Massimo Savić sprema se za letnju turneju, a sprema i novi album. Autor iz Zagreba nedavno je proslavio 56. rođendan, a osim u brojnim poslovnim uspesima, uživa u skladnom porodičnom životu sa suprugom Eni i ćerkom Mirnom.
Mnogi ni ne znaju da je Džoni Štulić želeo da producira prvi album grupe Dorian Gray, ali vi ste izabrali Sašu Habića, a i Goran Bregović vam je svojevremeno ponudio da radite s Bijelim dugmetom. Da li vam je danas žao što ipak niste pristali na njihove ponude?
– To je stvar sudbine, kurs života koji, nažalost ili na sreću, ne možeš menjati. Imam osećaj da je predodređen na neki način. Da, Štulić je, bar su meni tako rekli, video jedan naš nastup upravo vrativši se iz Amerike i čuo sam da je nekome rekao kao ‘toliko sam klubova obilazio u Americi, a vidi ove momke’ – dopao mu se valjda taj naš čudni talenat mešanja svetlosti i tame, lepe i ružne melodije i stvarno je rekao Siniši Škarici da bi on to rado producirao. Međutim, ponavljam, u tim godinama mozak kod mladih ljudi još nije formiran, to je neka kašica, tako da nismo uspeli da uvidimo vrednost te ponude. Možda mi je čak i žao na neki način što nismo probali da idemo tim putem. Ko zna kako bi to bilo jer i Štulić je bio vrlo poseban tip. Onda smo čuli kako je Saša Habić radio grupu U škripcu i Bebi Dol i meni se to strašno sviđalo, a sviđao mi se i bend Matia Bazar iz Italije i mislio sam da nam treba upravo takav producent i nismo pogrešili – prvi put smo čuli što su to milisekunde, što su herci, delay i tako dalje. Mene je sve to sve zajedno zaintrigiralo. Podstaklo je u meni veliku želju za znanjem, u smislu rada u studiju.
Vaš put odredile su saradnje s najvećim zvezdama – od EKV-a i Električnog orgazma do Filma. Ko su danas ljudi iz branše s kojima volite da sarađujete, s kojima rado popijete čašu vina?
– Moje vam je vrijeme uglavnom rasprodato između posla i porodice. Ako se i dogode neki susreti, onda su često slučajni. Ponekad se sretnem sa svojim dragim prijateljem Jurom Pađenom ili na moru uhvatim Ivicu Propadala, uoči njegove premijere predstave u zagrebačkom HNK-u uspeo sam da se sretnemi s legendarnim Mikijem Manojlovićem, a evo, baš pre neki dan sam nakon promocije albuma ‘Sada’ slučajno završio s ekipom iz Mayalesa na kratkom pivu.
Mislite li da su današnje generacije znatno prigušenih i umanjenih buntovničkih poriva u odnosu na generacije pre 20-30 godina i u čemu vi vidite objašnjenje tog fenomena?
– Tada smo žudeli za nečim i to je bio jako dobar pokretač. Mistifikovali smo ono što se događa u Londonu, Amsterdamu, Njujirku, ne shvatajući da su mnogi iz tih krajeva rado dolazili u Zagreb jer je naša scena bila jako vibrirajuća. Zbog te žudnje da nešto postignemo, da zvuk koji snimimo bude na nivou na kojem su bili strani bendovi, što je bilo vrlo teško postići jer smo bili limitirani opremom, to je bilo predivno vreme buđenja i stvaranja. Danas mislim da jednostavno postoji previše izbora i sve nam je toliko na dohvat ruke, a opet toliko daleko, tako da kao da nam se korporativni kapitalizam ruga iz izloga u lice.
HL/Izvor: tpotal.hr
