Dan ranije, sreća nije poslužila one koji su mesecima iščekivali Morisijev koncert. Povreda člana benda i – otkazivanje. Superćelijska (ili ko zna kakva) oluja pretila je da priredi sličan scenario obožavaocima Bili Ajdola, 9. jula, na istom, zamalo Morisijevom, Kalemegdanu. Međutim, gledanje u nebo do samog kraja (ili početka) se isplatilo. Koncert se desio.
Mada je bio zamišljen kao standardni letnji koncert na otvorenom, pored reke, pa još i u podnožju tvrđave, vremenska prognoza je imala druge planove. Zimske jakne i čizme su vraćene u upotrebu, kišobrani izvučeni sa dna torbe. Briga o otkazivanju do poslednjeg trenutka, prolazak kroz saobraćajnu ili blokadnu gužvu po kiši.
Početak možda nije bio idiličan – sa jedne strane su bare u udubljenom betonu, sa druge blato. Beg od nevremena se traži u prolazima tvrđave, ili pod kabanicom, tek kupljenom (i verovatno preplaćenom) od uličnog prodavca koji se nekako uvek nađe na pravom mestu u pravo vreme.
Ko se nije setio karata na vreme, a bio je dovoljno lenj da prošeta ispred koncertnog prostora u potazi za spasonosnim “Treba li nekome karta?”, bio je gore, na zidinama, naoružan dobrim vidom. Bina je verovatno bila sasvim uočljiva, dok je prostor ispred nje delovao kao dečija išarana bojanka, uz gomilu kišobrana, često jednih naa drugim, kačketa, šalova i pomenutih kabanica.
– Ja vas molim da me više ne gurate kišobranima – dobacivale su grupe prijatelja međusobno i u šali, dok su pokušavali da se probiju do šanka. Pored simpatičnih dobacivanja, čuli su se razgovori na stranim jezicima. Ko je iz Temišvara, Beograd je logično rešenje. Kome se sluša više puta, spajaju se Beograd i Budimpešta. Ko nije uspeo da dođe, tu je rodbina sa neumornim video pozivima.
Tačno u 20:00, kiša je postala jača. U isto vreme, na bini su bili Goblini. Svirali su uvod za “Anja, Volim Te”, a publika iz je pozdravljala sa “Pumpaj”, sada već po običaju, uz aplauze praćene pištaljkama. Negde pred “Daleki put”, kiša je stala taman dovoljno da se kišobrani spuste, a dlanovi iskoriste kao ritam sekcija. I postalo je jasno – ovo je bez ikakvih problema mogao da bude i solo koncert Goblina. Izuzev, možda, stranaca, mada su se i oni veoma brzo aklimatizovali.
Pa, eto ideja za razmišljanje za neki sledeći Kalemegdan, jedino, ako može, da bude neki lepši dan. Budući da su “na ulici uvek kad je trebalo”, nedavno su objavili novu pesmu, “Idemo dalje”, posvećenu studentskoj i građanskoj borbi.
– Ova sledeća je za vas, jer bez vas ne bi bilo ni nas – najavio je Branko. Ako publika još uvek nije naučila tekst, posle nove je usledila himnična “Ima nas”, odjeknulo je “Kada misliš da si sam…” i piva su poletela.
U međuvremenu, Novak Đoković je u četvrtfinalu Vimbldona pobedio Flavija Kobolija. Dok se bina nameštala za Ajdola, publika je slavila pobedu. Ko nije slavio, pokušao je da iskoristi gužvu, negde na granici partera i fan pita, kako bi preskočio ogradu. Obezbeđenje, ipak, nije bilo velikodušno pred molbama i slatkorečivošću.
Iznenada, petnaest minuta ranije od predviđene satnice, začuo se intro, sastavljen od delova pesme “White Wedding”. Sasvim logično, turneja je pod sloganom “It’a nice day to tour again!”. Kiša se vratila, ali o kišobranima nije više bilo govora. Ruke su morale da budu slobodne, u vazduhu ili ritmu.
