Home»Knjige»Read&Roll: Knjige koje se čitaju – glasno… “Dva su jahača prilazila”… čudna, šarena, luda i pomalo konfuzna biografija Džimija Hendriksa

Read&Roll: Knjige koje se čitaju – glasno… “Dva su jahača prilazila”… čudna, šarena, luda i pomalo konfuzna biografija Džimija Hendriksa

5
Shares
Pinterest Google+
Ljilljana Zdravković/ Photo: AleX
Ljilljana Zdravković/ Photo: AleX

“Music doesn’t lie. If there is something to be changed in this world, then it can only happen through music.“  

Kada pomislim na Džimija Hendriksa, ne mogu da se ne setim jednog intervjua od pre mnogo godina u kojem sam sa sagovornikom pokušala da pričam o tome koliko muzika menja sve(s)t.

Ne može muzika ništa da promeni… evo, kad Hendriks ništa nije promenio…

Ne sećam se ostatka intervjua. Sećam se samo da se u mojoj glavi u tom trenutku desio blagi blekaut i da sam “vikala“ u sebi: “Hendriks ništa nije promenio? HENDRIKS ništa nije promenio?!“

Da ne bude zabune, ja nisam gitarista, nisam ni muzičar… ja muziku samo osećam i po tom osećaju i nju i izvođače “ocenjujem“. Posmatram taj muzički svet oko sebe i upijam. Kako ko šta čuje, kako je ko odreagovao, šta ko od gitarista u mojoj okolini kaže…

Ako sve te tektonske poremećaje u utrobi koje sam doživljavala još kao mlađa slušajući NJEGA saberem sa svim tim inputima okoline i tome dodam sve “istorijske činjenice” vezane za njega i njegovu karijeru, imam neki osećaj da treba da zavrištim iz sveg glasa: HENDRIKS NIŠTA NIJE PROMENIO?!

Ljilljana Zdravković/ Photo: AleX
Ljilljana Zdravković/ Photo: AleX

OK, pomalo sam subjektivna, priznajem, no, smatram da na to imam pravo, ako se uzme u obzir da ovi tekstovi koje pišem nisu ni kritike ni stručne recenzije, već samo (moje) preporuke. Ali to je valjda i fora sa muzikom, ona oslikava vaše unutrašnje tripove, i kada je stvarate i kada je slušate.

Moji unutrašnji tripovi su se odlično poklopili sa tonom njegove gitare i čudesnim zvukovima koji su me pomerali svaki put kad ga čujem.

Kasnije se ispostavilo i da mi je on, takav kakav je bio, postao izuzetno simpatičan i interesantan. Ne (samo) zbog tih tehničkih i muzičkih momenata o kojima su otkad znam za sebe svi muzičari oko mene smišljali hvalospeve i očiglednog uticaja na generacije gitarista posle njega, već i zbog energije i poruka koje muzikom i muziciranjem prenosio na druge.

Svaka od tih poruka se širila kao talas i ostavljala “izmenjen DNK“ iza sebe u onima kroz koje je prošla. Ne mogu slikovitije opisati kakav osećaj imam kada se izgovori ime Džimija Hendriksa. Ne mogu slikovitije opisati kako ja mislim da muzika menja sve(s)t.

Život i smrt Džimija Hendriksa/ Photo: AleX
Život i smrt Džimija Hendriksa/ Photo: AleX

Zato sam se valjda i ozarila od sreće kada sam videla da je na tržištu prva njegova biografija prevedena na srpski jezik.

Pobogu, Hendriksa sam do sad imala na hrvatskom, na engleskom… šta ste do sad čekali? Cvetići su mi se razleteli po stomaku kada sam videla naslovnicu knjige. I to, ni manje ni više, one koju je pisao Mik Vol, lik koji je više puta dokazao da briljantno radi taj posao.

Sad mogu komotno da samo kratko zaključim da sam navela već dovoljno razloga da ovu knjigu ročitate, a da nisam rekla ni reč o onome što u njoj zapravo piše. Meni bi to svakako bilo dovoljno.

Ljilljana Zdravković/ Photo: AleX
Ljilljana Zdravković/ Photo: AleX

Ali moraću još nešto da dodam… Volim kada naletim na biografije koje se po stilu na koji su napisane i uglu iz kojeg su napisane, razlikuju od drugih, ali liče na osobu koju opisuju.

Kada se to uradi kako treba, slike koje vam knjiga stvara u glavi su živopisnije a ličnost koju želite da upoznate vam je bliža.

Mik Vol je u tome uspeo u ovoj knjizi. Znate kako 90% biografija kreće od početka i ide redom? Babe, dede, roditelji, školovanje, drugari, komšije… i dok stignete do onih najzabavnijih detalja koje ste i želeli da pročitate, dođe vam da odustanete.

U ovom slučaju, na početku je kraj. I to vrlo specifično opisan. A onda malo idete na jedan, pa na drugi početak, pa… dok shvatite šta se dešava, već ste uvučeni u Džimijevu priču – čudnu, šarenu, ludu, pomalo konfuznu… baš kakav je bio i Džimi.

Kada se stvari ovako postave, bude vam interesantnije da preživljavate u glavi te lude scene obojene “ljubičastom izmaglicom idealizma i paranoje šezdesetih”, počnete da gajite posebne simpatije prema neobičnom crnom umetniku koji je posvetio život tome da pokaže “da je muzika univerzalna“ i da nema veze sa bojom kože, a počnete i malo bolje da kapirate vezu između “psihodelije“ tog vremena i “psihodelije“ koja je obojila njegov život i muziku.

Biće vam jasnija suština lika koji je slušao ploče Boba Dilana do iznemoglosti, uz rizik da zbog glasne muzike njega i njegovu devojku “komšije izbace iz zgrade“, zamislićete ga kako onako čupav šeta ulicama Njujorka ili Londona i biće vam toliko cool da čitate o tome kako je i koliko od samog početka oduševljavao sve one koji su imali tu sreću da ga čuju kako svira.

Ljilljana Zdravković/ Photo: AleX
Ljilljana Zdravković/ Photo: AleX

“Ovo nije Džimi u ulozi divljaka sa Bornea, već ozbiljan muzičar koji uručuje svoje akreditive. Mladi, crni, američki bluzer, kapirate? Slušajte kako nailazi voz. Bez predstave, samo svirka. Orkan u zatvorenom prostoru.“

Usput, Džimi je spavao sa svojom gitarom.

I promenio je svet svojom gitarom.

I zaslužio je da vam promeni pogled na svet svojom pričom…

Previous post

Ništa od Oskara za "Daru"... Srpski film nije ušao u uži izbor - da li je neko iznenađen?

Next post

The Gentleman novim singlom “Hide & Seek” najavljuje istoimeni album

0

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *