Jedanaest godina je dugo. Dovoljno da se svašta u životu promeni, ali očigledno ne dovoljno dugo da se zaboraviš šta se radi kada se sa razglasa začuje “War Pigs”.
Jer, tako je počelo. Još pre nego što su Judas Priest izašli na binu, Ušćem se razlio Black Sabbath, a onda su svetla krenula, pojavio se Rob Halford i sa “You’ve Got Another Thing Comin'” praktično odmah završio svaku raspravu o tome da li je ovakav bend, posle više od pet decenija, došao da odradi još jednu tezgu ili da održi koncert.
A publika, nekoliko hiljada metalaca koji su na ovaj susret čekali od 2015. godine i poslednjeg nastupa benda u Beogradu, vrlo brzo je dobila “Metal Gods”, pa “Breaking the Law”. Tri pesme i već je bilo jasno da ovo neće biti veče u kojem će se mnogo vremena gubiti na priču. Judas Priest su na turneji “Faithkeepers” i program je napravljen tako da prođe kroz skoro čitavu njihovu istoriju, bez mnogo praznog hoda.
A onda – tek što su krenuli prvi tonovi “The Ripper”, velika bina je odjednom ostala bez svetla, ekrani su se ugasili, muzika stala.
Kada usred koncerta Judas Priest nestane struje, teško je odoleti lošoj šali o “Electric Eye”, ali tih desetak minuta nikome baš nije bilo do dosetki. Sa bine je stiglo objašnjenje da je u pitanju tehnički problem i molba za malo strpljenja. Publika ga je, manje-više, imala. Uz pumpanje, naravno.
Breaking The Law#JudasPriest#Ušće pic.twitter.com/xxgm9iDEFa
— Slađan Mijailović (@slaxkg) August 28, 2026
A možda je baš taj prekid, koliko god bio nepotreban, pokazao jednu važnu stvar. Nije bilo nervoze na bini. Kada su se svetla vratila, Priest su samo nastavili tamo gde su stali. “The Ripper”, “The Sentinel”, pa fantastična “Desert Plains”. Kao da se prethodnih desetak minuta nije ni dogodilo.
“Lightning Strike”, “Turbo Lover”, “Steeler”, “Delivering the Goods”… Dobar deo repertoara bio je, naravno, namenjen onima koji Judas Priest slušaju decenijama, ali ovo nije bila obična greatest hits parada. Sa aktuelnog albuma “Invincible Shield” stigla je “Panic Attack”, a “No Surrender” je podsetila i da priča ovog benda odavno nije zamrznuta negde između “British Steel” i “Screaming for Vengeance”.
Uostalom, dovoljno je bilo gledati samu binu. Ijan Hil i dalje stoji sa basom kao da je to jedino mesto na svetu na kojem bi trebalo da bude, Riči Folkner daje bendu ogromnu količinu energije, Endi Snip radi svoj deo posla bez suvišnog teatralisanja, a Skot Trevis iza bubnjeva i dalje pravi ozbiljnu metalnu oluju.
A ispred njih, jedan i jedini Rob Halford.
Čovek je tri dana pre beogradskog koncerta napunio 75 godina. Taj podatak, međutim, mnogo bolje izgleda u biografiji nego što se čuje sa bine. Naravno da Halford danas neke delove peva drugačije nego pre trideset ili četrdeset godina. Bilo bi pomalo nepristojno očekivati suprotno. Ali kada dođu oni njegovi visoki tonovi, a naročito kada koncert stigne do “Painkiller”, ostaje samo ono staro pitanje: kako?
Pre toga je stigao i jedan od retkih trenutaka večeri u kojem je Halford duže razgovarao sa publikom.
Rekao je da im je Beograd nedostajao, zahvalio svima što su došli, a onda objasnio smisao imena turneje. Judas Priest su “Faithkeepers”, čuvari vere, zato što već više od pola veka tu veru čuvaju zajedno sa svojom publikom. Metal zajednica, rekao je, voli svoje ljude, brine o njima i drži se zajedno.
Može to nekome da zazvuči kao tipičan koncertni govor frontmena veteranskog benda. Ali kada vam to kaže Rob Halford, posle više od 50 godina Judas Priest, dok ispred njega stoji nekoliko generacija ljudi u crnim majicama, onda nekako zvuči sasvim prirodno. I zapravo dobro objašnjava ovo veče.
Jer, ono je počelo mnogo ranije, još po danu.
Jelusick su dobili prilično nezahvalan zadatak da zagrevaju publiku za Judas Priest u 18.30, dok je Ušće još izgledalo više kao vrelo letnje popodne nego kao mesto na kojem će malo kasnije da sevaju koža, nitne i metal. Bend Dina Jelusića zvučao je sjajno – čvrsto, moćno i bez kompleksa pred imenima zbog kojih su ljudi zapravo došli. Problem je bio što publika baš nije bila raspoložena za saradnju.
Jelusić je pokušavao da izvuče malo više reakcije sa druge strane ograde, ali taj deo večeri jednostavno nije imao temperaturu koju je bend zaslužio. A nije bilo do njih. Nekada predgrupa dobije zadatak da zapali publiku, a nekada dobije sunce u oči i nekoliko hiljada ljudi koji još čekaju svojih pet do osam. Jelusick su svoj deo posla uradili ozbiljno i vrlo dobro, čak i kada odgovor sa druge strane nije bio naročito glasan.
Kada je pao mrak, stvari su već izgledale potpuno drugačije.
“Victim of Changes” bila je jedan od onih trenutaka u kojima se najbolje vidi koliko duboko Priest mogu da zavuku ruku u sopstveni katalog, a da pesma ne zazvuči kao muzejski eksponat. Onda “No Surrender”, pa “Painkiller” – i tu više nije bilo mnogo filozofiranja. Samo nek je glasno.
Za završnicu su ostavili najboljee. Posle “The Hellion” stigla je “Electric Eye”, a onda i obavezni motor za “Hell Bent for Leather”. Halford na motoru, koža, metal, svetla, skoro kao deo porodičnog albuma. I konačno “Living After Midnight”.
Bez dodatnog povratka na binu, bez još jednog bisa na silu. Oko sat i četrdeset minuta nakon što su krenuli, Judas Priest su završili koncert sa 17 odsviranih pesama. Sa razglasa je potom krenula “We Are the Champions”, a na velikom ekranu ostala je poruka:
“Priest will be back.”
Ako su oni tako kažu…