Tjentište. Ok Fest. Oduvek sam želela da dođem ovde i sad znam zašto. I znam racionalno da objasnim zbog čega. Reset. Posle svakog festivala ste umorni, nekad jedva čekate da odslušate taj poslednji bend i da odete kući da se naspavate. Posle ovog festivala ste umorni i odmorni u isto vreme.
Poslednji dan ovog izdanja OK Festa bio po mnogo čemu možda i najinteresantniji. A započeo je popodnevnom svirkom benda koji mi se učinio kao najverovatnije najbolje uklopiv u kompletnu sliku festivala. Zoster. Slušali smo ih i pre, znamo koliko su dobri i omiljeni, ali kada ih vidite ovde, i to baš na ovoj maloj bini u kampu, izgleda kao da je sve leglo na svoje mesto. Na tom prostoru se skupilo verovatno najviše ljudi od početka festivala. I svi su igrali, pevali, uživali na suncu uz muziku koja je dušu dala za tu vrstu kuliranja. “Imači kada”, “Banana Stejt”, “Volio sam te”, “Bezbolnim palicama”, “Utopija”… Tri bisa i 45 minuta probijen termin. I odlična žurka.
Posle njih na binu je izašao Ritam nereda. Pomalo je teško ostati nepristrasan kad kroz vas protrči ta količina energije koju oni emituju sa bine. Subjektivno – oni su najbolji srpski bend u poslednjih nekoliko decenija. Objektivno – veliki je broj onih koji misle isto to. Uvek kad ih vidim na bini zapitam se:kako je moguće da ovi ljudi ne pune stadione? I onda se setim gde živim… No, nije bilo ni vremena ni prostora za filozofije tog tipa kad su se jednom začuli rifovi koje volimo.
Šutke, pevanje iz sveg glasa, po neka baklja i ogradica ispred bine koja je jedva izdržala ovu razmenu energije. “Ne”, “Nikad više”, “Raskršće”, “Elita”, “Tuđe zastave”, “Vaš svet”, “Boje se”, “10 godina”, “Gradska deca”, “Nebo”, “Sećanja”, “Heroj”, “Hiljade”, “Crno je sve”… Na bis, “Put beznađa” najavljen kao himna generacija… i za kraj “Ajde”. Nedostajalo je ovo, jako je nedostajalo.
Nakon samostalnog koncerta u Božidarcu i pauze od godinu i po dana, ovo je bila tek treća svirka Nereda u regionu, a baš ovakvih, moćnih i ludački energičnih i kvalitetnih svirki je potrebno mnogo više.
Kad se uz ovakve svirke podigne adrenalin, nekako sve ide na dobrom talasu i dalje… Sjajni Sopot otvorio je poslednje veče na Main Stageu.
Ovaj dub etno bend iz Banjaluke fino je i natenane uspeo da privuče sasvim solidan broj ljudi ispred bine, a kvalitetnom svirkom i odličnim pesmama ih je tu i zadržao.
Napravili su dobru atmosferu pred izlazak KKN-a na scenu. “Vera nada, ljubav i stav”, “Deveti život”, “Sve je stalo u rokenrol”, “Tajne letenja”, “Danas nebo silazi u grad”, “Prekidi stvarnosti”…
– Eno nam ga drugar – rekao je Oliver Nektarijević pokazujući Mesec koji se lagano spremao da nestane iza planine… Predivni čudnovati lik neverovatnog glasa i potpuno čudesne energije ima svoj “dogovor” sa publikom koja ga voli i prati. I uvek je lepo gledati tu komunikaciju…
A kad već pričamo o neobičnim likovima na sceni, super se tu uklapa i Darko Rundek… on i Ekipa su bili sledeći na redu i bilo je više nego interesantno pratiti način na koji ova legenda “hipnotiše” publiku.
Uvek je kod njega nešto bilo drugačije, na neki iščašen način mistično i ambijentalno, a što je stariji, čini se, to je sve vidljivije. I sve bolje mu stoji. Kao što mu stoji ovakva i ovako odevena Ekipa i publika koja razume svaki ton i pokret i voli ga i poštuje baš takvog. “Zovu te”, “Ruke”, “Uzalud pitaš”, “Ay Carmela”, “Apokalipso”, “Šejn” samo su neke od pesama koje smo čuli, ali hipnoza je trajala sve vreme.
Za sam kraj, društvance koje nepogrešivo, svaki put, potuno razmrda masu, gde god da se na Balkanu pojavi. A pojavljuje se često ovog leta, na sreću njihovih mnogobojnih fanova. Hladno pivo!
Otvorili su ovu svirku pesmom “Šamar” koju je nekoliko hiljada ljudi pevalo zajedno sa njima. A pevala se i “Jednim osmijehom” i “Carpe Diem” i “Samo za taj osjećaj”… svaka se pevala u glas i svaka je bila prava ove večeri. Ali nama je “Mojoj majici” ovog puta ipak bila najdraža…
Ekipa Hladnog piva je uvek opuštena, prijateljski nastrojena, i uvek ih je lepo videti i na bini i van nje. I baš to van bine je ekipi Headlinera obeležilo ovo veče. U šali smo, pre svirke, pitali Mileta kada će promeniti majicu koju fotkamo već na nekoliko nastupa… “Još samo beogradski koncert i promeniću je…” A na binu je u Tjentištu izašao u duksu. Dok nije “Majica“ došla na red. “…morao sam zbog jedne fotografkinje, rekla je da me već ko zna koji put slika u njoj. Zato sam rekao da ću prvi deo koncerta biti u duksu, zbog fotografija”. Presvukli smo Kekina, nama dosta… ????
Umorni smo, ali i nismo. Čudan neki osećaj. Kao da smo se resetovali, baš lepo, za ova tri dana… Možda zbog vazduha i zelenila u koje smo gledali po ceo dan, možda zbog ljudi, muzike, osmeha i dobre energije. Možda zbog svega toga zajedno. Pomalo kao da smo bili u nekoj drugoj dimenziji.
Nije da nam nekih stvari zafalilo i nije da nema sitnica zbog kojih bi mogli nešto i da zamerimo… ali ništa od toga ne menja činjenicu da je lepo, baš lepo biti deo ove priče.
Ok Fest, vidimo se i sledeće godine!
Ljiljana Zdravković za HL
Pogledajte najbolje fotke sa trećeg dana OK Festa, koje je snimila fotografkinja koja je “presvukla” Kekina::
