Kada je Džimi Hendriks bio samo mladi redov u američkoj vojsci, narednik Luis Hoekstra preporučio je da bude otpušten sledećim pismom: „Pvt Hendriks svira na muzičkim instrumentima tokom i van radnog vremena, ili barem tako kaže. Ovo je jedna od njegovih najvećih grešaka, jer njegov um očigledno ne može da funkcioniše dok obavlja dužnosti i razmišlja o svojoj gitari”.
Bili Gibons otkrio: Džimi Hendriks me sačekao posle koncerta i pokrio lice rukama… mislio sam da je mnogo ljut
Ovaj fascinantni uvid sigurno je predvideo neizbežni sjaj iza horizonta. Iako se možda čini da je reći da je nekome predodređeno da postane neprikosnoveni gospodar električne gitare previše bombastično, postoji više od nekoliko potkrepljenih izveštaja koji sugerišu da je redov Hendriks bio rođen za gitaru, aukustičnu ili električnu, svejedno.
Danas se fokusiramo na njegovu prvu svirku, 20. februara 1959. godine, kada je vunderkind imao samo 17 godina… i već je nekako uspeo da se šepuri takvom virtuoznošću da je sredinom nastupa dobio konzervu u glavu.
Read&Roll: Knjige koje se čitaju – glasno… “Dva su jahača prilazila”… čudna, šarena, luda i pomalo konfuzna biografija Džimija Hendriksa
U podrumu sinagoge, tačnije u hramu De Hirsch u Sijetlu, Hendriks je izašao na scenu sa neimenovanim bendom i započeo onako kako je nameravao da nastavi dalje. Bravurozno i sa veštinom bez premca po kojoj će kasnije postati poznat. Prirodno, za mladi bend koji se trudi svim silama da ne zabrlja, ovo se pokazalo prilično zastrašujuće.
– Otpušten sam između setova – rekao je Hendriks jednom Lili Bret. – Pokušavao sam da sviram iz duše, a ostali članovi benda su mislili da se razmećem.
Pol Makartni je jednom je rekao:
– Bio je vrlo skroman u vezi sa svojom muzikom, ali kad bi uzeo tu gitaru u ruke, postajao je čudovište.
Čini se da je isto važilo u njegovim mlađim godinama, kao što se njegov stari prijatelj iz detinjstva Semi Drejn prisetio u razgovoru za Classic Rock,
– Buč mu je neko vreme bio nadimak, jer je bio tako stidljiv. Ali nije bio stidljiv u učenju kako da oduva sa bine sve druge momke.
Ova strast i prirodna harizma i dalje su cvetale samo pod suncem reflektora. Čak i pre tog prvog nastupa, njegova tadašnja devojka Karmen Goudi prisetila se kako je šarmantno pitao: “Da li stvarno misliš da ću imati fanove?”, dok je istovremeno izgledao kao da će povratiti.
– Tokom svog seta, Džimi je učinio svoje – nastavila je ona. – Svirao je divlje. A kada su predstavili članove benda i kada je bio u centru pažnje, postao je još više divlji.
Kad su Klepton i Voters prvi put čuli Hendriksa… “Upao” je usred svirke Creama i – rokenrol nikad više nije bio isti
Pop muzika koju je njegov bend tada želeo da svira nije trpela njegove blistave solaža u eri u kojoj je pesma morala da bude tri minuta ili kraća da bi postojala nada da će je pustiti na radiju, pa se bend tome usprotivio. – To nije moj stil – protestovao je Hendriks i i to je bilo sasvim tačno.
Možda je dobio otkaz, ali od tog trenutka je otkrio svoju prirodnu nišu i budućnost je bila zacrtana. Kako je sam rekao – Nikad ne znate kakvoh će oblika biti oblaci pre nego što ih vidite.
Niša koju je tog dana stvorio bila je ona koja će uskoro promeniti zvuk sveta i uticati na svakoga ko je posle uzeo električnu gitaru. Kao što i priliči, ovo rođenje poluboga bilo je u religioznom hramu, kao što je pank pesnik Džon Kuper Klark duhovito primetio: “Svi najbolji muzičari započeli su u crkvi; Isus je izmislio rock‘n’roll”.
HL/Izvor: faroutmagazine.co.uk
