Vrlo (mi) je teško pisati o ovakvim koncertima. Njih jedva čekate, ali znate da se o njima malo šta može napisati. Osetite ih ili ne, doživite ih ili ne, nema tu mnogo filozofije, objašnjenja ili opisivanja. Ali mogu da probam…
Nije malo onih koji će, kada pomisle na muziku, pomisliti na Pink Floyd. Magija koju je ovaj bend ostavio iza sebe svakom svojom pesmom, kada vam se jednom uvuče pod kožu, više ne izlazi.
Iako je više nego jasno da bi bilo gotovo božansko iskustvo čuti ih u baš tom obliku u kojem su decenijama obožavani, nije realno očekivati da će iko propustiti priliku da čuje bilo koju varijantu pesama koje vole.
Zato je najava koncerta “Nick Mason’s Saucerful of Secrets“ dočekana sa oduševljenjem. Zato smo valjda i strpljivo čekali nove datume, jer nam pandemija nije dozvolila da ga čujemo onda kada je bio najavljen. Zato nam nije smetalo ni kada je koncert iz Sava Centra, koji za ovako nešto ima idealnu akustiku, premešten u BelExpo centar, koji ume da bude problematičan u tom smislu.
Nik Mejson je legenda, jedini član Pink Floyd koji je bio u svim postavama benda od osnivanja do poslednje turneje 90-ih. Pravi svedok svega onoga što su ovi muzički bogovi stvarali.
Ovaj “tribjut“ koji je osmislio na ideju Li Harisa, iako nije sasvim ono o čemu sanjaju vernici Flojda, zaslužio je pažnju – i zbog njega, i zbog repertoara i zbog vrhunske ekipe koju je okupio – Geri Kemp (Spandau Ballet), Li Haris (The Blockheads), Gaj Prat… supergrupa koja se prvi put okupila 2018. godine u Londonu i nastavila ovu “tacna prepuna tajni“ turneju…
“Tacna“ je osmišljena tako da se oslanja na “rane radove“ Pink Floyd. Zato valjda i ne čudi što je u publici bilo toliko njihovih “ispisnika“, ozbiljne ekipe koja ih je pratila još onda, dok nisu osvojili baš ceo svet.
Ali nisu oni jedini koji su oduševljeno aplaudirali i znali svaku reč koja je bila otpevana, dosta je tu bilo i mlađeg sveta koji je, valjda, propustio priliku da čuje original, pa sada napokon ima priliku da oseti bar deo te magije.
Koncert predviđen za sedenje nije baš svima odgovarao, mnogo njih se skupilo u središnjem delu, iza miksete i pokušalo da na taj način “ulovi“ ono što ih zanima, stajalo se prvih nekoliko pesama… dok obezbeđenje nije intervenisalo, uz poneko gunđanje: “šta, mora da se sedi?!“ Bilo je, nažalost i onih koji nisu baš sasvim shvatili da se Pink Floyd muzika sluša bez reči, pa su ćaskali sa ekipom kao da su u klubu… Ali ako nađete pravu poziciju…
Pink Floyd se ne sluša… ta muzika se i gleda i oseća i upija. To nije samo zvuk, to je uvek, pa i ovakvom obliku – magija. Svaki ton, svaka boja, svaka slika iza njih… sve ima svoje mesto i razlog zašto je tu.
“Days“, “Arnold“, “Fearles“, “Obscured“, “Candy“, “Vegetable“… “If“ posvećena Sidu Beretu, “Remember the Day“ za Ričarda Rajta, “Control“… a onda, posle kratke pauze i “Interstellar“, “Astronomy“, “Nile“, “Burning Bridges“…
Znala je većina ljudi sve te pesme i pevala ih je i aplaudirala na prve tonove koje prepozna, ali ovo je, zaista, jedan od onih koncerata na kojima nije uopšte važno šta će se i kojim redom svirati.
Od trenutka kada izađu na binu jedino što postaje bitno je opustiti se, prepustiti se i uživati. U tonu, u slici… u kratkim pričama između pesama i “hvala“ i “dobro veče“ koje su naučili za ovu priliku, u potpuno specifičnoj harizmi ovog simpatičnog, legendarnog bubnjara koji je bio i ostao deo muzičke istorije u svom najlepšem obliku.
Kao što rekoh, vrlo (mi) je teško pisati o ovakvim koncertima. Ovo nije bio “spektakl“ koji možete opisati niti je ova ekipa koju je Mejson okupio ekipa koja luduje po bini i privlači pažnju “stajlingom“ i energijom.
Ovo je jedna lepa, skromna priča, prepuna lepih tonova i boja, koja vas odmori, ušuška i ostavi osmeh na licu i lep osećaj u stomaku.
Možda bi sve moglo da stane u rečenicu: Bilo je lepo, vredelo je čekati… i dođite nam opet!
Ljiljana Zdravković za HL
