album međimurskih pesama “Mura Mura” (Menart, Long Play) s pevačicom Andrejom Košavić Kurelec i pojačanjem iz Cinkuša.
“Svaki dan” novi je singl sa aktuelnog, nedavno objavljenog, Dogminog petog studijskog albuma “Nemir“ (Dallas Records). U pesmi vokalno i tekstualno gostuje pulski raper Icon (Deni Mofrdin), na trubi Branko Sterpin i Luka Žužić na trombonu.
Pesma “Svaki dan” govori o pojedincu koji je umoran od jednolične svakodnevice, ima doživljaj da svaki dan proživljava isto, osećajući se da je izvan vremena u kojem živi i kome duhovno i mentalno ne pripada.
– Svaki dan gledamo u isto, razmišljajući o svom životu, jedina je sloboda osećaj da je život sam dragocen i da mu se treba iskonski vratiti i raditi na sebi/tražiti sebe. Zahvalan na životu, ponizan pod nebom plavim – to je poruka pesme. Pesma “Svaki dan“ govori da ovo vreme u kome trenutno živimo nisu naši dani, odnosno ne pripadaju nama i ne možemo upravljati njima, a istovremeno dobili smo vreme sveta da razmišljamo o sebi i svom vremenu. “Svaki dan“ je pesma u kojoj se trenutno svi možemo prepoznati – kaže Dogma.
Dogma/ Photo: Promo (Dallas Records)
Autori teksta su Sandro Pettener i Deni Mofrdin-Icon. Produkciju pesme potpisuju članovi Dogme uz aranžman i muziku, a za miks i mastering zaslužan je Perica Šuran.
Za pesmu je snimljen i spot čija radnja je fokusirana na ženski lik koji usamljeno luta gradom, a atmosfera ocrtava beznađe i otuđenost usled pandemije korona virusa.
Spot je sniman u Istri (Poreč) i njegova glavna junakinja je Lejla Hasanagić. Redatelj videa je Mladen Đaković (N.O. Production) koji potpisuje i montažu kao i postprodukciju.
Pulski bend Dogma ove godine obeležava 25. godina postojanja i rada na muzičkoj sceni ostajući svih tih godina dosledan svom muzičkom izrazu. Nažalost, zbog pandemije koncertne aktivnosti, kao i proslava godišnjice benda su odloženi.
– Svima želimo svako dobro i da se u ovo vreme samoizolacije ljudi okrenu sebi, svojim porodicama i da promisle o svom životu i delovanju uz više odgovornosti, samosvesti i empatije, a manje zdravo za gotovo – poručuju članovi benda Dogma.
Produkcija i filmska ekipa filma o Marvelovom antiheroju “Deadpool” kažnjena je novčanim iznosom od oko 300.000 dolara zbog smrti kaskaderke Džoi Haris u toku snimanja prvog dela filma 2017. godine.
Haris (32) je poginula u avgustu 2017. godine kada je motor koji je vozila udario u betonski stub, a ona proletela kroz staklene prozore obližnje zgrade.
Nesreća se dogodila na setu u Vankuveru u Kanadi, a organizacija WorkSafeBC koja je istraživala ovaj slučaj oko eventualnih neregularnosti prilikom osiguranja ljudi na snimanju je utvrdila da produkcija nije odradila zaštitu kaskaderke i da su neregularnosti na snimanju dovele do njene smrti.
Džoi prilikom vožnje nije nosila kacigu, što je bila naredba snimatelja, zbog toga što glumica za koju je radila scenu na motoru nije u tom kadru nosila kacigu. To je doprinelo da kaskaderka umre na licu mesta od povreda koje je zadobila pri padu.
Pre nego što se priključila ekipi snimanja filma “Deadpool”, u kojem glavnu ulogu tumači glumac Rajan Rejnolds, Džoi je bila prva Afroamerikanka koja je imala dozvolu da se takmiči u Američkoj Asocijaciji Motociklista.
Bono je tokom vikenda navršio 60 godina, a da bi proslavio ovu prekretnicu, podelio je spisak najznačajnijih pesama koje su mu pomogle da postane čovek kakav jeste.
Na listi frontmena U2 nalaze se pesme kultnih izvođača, od Dejvida Bouvija, The Beatlesa, Pati Smit, Boba Dilana, Kanje Vesta, Daft Punka, Nirvane, Kraftverka, Public Enemia, Lu Rida, Massive Attacka, Igija Popa, Arcade Fire… i još mnogo toga.
U postu na Instagramu Bono je svojim pratiocima napisao: “Ovo su neke od pesama koje su mi spasile život. One bez kojih ne bih mogao da živim… one koje su me dovele dovde, od nula do 60… kroz sve ožiljke, sva saplitanja, od ozbiljnog do blesavog… i radost, uglavnom radost”.
Bono je takođe dodao da će napisati “fan pismo” koje će pratiti svaku pesmu kako bi pokušao sa “objasni svoju fascinaciju”.
Jedno od pisama, usredsređeno na Bovijev “Life on Mars?” napisano je Bouvijevom sinu Dankanu.
“Kada sam čuo pesmu tvog oca “Life on Mars?! na radiju 1973, bio sam sakriven ispod pokrivača svog kreveta u Cedarwood Roadu slušajući piratski radio stanicu Radio Caroline”, piše Bono. “Pesma je odgovarala na mnogo važnij pitanja koje sam imao kada sam imao 13 godina… Postoji li inteligentan život na Zemlji? Što se mene tiče, to je bio dokaz”.”
