Kakvi to ljudi odlaze na koncert pondeljkom? Ako je verovati Branku, samo studenti i besposličari (ili i jedno i drugo).
Koliko puta može da se odsluša jedan isti album? Ako su u pitanju Goblini, a ako je album “U magnovenju”, barem dve noći, jedna za drugom.
Sa jednakim nestrpljenjem i publika i bend čekali su trenutak da ne moraju da “štede” one najefektnije, najpoznatije pesme za sam kraj. Kad ima vremena, ima i pesama, pa je tako drugi koncert u Domu omladine otvoren naslovnom numerom pomenutog albuma. Samim tim, ovo je bila retka prilika da se određene pesme, koje nisu tako često na spisku, čuju i dožive van nosača zvuka.
Možda je dan ranije bila nedelja (dan kada padaju kiše), ali koncert u ponedeljak bio je, čini se, opušteniji. Između redova pocepanih džempera, martinki i kiltova, uz naizmenično previranje besa i euforije, doveli su nas (i sebe) do suza, a onda brzo, da se ne primeti, dok rukavom brišemo obraze, vratili na dobro poznat bunt. Tako to biva kada se svaki atom snage posveti publici, a ona uzvrati trostruko snažnije.
Prvi koncert je možda bio premijera, ali drugi je nosio posebno iznenađenje. Aca i Lale, dobro poznata lica iz benda Orthodox Celts, pridružili su im se na bini, da izvuku maksimum iz svačijih glasnih žica.
Ko do tog momenta nije držao pivo u ruci, nabavio ga je momentalno. Oni koji su već imali čaše kod sebe, ostali su bez pića, polivši ga svuda okolo, u dobro poznatom, pankerskom maniru. Gosti na bini, zajedno sa nekoliko stotina onih ispred nje, pevali su sa domaćinima “Far Away” i “Drinking Song”, dok su pri odlasku sa bine, da bi ispoštovali “stare srpske običaje”, napravili kratku pauzu u programu, samo toliko da se kolektivno izljube.
Ako se pominju prijatelji, nikako se ne izostavlja Tustu, pa je kao i uvek, “Marjan” bio posvećen njemu. Pretpostavićemo da je poruka stigla do njega, ako uzmemo u obzir koliko je Amerikana na momente odzvanjala – buka je dopirala mnogo dalje od koncertne dvorane, hodnika i autobuske stanice na raskrsnici.
Sve dolazi iz kuće, kao što i sve ostaje u porodici. Neke stvari se nasleđuju – boja očiju, karakter ljubav prema muzici, prema panku i Goblinima. Postalo je normalno, roditelji sa oduševljenom decom na ramenima, koja doživljavaju nezaboravne trenutke svog detinjstva kada im Golub sa bine mahne. Nešto je, ipak, tradicija, kao na primer sviranje basa u porodici Kokotović. Suptilno, Vladislav se sklonio sa bine, da bi ponosno gledao svog sina, Nikolu, kako vlada binom kao da je oduvek član benda.
Onih nekoliko neprodatih karata koje su falile do još jednog rasprodatog koncerta, oslobodio je taman dovoljno prostora da u svakom od moguća četiri ćoška postoji zasebna, omanja šutka i dovoljno prostora da oni najhrabriji u nekoliko koraka stignu do sredine, u mnogo ozbiljniju masu. Toliko privlačnim šutkama nije odoleo ni Branko, pa je celom dužinom kabla zaronio u publiku, postavši tokom “Spleta okolnosti” jedan od njih.
“Vozom” smo došli do kraja, ali samo na trenutak. Publika nije dozvolila ni sekund tišine, dozvala je očekivani bis. Zvanično poslednja pesma bila je “Za Lorenu”, a onda smo morali da se vratimo tek započetoj radnoj nedelji.
Bilo nas je i mogli bismo opet, ali ko, zaboga, ide na svirke utorkom?
J. Ilić za HL
