Niš već dugo rađa kvalitetan rokenrol. Jedan od dokaza za to je i bend Opposite Way.
Bend je “rođen” se početkom 2015. godine, a članovi su Dušan Kostić (vokal), Aleksa Petković (solo gitara), Aleksa Paskas (ritam gitara), Uroš Blagojević (bas gitara) i Marko Stojković (bubnjevi). Kažu da je muzika njihov put i da na tom putu žele da ostave trag.
U početku su uglavnom svirali obrade klasičnog, hard i alternativnog roka, a u skorije vreme na sve to ubacuju bluz i džez improvizacije. Publici Niša i okoline, i te kako su poznati. Pojavljivali su se na raznim gitarijadama, gde su pokazali svoj kvalitet. Jedna od značajnijih je 51. Zaječarska gitarijada, gde su osvojili prvo mesto publike, a drugo mesto žirija. Tu je i prvo mesto na Green heart festivalu u Sokobanji, kao i takođe prvo mesto na Balkanrock festivalu u Nišu.
Tako puni energije i čvrstog zvuka, rešili su da ostave i jedan od prvih “tragova” na svom zajedničkom putu. Svoj prvi album, pod nazivom “Hladan i bled” objavili su za RnR Records. Na albumu se nalazi sedam pesama, a na pitanje “Zašto baš Opposite Way?” momci iz benda kažu:
– Počeli smo da se bavimo rok muzikom u vreme kada rok nije bio toliko zastupljen, prvenstveno u našem gradu, a zatim i na globalnom nivou. Nažalost kvalitetnu muziku su ugušili mediji koji su se okrenuli starletama i rijalitijima, shodno tome želimo da se zahvalimo i drago nam je što i dalje postoje magazini koji isto kao i mi muzičari žele da isplivaju sa kvalitetnim sadržajem. Ime benda ustvari opisuje sve što je prethodno navedeno. Sedeli smo u nekom kafiću nakon naše možda druge ili treće probe (ako možemo tako da nazovemo ono što smo radili tada) i došao je trenutak da smislimo ime benda. U jednom trenutku našeg razgovora primetili smo da se sve vreme vrti svetski poznata muzika koja je skroz suprotna od one koju mi sviramo i stvaramo. Neko je od nas baš prokomentarisao “koliko je naš smer suprotan” i tu je sinula ideja da se zovemo “suprotan smer”, ali sve je to začinilo razmišljanje prosečnih srednjoškolaca koji su želeli sve svoje snove da ostvare tj. da postanemo svetski poznat bend i odlučili smo da ime benda ipak bude na engleskom.
Kažu da je teško generalizovati šta tačno govore pesme sa njihovog prvog albuma, jer iako su ih zajedno pravili, svako od njih pesmu doživljava na svoj način. Svaka pesma u sebi krije priču iz života svakog člana benda. Publika je tu da pesme shvati na svoj način.
Koji je vaš najveći uspeh?
– Ono što mi smatramo za svoj najveći uspeh je samo postojanje benda i što konstantno težimo prema idealu koji smo sami odredili. Bilo je uspona i padova, naravno, ali uvek smo našli način da predjemo preko svega, to je naš najveći uspeh. Naravno ne možemo da izostavimo i prvi album gde smo kroz nekoliko pesama predstavili ljudima delić tog ideala. Sve ostalo, nagrade i nastupi na mnogobrojnim festivalima, je ipak sekundarno.
Da li u Nišu i dalje živi rokenrol scena?
– Naravno da živi i to bolje nego ikad. Svratite na bilo koju svirku u gradu počev od kafića preko pivnica do klubova, čućete isključivo rokenrol i njegove varijacije. Tu su i klubovi sa drugačijom muzikom, nazovimo turbo folk, ali šta da se radi, možda bi bilo previše monotono da je samo rokenrol.
Koji su vam sledeći koraci?
– Još uvek traje promocija prvog albuma i fokusirani smo na to. Imamo dosta planova za dalji rad ali je još uvek rano pričati o njima.
Ko su vaši uzori?
– Svako pojedinačno iz sastava ima nekog svog uzora i nikad nećemo moći da se odlučimo ko je ustvari uzor bendu. Ako moramo već da generalizujemo, pričamo u bendovima 70-ih i 80-ih sa primesama modernog zvuka.
Koja je vaša poruka onima koji još nisu imali priliku da vas čuju, ali i publici koja vas dobro poznaje?
– Nije zlato sve što sija, ali je rokenrol zlato koje je prekriveno patinom. Zagrebite malo ispod površine i shvatićete prave vrednosti i suštinu muzike.
HL/Nikola Jovanović