Koncert je otvoren numerom “Still Dancing”, prvim singlom sa njegovog devetog albuma “Dream Into It”, objavljenog u aprilu ove godine. Usledila je “Cradle of Love” – jedna za potpuno novu generaciju, druga za onu malo (ali ne previše) stariju.
– It’s great to be in Belgrade again! And I have Steve Steven over here… (ovacije) Let’s see where will he take us! – konačno se javio Bili.
Publika se, naravno, pokrenula uz ritam “Flash For Fantasy”. Mada ima 69 godina, skidanjem košulje još uvek zaslužuje vrisak. Jedna devojka je sedela na nečijim ramenima, u prvim redovima. Bili je to primetio, došao do njene strane i pevao ceo refren gledajući je u oči, plešući sa njom na daljinu. Biće to dvadesetak sekundi koje ona sigurno nikada neće zaboraviti.
– Big “thank you” to Goblini. It was a nice set, I enjoyed it – zahvalio se predgupi na odličnom zagrevanju, a zatim je posvetio još jednu pesmu sa novog albuma, “77”, onima koji “ne pripadaju”.
Ponovo je usledilo dizanje na ramena, ali u totalno drugačijim okolnostima. Druga devojka, sedeći na ramenima, podigla je ruke dok su svi ostali dizali telefone na “Eyes Without a Face”. Ona nije plesala, a bila je suviše daleko za kontakt očima. Nije joj bilo važno. Plakala je, bila je prisutna, pamtila je. Provukla je tu i tamo, poneki osmeh, brišući suze rukavom. Još neko će otići sa koncerta sa uspomenom koju neće zaboraviti.
Usledila je Stivensova solaža, dok se Ajdol za to vreme presvlačio u drugu jaknu. Zasvirali su “Too Much Fun”, što je ujedno i bilo sve što su hteli od koncerta. Kreativno, bacili su potpisane frizbije u publiku (bilo je, naravno, i palica i trzalica).
Jedan filmski trenutak, gde su svi na sekund postali protagonisti, bila je tema iz filma “Top Gun”. I samo da je odnekud sleteo, ili skočio, po svom običaju, Tom Kruz… Filmska priča o jednoj proslavi rođendana, na kojoj su se, nekako slučajno, ’93. godine zatekli Ajdol, Džeger i Kit Ričards, poslužila je kao najava za pesmu koja je iz tog događaja i nastala – “Rebel Yell”. Skidanje majice, koja je ovaj put poletela u publiku, ispraćeno je još glasnije. Bilo je, nažalost, vreme za poslednju pesmu. Bend je sišao sa bine, publika je bila glasna, a sa razglasa se začula komanda “Let me hear you!” i kako to obično biva, vratili su se na bis.
Desilo se još jedno presvlačenje, ovaj put u kaput sa šljokicama. Bis je počeo normalno, opušteno, pesmom “Dancing With Myself”. A onda je usledila jedna besna, glasna komanda:
– Belgrade, Serbia, let’s fu*king dance! – uzviknuo je. Publika je ostala u nadi da je ispunila očekivanja.
“Hot In The City” otpevana je zajedno sa publikom, akapela, dok je “People I Love” posvećena svima onima čije je važne događaje, puput mature ili rođendana, Bili propustio zbog života za koji se opredelio. Za kraj, napravio je skeč, u kom se, navodno, ne seća dokle je to stigla lista pesama, a zatim publika treba da kaže “White Wedding”, što se i desilo. Bio je to zvanično kraj.
Predstavio je bend i zahvalio se publici, bila ona iz Beograda ili ne, što je uticala na njegov život u nekoj meri i što mu je učinila život sjajnim. Po silasku sa bine, bilo je savršeno jasno da je to to.
Međutim, bis nije bio dovoljno jasan. Čuli su se komentari poput “Kako to koncert bez bisa”, ili “Šta, samo to”. Četiri pesme za bis su dosta iznad proseka. Velike zvezde ne očekuju da ih publika deset minuta moli da se vrate na binu. Ali, za sledeći put, neka Ajdol pripremi još jedno izlaženje na binu, a publika neka obrati malo više pažnje.
J. Ilić za HL
