Nekad su bilo koji izbori u Srbiji bili odličan povod za svakovrsna rokanja. Sećate se toga, ha? Hahaha… Bilo je tu, verovali ili ne, i poprilično rokerskog rokanja, kad se mislilo da se na taj način može vlasti “izaći na crtu” i da se razornim stihovima može uticati na svest & savest ljudi.
Danas je situacija totalno drugačija. Rokanja ima samo na Tviteru i Fejsbuku, gde već duže vreme borave svi “revolucionari”. Lepo nazuješ patofne i kućni ogrtač, skuvaš kafu, pa onda sedneš za kompjuter i prelistaš portale, te lepo opleteš po svim živima & mrtvima gledajući da budeš duhovit (ako u tom trenutku ne patiš od migrene ili zubobolje) ili gnevno pozivaš na razum (ako patiš od migrene ili zubobolje). Na ulicu nema potrebe da izlaziš, jer na ulici možeš da budeš i putem interneta, prosto odeš na Gugl meps i eto te na hladnom asfaltu.
Deca su nam kao i rokenrol – virtuelna, a budućnost sačuvaj bože…
Sada, kad je sve apsolutno virtuelno, isti takav nam je i rokenrol, isti takvi su i rokenrol koncerti (odeš na Ušće na pivo pa ti uvale i neku gitarsku muziku nakon “Viva voksa”), iste takve su predizborne kampanje, ali sve to nije ništa spram toga što nam je i budućnost virtuelna. I deca su nam, odavno, virtuelna. Baš kao što je za njih virtuelna škola ili, šta znam – stvarnost? Svi zajedno sedimo ispred ekrana, udubljeni u nepregledni toksični otpad preimenovan u “informacije” ili “zabavu”, ne uviđajući da delujemo poput ljudi koji predugo borave na klozetskoj šolji zbog ozbiljnog problema sa ostipacijom.
Ali, kome li ja ovo pišem, da mi je samo znati, kad ste i vi, čitaoci, takođe postali potpuno virtuelni i pojavljujete se pod zajedničkim imenom “lajk”.
Ministar za Hit paradu odaje počast sopstvenom smradu
Pitam se da li ste pre neki dan utoljavali znatiželju gledajući kako nam ministar spoljnih poslova, verovatno budući precednički kandidat, pocupkuje kao u Hit paradi pevajući omiljene mu hitove pod budnim okom najveće muzičke zvezde Srbije & ostatka Vaseljene koja je konačno “vratila svoje telo” (koje su joj, BTW, kidnapovali vanzemaljci i držali ga pod kompresijom). Jeste? Onda bi trebalo da vam bude jasno da jedino rokanje koje možemo očekivati u skorije vreme jeste ono koje se tiče “dugih cevi” i praznih glava. A sve to će biti propraćeno neverovatno vatrenim diskusijama na Tviteru i “zapaljivom retorikom” na Fejsbuku.
U pauzama ovih rasprava, šerovaće se fotke “impresivnog dekoltea” izvesne Milice Pavlović, tanga-dupeta određene Stanije, a biće sigurno i protivrečnih postova vezanih za Đokovićevu novu blamažu na pregrejanim terenima Melburna.
I kad realno sagledaš stvari, baš onako kako ih sagledavaš kad ti isključe internet ili se nađeš u saobraćajnoj gužvi bez vaj-faja, shvatićeš, čitaoče moj virtuelni zvani Lajk, da smo svedeni na beskrajna ponavljanja i da nam životi mogu da liče samo na onu radnu akciju radija S – “Zvezde pevaju zvezde”. A to je ono kad uzmeš neki stari hit, pa ga prepevaš i onda ti to virtuleni “fenovi” ubiju od lajkovanja.
Tako i dolikuje zemlji u kojoj isti oni likovi koji su bili “hit” devedesetih sada “prepevavaju” sami sebe u novim aranžmanima, pa nam se uvaljuju kao nešto novo i super, a sve vreme, negde u polusvesti, shvatamo da nam je to od negde poznato, pa samim tim, pošto smo, je li, polusvesni & virtuelni, i prilično drago kao i mnoge bliske stvari; po istom principu po kojem se mazohizam može tumačiti kao izvor uzbuđenja i zadovoljstva.
Dijagnostikovanje detoksikacionog baga
Alternativa, dakako, ne postoji, jer i mi smo sve više obrade samih sebe, oni što šeruju svoje slike iz davnih dana lepe mladosti po društvenim mrežama u stilu #TBT.
A sad, dok još uvek imate koncentracije, potpišite se ovde gospodo i gospođe Lajkovi.
Ma ne, nije ovo presuda, samo još jedna pohvala gluposti koja je uvek cvetala u nama samo nismo mogli tako transparetno i brzo da je šerujemo kao sada. Nikad se transfer blama nije brže širio i brže venuo kao sada. A gluposti, bez obzira šta vi mislili, ne može se više izaći na crtu bez opasnosti da budeš podvrgnut Tviter tretmanu u stilu Doktora Krstića i Lee Keler, nakon kojeg ćeš iskusiti najveće prokletstvo današnje egzistencije – vlastitu nebitnost.
I sad se, možebiti, neki od vas pitaju imamo li izbora? Kako da ne. Evo ih već u aprilu, kad otopi sneg. S njima stižu i nove “zvezde koje pevaju zvezde”. A epilog? Ima i njega: od mentalne onanije otečene žlezde i žuljevi na prstima kojima smo svoj jad iskapali po tastaturi slušajući kako Željko prepevava Orgazam, Van Gogh Željka, Ivica Halida i Boru, a Manjifiko komponuje retroaktivni tradicional dok Bjela pušta tradicionalne srpske brkove za potrebe vraćanja u daleku prošlost koja postaje divno epsko sklonište u kojem se možemo sakriti od ovog svagdašnjeg epskog sranja koje degustiramo kao najukusniji ruski kavijar ili najsočniji američki burger – zavisno od preferencija.
