Osam meseci odštampane karte skupljaju prašinu u fioci. Petnaestak dana prosleđuju se spiskovi, naslućuje se setlista. Osam meseci kruže svakakve glasine – od najveća bina u Evropi, spektakl godine (negde i decenije) u Beogradu, do “odradiće” koncert, Eksl zvuči kao Miki Maus… pa u nedogled.

Osvanuo je 18. jul. Guns N’ Roses, po prvi put u zamalo (da ne zaboravimo ni Izija ni Stivena) orginalnoj postavi, ako je verovati njihovim saopštenjima i najavama, svirao je u Beogradu. Došlo je vreme da vidimo ko je bio u pravu.

Prethodni spektakl godine (ili decenije), sa najvećom binom u Evropi, na istoj lokaciji, bio je Rammstein. Slično kao tada, prethodne noći padala je kiša i bilo je blato do kolena. Ovaj put, sreća i vremenska prognoza su poslužile malo više, pa nije bilo klizanja i skakanja preko bara. Zemlja se, logično, brže suši u julu.

Dakle, 18. jul je doslovno osvanuo – ko nije iz Beograda, kretao je zorom. Ko jeste iz Beograda, kretao je posle prve jutarnje kafe, verovatno. Izvesna party zona otvorena je u 14:00, a onda kreću rangovi: early entry jedan, early entry dva, early entry VIP, pa tek onda “obične” karte sa kojima se čeka u “običnim” redovima – a valja doći ranije, da se zauzme najbolje moguće mesto kad svi sa prefiksom već uveliko uđu.

Ko se ne snalazi najbolje, mogao je da pita sebi najbližeg Eksla ili Sleša za smer, ili da jednostavno prati more crvenih marama i cilindara.

Ako su se po Americi do sada održavala takozvana “lookalike” takmičenja, gde se tražio dvojnik Pedra Paskala, Timotija Šalamea, i njima sličnih, na Ušću je bez većih problema moglo da se održi jedno takvo takmičenje, posvećeno Ekslu. Približna razmera, jedan Eksl po kvadratnom metru. Oko njega, naravno, gomila ljudi u merchu, od kog bend, najverovatnije, nije dobio ni dinara. Ko nije preterano zainteresovan da postane nečiji dvojnik, a nije na vreme nabavio svoju bendovsku majicu, mogao je brzo, efikasno i kratkotrajno istetovira logo ispred ulaza. Čime se (i da li se uopšte) ta hemija skida sa kože… to je pitanje za sutra.

Dok se prostor sukcesivno punio (mada do samog kraja nije obećavalo da će biti puno), prošla su dva ključna sata od ulaza i bilo je vreme za Public Enemy. Čim su stali na binu, tražili su pesnice u vazduhu, a čim su pesnice u vazduhu, tu je i “Pumpaj”, pa je Čak Di ispratio ritam dobro poznatog slogana, verovatno potpuno neobavešten šta on znači.

– Every time Public Enemy is coming to your town, you better watch out, because we are coming through – rekao je Flavor Flav. U suštini, nisu morali da znaju da li se išta dešava u Srbiji. Sama njihova pojava je određeni izraz otpora.

Između i u toku pesama, čulo se naizmečno, red “pumpanja”, red “Hell yeah!” i red običnog “Yeah!”, kako to obično i biva na hip-hop koncertima.

Flavor Flav je nosio majicu sa natpisom RUN GNC i bez obzira na njeno značenje, natpis je bio istog formata kao trenutno popularni stikeri – ko je povezao, povezao je. Izdale su ga noge, ili klizava bina, ili su samo godine uzele maha, pa je pri jednom skoku simpatično završio na podu, ostavši bez bubice.

– Make love, fu*k war – poručivali su. A onda, nešto što je savršenom igrom slučaja imalo savršenog smisla.

– Put your fists up, and fight the power. The next one is for you! – najavili su istoimenu, posvećenu pesmu.

Za kraj, poslali su poruke protiv rasizma i rukama znakove mira, jedinstva i moći. Poželeli su Srbiji sreću sa svim čega su se u momentu setili. Trebaće nam, a nisu ni svesni.

Izrazito ljubazno obezbeđenje ispred bine se trudilo da što većem broju ljudi sačuva 480 dinara u džepu, dodajući publici u prvim redovima vodu. U onoj pauzi od pola sata, dok se bina nameštala, a mrak nije bio ni u najavi, prazan prostor je nestao. Nije bilo vremena za kašnjenje.

– Belgrade, I wanna hear you scream – naredio je Eksl. I što se tiče prve pesme, sećam se da je bila “Welcome To The Jungle”. Sve ostalo sam preplakala. Sabrala sam se negde oko “Live And Let Die”.

– I have a confession: this song says that I used to get up on time. That was never true – našalio se na svoj račun, pred “Mr. Brownstone”.

“Pumpanje” se, naravno, desilo momentalno.

