Kada govorimo o najvećem živom glumcu današnjice i sedmom najvećem svih vremena po mišljenjima kritičara, o multimedijalnom umetniku, čoveku raznih talenata, čija duša živi za muziku, slikarstvo, pozorišne daske i uloge na velikim i malim ekranima, pričamo o Entoniju Hopkinsu.
Entoni Hopkins u 86. godini piše autobiografiju i tvrdi: Čudno je, ali sećam se svega…
Dečak koji je odrastao u radničkoj porodici, nikada nije pokazivao želju za učenjem, ali su njegovi prsti vešto svirali klavir i pravili maestralne pokrete na slikarskom platnu. Iako je završio Akademiju dramskih umetnosti i ostvario karijeru o kakvoj mnogi sanjanju, nikad sebe nije video kao glumca.
– Da sam bio pametan, završio bih muzičku Akademiju, ali pošto nisam, eto, onda sam glumac – rekao je svojevremeno.
Nema boljeg izbora… Entoni Hopkins igra “oca psihoanalize” u filmu “Frojdova poslednja seansa”
Entoni nikada nije zaboravio svoje poreklo, te je kroz život išao sa obe noge čvrsto na zemlji.
– Kad god sam počeo da se osećam posebno, setio sam se svog oca, njegovih trvdih, od rada, slomljenih ruku. Setio sam se odakle dolazim.
Višestrukog dobitnika svih prestižnih nagrada, među kojima su Oskar, BAFTA, Cecil DeMille, Emmy i mnoge druge, kraljica Elizabeta II je proglasila “vitezom”, te je Entoni svom imenu dodao prefiks “Sir”.
Marta Stjuart otkrila: Ostavila sam Hopkinsa jer sam u njemu sve vreme videla Hanibala Lektera
Najveći kompozitor današnjice, Andre Riju, učinio mu je čast kada je kompoziciju “And the Waltz goes on” uvrstio na svoj album. Pomenuto remek-delo Entoni je komponovao sa 26 godina i nikada ga nije čuo uživo, sve do Andreovog koncerta mnogo decenija kasnije.
Biografija ovog čoveka je zadivljujuća, njegova sposobnost da “iz prve dostavi linije” i odmah ih zaboravi nakon snimanja je nešto što nijedan glumac nije uspeo, želja za životom i predanost svom radu čak i u 86. godini života ne prestaju da inspirišu.
Entoni Hopkins: Nemam kontakt sa ćerkom, otuđili smo se… Nemam pojma ni da li ima decu, završena je to priča, takav je život…
Prenosimo vam neke od njegovih misli, koje će, zasigurno, ostati upamćene u vremenu.
1. Verujem više nego ikada da postoji ogromni deo naših života o kojem ne znamo apsolutno ništa. Što sam stariji, sve lakše mogu da zaplačem jer shvatam tu predivnu, užasnu strast života koji je kratak. Moram da verujem da postoji nešto veće od mene. To je, za mene, najveće olakšanje – shvatanje da sam ništa. Ko god da vodi ovaj šou zvan život – hvala mu neizmerno.
2. Svi smo mi uhvaćeni u okolnostima, svi smo dobri i zli. Kad si jako gladan, uradićeš sve da preživiš. Mislim da je najveće zlo, dobro, to je prejaka reč, mislim da je najveći greh – greh osude, greh neznanja.
3. Osloboditi sve unutar sebe – nesavršenosti, mrak, svetlo, sve. To znači živeti pun život.
4. Nikad se nisam bojao da živim svoju umetnost – šta je najgore što može da se desi? Da me uhapse jer slikam loše?
5. Zdrav čovek je onaj koji je prijatelj sa čudovištem u sebi.
6. Sadašnji bol je deo nekadašnje sreće.
7. Nadam se da nikad neću biti takva neznalica da sumnjam u bilo čiju religiju ili verovanje.
8. Ljudi zaboravljaju da je Mocart pisao za proviziju. Postoji ta psihologija da ako je nešto popularno – nije ozbiljno. Apsurd.
9. Nosim sa sobom fotografiju na kojoj sam mali dečak. Kad god pomislim da odustanem, pogledam tog dečaka i kažem mu ‘mali, bio si odličan’.
10. Nemam vremena da žalim. Treba da prihvatimo ljude onakvim kakvi jesu. Ja sam prihvatio ono što jesam, a ne ono što treba da budem, jer to bi bila laž. Ja sam grešnik, stari grešnik. Ali opraštam sebi i idem dalje.
