Prošlo je jedanaest godina od kada je Rammstein poslednji put bio u Beogradu.
Obećavali su nam spektakl kakav do sada nismo doživeli, a na Ušću smo ih, zahvaljujući kiši koja je padala skoro čitav dan, dočekali – u blatu. Nije nam smetalo, ni trunku. Verovatno ni njima. Nekoga je samo neznatno usporilo u pronalasku savršenog mesta. Onim neiskusnim, obučenim u belo, zagarantovalo je jedno dugačko, dubinsko pranje. Osim toga, na betonu ne bi bilo mnogo drugačije.
Kapije su otvorene pet sati ranije, a otprilike istovremeno je počeo kolaps u saobraćaju. Autoput kao da je bio zatvoren, a vožnja nekoliko stanica gradskim prevozom trajala je satima. Petak popodne, saobraćajni špic, a Rammstein svira svoj prvi koncert na Ušću – otprilike sve što je potrebno za zagarantovanu gužvu.
Najvažnije informacije za sve posetioce koncerata grupe Rammstein na Ušću: Kada se otvaraju kapije, izmene u saobraćaju, zabranjeni predmeti, mapa lokacije…
Naravno, ništa nije sprečilo brojne obožavaoce u cilju zauzimanja prvih redova. Oni malo ležerniji, okupili su se u blizini, u parku, sa par pića, na zagrevanju. I lagano, svako u svom tempu, odlazili su do ulaza. Pretpostavićemo, zbog petosatnog raspona, gužve na ulazu nisu bile onakve kakvih smo se plašili, a svako je do svog mesta došao bez većih problema, u odlično kontrolisanim uslovima.
Fenomen Rammstein: Kad ideš tuđim stopama, ne ostavljaš tragove…
Ni traga od mraka, a prema zvaničnoj satnici, dešavanje se bližilo početku. Tačno u 20 časova, na pomoćnoj, maloj, sporednoj (ili kako god bismo je nazvali) bini pojavile su se dve nasmejane, mlade devojke. Bio je to Abélard, francuski duo koji čine dve pijanistkinje koje su svirale obrade pesama benda koji smo svi čekali. Smeštene na platformi kako bi ih svi videli, uspostavile su mirnu atmosferu, potpuno suprotnu onome što će uslediti. Ipak, bilo bi pogrešno reći da nije prijao klavir u pozadini, uz ispijanje poslednjeg pića pred “pravu stvar” i neobavezne razgovore.
Sat vremena kasnije, zvanično su sve oči bile uprte ka impozantnoj bini, sa nebrojeno mnogo različite rasvete, liftom, rekvizitom i brojnom opremom koju laičko oko ne može da imenuje, a često ni da primeti. Jasno, izgledalo je zastrašujuće, uz kule, ventilatore i lasere. I pored svega toga, ni najveća fantazija o onome što sledi nije mogla da se približi istini. Šta god da je neko zamislio, u praksi je bilo bar deset puta intezivnije.
Prvo se pojavio dobro poznat logo. U izostanku bilo kakvog osvetljenja, izgledalo je kao lebdi. A onda, njih šestorica spustili su se liftom ka bini polako, dostojanstveno, u njima svojstvenim kostimima. Najavili su ih magla, treperenje svetla i eksplozija. Zauzeli su svoje pozicije, klavijaturisti je pripala pokretna traka. Koncert je započet pesmom “Ramm”.
Postojala je neka simbolika u tome što je bina, sa koje je dopirala tolika pirotehnika, bila postavljena naspram spomenika “Večna vatra”. Gorelo je, sa bine i na njoj. Naredna dva sata, plamen je predat u ruke benda, a oni su itekako znali da ga iskoriste. Mogli ste da ne znate ni jednu pesmu, ili ni reč nemačkog. Mogli ste da nemate baš ni jedan razlog zašto biste došli na ovaj koncert, a svakako biste iskusili ono što i desetine hiljada ljudi. Bio je to, pre svega, doživljaj, poput nekakve brutalne pozorišne predstave.
