Gledam pre neko veče Milana St. Protića u Marićevoj “Ćirilici” (s akcentom na “i”), koji reče kako u celom DOS-u, koji je proizveo petooktobarsku “revoluciju” nije bilo maltene nijednog rokera među liderima stranaka, već sve sami “narodnjaci”. Pridružio mu se još jedan učeni tip sa zulufima, čije ime nažalost nisam ukačio, koji je objasnio da je rokenrol u Srbiji, kao mejnstrim, riknuo baš te 2000. godine, usupivši mesto treš džiberima da se razmašu punim krilima. Tako nam je, po njima, od rokenrola ostala samo nostalgija za vremenima kad je ova podkultura, forsirana u staroj Jugoslaviji kao društveno podobna, bila dominantna, te sitna zaliha andergraund bendova koji s teškom mukom egzistiraju na margini današnje nam države.
Po njima, u Americi je situacija još gora. Tamo je rokenrol umro još početkom devedesetih godina prošlog veka, ustupajući mesto treš popu čiji su danas glavni predstavnici Bijonse, Rijana, Lejdi Gaga, Džastin Timberlejk… Gotovo sve njuške koje možete videti na MTV-u, VH1 i slušati na ovdašnjim radio stanicama koje se diče time da “nisu za starije”.
Šta nam to govori? Govori nam da živimo u svetu u kojem više nemamo čemu da se nadamo i u kojem više nikad nećemo biti učesnici već samo posmatrači, tj. konzumenti. U svetu u kojem, od sada pa nadalje, možemo samo da tvitujemo i fejsbučimo, da gledamo i kačimo debilne klipove na jutjubu i guglujemo sve što nam nije jasno, dok nam za to vreme globalne IT korporacije u sprezi sa multinacionalnim kompanijama i tajnim službama budu, subliminalno, govorile kako treba da mislimo, za koga da glasmo, šta da jedemo, za koga da navijamo i kako da se oblačimo. Jedini “izam” koji danas nije dozvoljen i koji je čak satanizovan jeste – indvidualizam. Ako je u pesmi “Partibrejkersa” termin “hipnotisana gomila” bio neka vrsta metafore, danas je postao sveprisutna činjenica od koje se prosto ne može uteći.
Ovo je, dragi moji, da citiram refren REM-a – kraj sveta kakvog smo poznavali. Nije nam potreban nikakav Armagedon, niti smak sveta, mi već živimo u doba kataklizme, osuđeni na malodušnost i gluvarenje u društvima u kojima se duh narcizma nameće kao jedini validni oblik pojavnosti. Od sada će, sve jače, svako gledati isključivo sopstvenu guzicu i njome nam bez pardona sedati na glavu s tendencijom da nam prdne u facu. Pritom, oni najglasniji i najbezobrazniji biće kratkotrajni medijski heroji, preplićući međusobno svoje radikalne stavove da bi uz pomoć njih dobijali kratkoročne ratove u korist svojih nalagodavaca ili vlastite sujete. Tako će svet koji je izgrađen na lažima nastaviti da se razvija na još većim lažima, a istina će postati beznačajna intimna kategorija za kućnu upotrebu.
Ako ne verujete meni (a i zašto biste?), preporučujem vam da pročitate knjigu američkog Turčina Džareta Kobeka “Ja mrzim internet” (kod nas u izdanju “Booke”), nakon koje će vam biti jasno koliko je besmisleno sve to virtuelno preseravnje u kojem svakodnevno učestvujemo. Dobićete vrlo precizan odgovor na pitanje kako je svet ostao bez zdravog razuma i kako smo dozvolili da nas pretvore u zombije, kao i šta tačno znači termin strahojebavanje. A ako umesto detekcije problema, što je danas postala glavna disciplina svih vajnih teoretičara modernog društva i aktuelnih trendova u svim sferama bivstvovanja, želite rešenje problema, onda obavezno pogledajte film Meta Rosa “Captain Fantastic”, tek da bi se uverili kako je nemoguće pobeći od svega ovoga, naročito strahojebavanja, a da pritom ne upadnete u zamku samozavaravanja.