Da li Eksl zvuči kao Miki Maus. Apsolutno ne. Da li Eksl zvuči kao što je zvučao 1987? Apsolutno ne. Da li se uopšte dolazi na ovakav koncert (ranije opisan i kao događaj decenije), u potrazi za savršenim vokalom? Da li se baš 100% dolazi zbog “slušanja”, a baš ni malo zbog doživljaja, zbog istorijskog značaja? Ako smem da se usudim, odgovor je takođe – apsolutno ne.

Ne mora ovaj koncert baš džangrizavo da se sluša. Sasvim je dovoljno da se oseti. A daleko od toga da Eksl ne može da peva. Na kraju krajeva, tu su i Sleš i Daf. Sve i da Eksl nešto ne može, njih dvojica sviraju kao da zaista jeste 1987.

Sleš svakako izgleda isto već trideset godina, pa zamislite. Tu je i onaj Ekslov pogled, koji ne nestaje sa godinama, pogled koji govori “Ne možete mi ništa”.

Snage neminovno ima. Stalak za mikrofon, sa kraja na kraj bine. Mašti na volju, pa zamislite odevnu kombinaciju iz Tokija. Ili iz Ritza, još bolje. I pustite svaku iluziju da će ponovo biti ’87. Setite se, slogan turneje je “Because What You Want And What You Get Are Two Completely Different Things” i ne zamerajte previše. U 2025. nećete dobiti ono što je bilo pre trideset osam godina.

Četrnaestogodišnja devojčiča iz fan pita je zamolila šefa obezbeđenja da joj nekako nabavi trzalicu. Čovek ju je pogledao začuđeno, kao da je želeo da joj kaže “Ja nemam ništa sa tim”, kao što, verovatno, ni nema.

Međutim, kako je ljubaznost nastavljena i tokom koncerta, pa publika nije morala da brine o vodi, gest obezbeđenja je podignut na viši nivo. Čovek se ubrzo vratio, noseći trzalicu. Niste ni svesni kakav vrisak u neverici, a zatim koju količinu suza je to izazvalo. Njoj sigurno nije bilo važno kako će Eksl otpevati. Ona je preplakala ceo koncert. I nije bila jedina. Gde god da se okrenete, neko se držao za glavu, neko je u neverici držao ruke preko usta, nekome su suze neobuzdano tekle niz lice.

Da, tu su i Sleš i Daf. Eksl je mamio uzdahe svojim pomenutim pogledom. Sleš nije morao nikoga da pogleda, bio je u centru pažnje. Ričard Fortus je ostavio suze, krv i znoj na bini. Koketirao je sa publikom tačno onako kako treba. Kontakt očima, teatralni pokreti i harizma koju ne ume da sakrije.

U senci ove trojice, o njemu se ne govori dovoljno. Dok je Fortus najslađa, najljubaznija, a istovremeno i najdominantnija rok zvezda, Daf je pretvara da je nepristupačan. Sve dok ne uhvati pogled neke druge devojke, koja mu plačući šalje poljupce. Što ona više plače, to duže će je on gledati. To će se ljubaznije nasmejati, kao da joj očima govori “Šta je?”, pre nego što nestane na drugu stranu.

“Slash isn’t real. He can’t hurt you” – pisalo je na nekom baneru. Ni sama nisam sigurna da li bilo ko od njih postoji. Jedno objašnjenje za predstavljanje benda je (kao da im već ne znamo i srednja imena, broj cipela i koju srednju školu im deca pohađaju, ako ih imaju), verovatno, da dokažu da zaista postoje. Tu negde, ispred nas. Na bini koja zaista izgleda kao da je najveća na svetu, dok svojom konstrukcijom deli dva sveta.

Predstavljanje se prelilo u Slešovu, ko zna koju po redu, solažu (da bi najvažnije pesme otpevao tako da i oni ogorčeni budu zadovoljni, Ekslu je trebala pauza). Solo se prelio u “Sweet Child O’ Mine”. Taj trenutak, ni meni, ni nikome u blizini, sigurno nije bio realan.b

Odjednom, na sredini je bio klavir. Puls se ubrzavao, disanje prekidalo. Svi smo znali, ali malo ko je verovao da zaista sledi “November Rain”. Otpevao je prvu reč i bilo je gotovo. Nisam zaustavila suze do kraja. Ni u taksiju koji me je vozio nazad. Jeste, Eksl je svima nama emotivnima poručio “Don’t Cry”. Kod mene je izazvao kontraefekat.

Prošla su skoro tri i po sata. “Paradise City” bila je poslednja, a Beograd je to večeras bio, bez pogovora. Umesto na bis, vratili su se da pobacaju suvenire.

Zaista, nikakav bis posle ovoga nije bio potreban. Konačno, svetske zvezde nisu samo “odradile” koncert u Beogradu.

Pre nego što krenete sa zamerkama, razmislite. Da li neko ko “ne može da peva”, peva preko tri sata, bez okretanja mikrofona publici na svakih dvadeset sekundi? Zamislite koje samopouzdanje je potrebno za to. Oni koji mu zameraju, verovatno ga nemaju.

J. Ilić za HL