Vatra je poprimala sve oblike, dolazila je sa svih strana, iz raznih izvora. Bilo da je reč o bakljama koje je Lindeman s vremena na vreme imao u rukama, ili o plamenu iz gitare. Na vrhu, sa strane, ili iz bacača plamena, grejalo je publiku sve do poslednjih redova. “Mein Herz Brennt” prošla je bez većih atrakcija, ali je bila obojena u crveno. Sve, od poda do vrha, bilo je crveno. Ta četiri i po minuta, bina je izgledala kao Mordor, uz dim koji je činio scenu još uverlivijom.
Da je jedini rekvizit bila vatra, postalo bi dosadno, a i to ne bi bi ličilo na Rammstein. Bili su tu i ventilatori puni magle i konfeta, koje su završile svuda po podu, nekome u kosi, nekome u majici. Svaki okvir, svaki tras, svaki milimetar mogao je da zasija, u boji po potrebi. Laseri koji su se jedva probijali kroz gust dim, stvarali su utisak kao da se nebo iznad Ušća otvara. Ipak, primarni izvor fascinacije bila je pirotehnika. “Puppe” je odsvirana uz dobro poznatu koreografiju – na sceni se pojavljuju ogromna kolica, članovi benda se pozdravljaju sa zamišljenim detetom unutra, a onda ih, naravno, frontmen zapali.
Prvu pauzu obeležio je DJ, ni na nebu ni na zemlji, ali na platformi zaustavljenoj negde na sredini. Dole, na bini, plesale su četiri neonske čiča gliše (na engleskom poznatiji kao stickmen). Izazvali su taman dovoljno osmeha, na vreme za veliki povratak. Ponovo je trebalo zapaliti nekoga, ili nešto. Ovoga puta, žrtva (neuspelog) paljenja bio je klavijaturista, koji je izašavši iz plamena započeo “Du Hast” i time zapalio publiku, ali na drugi način. To je bio prvi trenutak da je Lindeman prepustio pevanje publici. Pucali su vatrometi, na bini i iznad nje, a “Sonne” je Ušću donela zlatne tonove, zagrejala atmosferu i doslovno izgorela. Nakon nje, usledio je muk. Bio je to kraj, ili bar početak kraja.
Kamere okrenute ka publici, u tišini su hvatale najzanimljivije likove, dajući im par sekundi slave na velikom ekranu. A onda, rečeno je da se svi okrenu i obavezno upale bliceve. Počinjao je prvi bis.
Rammstein, zajedno sa francuskinjama, našao se na pomenutoj sporednoj bini i tu izveo pesmu “Engel”. Obišli su sva četiri ugla, pozdravljajući svaki deo publike ponaosob. Nazad do glavne bine stigli su tehnikom crowd surfinga, u bukvalnom smislu. Svi osim Tila, na svoje odredište došli su u čamcima na naduvavanje, nošeni na rukama publike od jedne do druge strane. Neki od njih su tokom “plovidbe” čak potpisivali autograme, a oni najsrećniji su ih uhvatili. Nasukani nazad na svoja mesta, nastavili su spektakl.
– Ruke gore! – rekao je Lindeman, na čistom srpskom, tokom pesme „Ich Will“. Tek tada, energija u publici postala je dostojna izvođača. Bilo je potrebno da frontmen lično “naredi”. Do tog trenutka, ali i kasnije, u publici je vladala dobra, ali neočekivano slabo energična atmosfera. Ponekad, tokom najpoznatijih pesama, desili bi se skokovi. Verovatno, od silnih nadražaja, čula ne stignu da reaguju, a telo nema vremena za kretanje. Čim su nas pokrenuli, ponovo je bio kraj, na kratko.
Poslednja pesma, posle drugog bisa, bila je “Adieu”. Na samom kraju, ponovo na srpskom, dobili smo iskrene reči zahvalnosti. Ujedno, tada se Til prvi put obratio publici. Podelili su palice, trzalice, flašice sa vodom, a onda su nam dozvolili da ih na ekranu ispratimo nazad do lifta. Uz klavirsku pratnju, radnja koncerta je zaokružena i vraćena na početak.
Uz klavir, liftom, nestali su sa bine, dostojanstveno kako su i došli. Doduše, manje formalno, ovaj put su mahali, ili šakama pokazivali srca. Usledila je poslednja eksplozija, a onda je bilo vreme za rastanak, dok je u pozadini dugo išla špica sa imenima zaslužnim za jednu ovakvu noć.
Jelena Ilić za HL
