Svi to znaju, ali to ništa ne menja stvar. I pisci i statističari znaju da u Srbiji knjige kupuje, a verovatno i čita, 90 odsto žena i tek desetak odsto muškaraca. Kažu da je slična situacija i u svetu. Dakle, bez žena ne bi bilo publike za knjige, ne bi bilo zarade za izdavače, ali ni posla za pisce. Koji su, što je još lakše uočiti, mahom muškarci. Uostalom, za preko 66 ili 67 godina koliko se dodeljuje Ninova nagrada za roman godine tek 5 puta (!) su nagradu dobile spisateljice.
Razmišljam o ovoj temi nakon gledanja filma “Kolet” o istoimenoj francuskoj spisateljici koja je provela godine nadničareći za svog supruga koji je njene knjige potpisivao svojim imenom, već afirmisanim u literarnoj produkciji tog doba. Kolet, tj. Sidoni-Gabriel Kolet, ustupila je svoja sećanja mlađane provincijalke koja dolazi u prestonicu i bori se za opstanak u uticajnim krugovima kako bi svom mužu, a tako i sebi, obezbedila lagodniji život i sigurniju egzistenciju. Ovo je klasična priča o izrabljivanju žena kojima društvo nije priznavalo ni talenat ni kompetenciju samo zbog toga što su “slabiji pol”. Istovremeno, ovo je i srećna priča, jer je Kolet uspela da povrati svoja dela od supruga, od kojeg se kasnije razvela, nastavivši da gradi samostalnu karijeru koja ju je dovela do toga da bude jedna od najčitanijih i najpopularnijih francuskih spisateljica.
Koletina priča je, na neki način, inspirisala i sjajan film iz 2017. godine “Žena” (The Wife), u kojem Klen Klouz tumači lik supruge pisca koji dobija Nobelovu nagradu za književnost. Film otkriva kako je zapravo sve knjige slavnog pisac pisala njegova supruga, te kako se iza ove priče krije velika prevara, koja na kraju ostaje neotkrivena… Jer je supruga tako odlučila.
Zahvaljujući ovakvim filmovima, postajemo svesniji da su se žene pisci kroz istoriju probijale iz mraka anonimnosti preko muškaraca sa kojima su bile, boreći se za mesto u svetu književnosti koji su suvereno držali muškarci, što se, po svemu sudeći, nije mnogo promenilo ni do danas. A upravo su spisateljice unosile živost i inovativnost u književnost, te predstavljale prava izdavačka čuda koja su naopačke okretala tržište knjiga na globalnom nivou.
Dovoljno je setiti se Dž. K. Roling sa serijalom o Hariju Poteru, Helen Filding sa “Bridžit Džons”, E L Džejms s “50 nijansi siva” ili Elene Ferante sa svojom “napoletanskom tetralogijom” započetom romanom “Moja genijalna prijateljica”. Praktično nijedan muškarac nije uspeo da proizvede literarni fenomen ove vrste i ovog obima u skorije vreme, osim eventulano Dena Brauna za kojeg se i dalje sumnja da je pravi autor serijala o profesoru Robertu Langdonu (ko zna, možda je i njegova knjige pisala žena!).
Ženski pisci ne robuju konvencijama, daleko su fleksibilnije i po pitanju forme i po pitanju naracije, svesno i radosno krše utvrđena pravila kako bi što bolje napisale svoju priču, a očigledno im ne smetaju ni klasifikacije poput one “čik-lit” (ljubići za ribe ili kako bi to već preveli), pod koju potpadne više od polovine onoga što žene pisci objave.
Primera radi, Džeki Kolins (mlađa sestra glumice Džoan Kolins) je pisala, kako su svi smatrali, limunade o avanturama bogataša iz visokog društva, a njen uticaj je doveo do toga da joj knjige budu prevede na 40 jezika i prodaju se u preko 500 miliona primeraka! Šta tu ima da se priča o kvalitetu kad brojke sve pokazuju?! Nije bitno da li su njene knjige, a objavila je čak 32 romana, ovakve ili onakve, očigledno je da je uspela da pronađe nešto što se sviđa stotinama miliona kupaca širom planete.
Tu je i Erika Jong (ili Džong), uz čiji su “Strah od letenja” erotski edukovane mnoge generacije klinaca koje su ulazile u pubertet tokom osamdesetih godina prošlog veka u SFRJ, koja je svoj roman uspela da proda u preko 20 miliona kopija širom sveta. Ako to nije uticaj proistekao iz neospornog kvaliteta njenog pisanja, onda šta jeste?
I danas su žene, na ovim našim prostorima, u samom vrhu top-lista prodaje, mada im književni estrablišment (ili kako god da se zove taj “faktor” koji se o nečemu kao pita) nije naklonjen. Malo muških pisaca može da dopre do popularnosti Jelene Bačić-Alimpić, Vesne Dedić, Mirjane Bobić Mojsilović, Vedrane Rudan, Rumene Bužarovske, Ljiljane Habjanović-Đurović i Marije Jovanović, ali zato veliki broj njih ume da ih kritikuje i naziva “jeftinom književnošću”. Nema ništa jefitno u tzv. ženskom pismu, čak ni cene knjiga, a po interesovanju čitalaca očigledno je da je autrokama cena vrlo visoka jer im gotovo svi aslovi automatski dolaze do vrhova top-lista.
Realno, bez žena bi se interesovanje za knjige svelo na onih bednih deset odsto muškarca, najčešće fanova epske fantasike i trilera. Bez spisateljica, bili bi osuđeni na muške gnjavatore koji uzduž i popreko prekopavaju istoriju, religiju, politiku i filozofiju pokušavajući da nas ubede kako su to ne samo najvažnije nego i jedine teme naših života, odnosno kako ništa drugo ne zavređuje da bude građa za pisanje.
Na svu sreću, Kolet je preživela svog izrabljivača, omogućivši stotinama drugih koleta da džejnostinišu i debovuarišu po svetskoj književnosti.
Da je drugačije svršila, pocrkali bismo od dosade.
