Jedna priča – dve verzije… Majkl Oldfild i Ričard Brenson o nastanku “Tubular Bells”, jednog od najvećih albuma svih vremena

Ričard Brenson i Majk Oldfild ispričali su priču o tome kako je nastao čuveni Oldfildov album “Tubular Bells”, a ujedno i Virgin Records.

Ovo je Brensonova strana priče:

– Nakon što smo sredili prvu Virgin prodavnicu ploča u Londonu, skrpili smo nešto novca i kupili seosku kuću, čiji smo teren za skvoš pretvorili u studio za snimanje i nazvali ga Manor (u prevodu “imanje”). Jednog dana, pozvao me tonac iz Manora i rekao mi da je čuo neverovatan demo snimak instrumentala koji je napravio tinejdžer pod imenom Majk Oldfild. To je bila jedna od najboljih stvari koje sam ikada čuo. Majkova majka je bila alkoholičarka i kada je imao 14 ili 15 godina, zatvorio se u potkrovlje i počeo da komponuje. Svaki instrument svirao je on lično. Muzika je bila njegov način da se izrazi. Bio je apsolutni genije.

U trenutku kada sam ja poslušao snimak, on je bio drugi rezervni gitarista mjuzikla “Hair” i žarko je želeo da izda album. Nosio sam snimak raznim izdavačkim kompanijama: Mercury je rekao da će ga objaviti ako Majk doda vokale, što on uopšte nije želeo. Na kraju smo odlučili da osnujemo sopstvenu izdavačku kompaniju. Ugovor smo pozajmili od jedine muzičarke koju smo znali – Sendi Deni iz benda Fairport Convention, sklonili njeno ime i umesto njega napisali “Majk Oldfild”. Onda smo poslali Majka da ode da živi u Manoru na nedelju dana i da snimi sve kako treba. Tako je “Tubular Bells” postao prvo objavljeno izdanje Virgin Recordsa.

BBC-jev DJ Džon Pil je rekao da je naišao na nešto izvanredno i ceo album pustio u svojoj radio emisiji. Majk je pristao da odradi jedan koncert, u londonskom Queen Elizabeth Hallu, a zatim smo ubedili Mika Tejlora iz Rolling Stones-a i Stiva Vinvuda da nastupe zajedno sa njim. Ali, pre koncerta, Majk se uspaničio i rekao da ne može da ide. Vozio sam stari i trošni Bentley i zaustavio se kraj njega i pitao ga: – Ako ti dam ključeve ovog Bentleya, da li ćeš se predomisliti?

I jeste. Koncert je postigao neverovatan uspeh (ovacije publike i sve što uz to ide), ali Majk se momentalno uvukao natrag u svoju ljušuru. Nije želeo da daje intervjue niti da ide na turneju. Srećom, muzika je govorila sama za sebe. Albumi “Tubular Bells” i “Dark Side of the Moon” Pink Floyda bili su vrhu top liste, a Virgin je postao poznat kao najveći svetski nezavisni brend, koji se radio sa Sex Pistolsima i Rolling Stonesima. Jedan od naših aviona nazvali smo “Tubular Bells”, po albumu koji je najviše zaslužan za ono što smo postigli. Toliko smo ga puta slušali, da mi žena više ne dozvoljava da ga puštam.“

A šta o tome ima da kaže sam Majk Oldfild?

– Pretpostavljam da sam bio napredan za svoje godine. Počeo sam da sviram akustičnu gitaru u folk klubovima kad sam imao devet godina, praveći instrumentale. Imao sam mozak koji pamti i upija sve – mogao sam da se setim čak svog sopstvenog rođenja, što me dovodilo do napada panike. Svih tih godina, ideje su se stvarale. Slušao sam sve – od hard rocka do onoga što se danas zove “world music” i nije mi bilo jasno zašto se obe ove vrste ne bi mogle zajedno naći u jednom delu.

“Tubular Bells” je u mojoj glavi bio godinama. Originalni demo snimak napravio sam u stanu u Totenhemu, na starom magnetofonu koju mi je pozajmio Kevin Ejers. Svirao sam orgulje, bas, električnu gitaru i dve male udaraljke. Ali, kasnije, kada sam snimao jednu sesiju na gitari za album “Abbey Road”, oko mene našli su svi ti divni instrumenti: čembala, timpani, cevasta zvona. Eksperimentisao sam sa njima pre nego što bi svi ostali došli. Tako je ispalo da na albumu “Tubular Bells” sviram dvadeset instrumenata.

Jedan od njih bio je glorfindel, preteča modernog sintisajzera – drvena kutija sa ručkama, nazvana po liku iz “Gospodara prstenova”. Većinu toga napisao sam na honky-tonk klaviru koji je pripadao mojoj baki, a stigao je kod nas u kuću u Eseksu kada je ona umrla. Pre rata, baka je radila kao pijanista u jednom pabu.

Izdavačke kuće su odbijale album zato što nije imao tekst ni bubnjeve, a bio sam iznerviran kada sam zatekao Ričarda i tonca kako ga remiksuju. Onda sam otišao iz studija, popio pola flaše viskija i dodao mu buku kakvu bi pravili pećinski ljudi. To je bio moj protest.

Nisam imao utisak da mogu da odsviram ceo album na sceni. Ričard mi je dao njegov Bentley kako bih stigao, ali sam kasnije saznao da je vrednost popravke tog automobila veća od njegove ukupne vrednosti. Pošto su me doživeli kao nekog seoskog idiota, ubrzo sam posao heroj. Otišao sam da živim u velška brda, okružen ovcama.

Ali, uvek sam imao osećaj da ću, ako mi neko pruži šansu, napraviti nešto stvarno posebno. U vreme kada sam upoznao Ričarda, saznao sam da u Sovjetskom savezu imaju muzičare koje plaća država. Da nije bilo njega, možda bih sada svirao balalajku na Crvenom trgu. Da mi je 1970. neko rekao da će ta melodija, koju sviram u svom stanu u Totenhemu, otvoriti Olimpijske igre 2012. godine, rekao bih mu da je lud.

Majk Oldfild, svetska muzička legenda, danas puni 68 godina. A njegova “cevasta zvona” i dalje odjekuju svetom.

HL/Izvor: pulse.rs

Oglasi