NIKOLA PEJAKOVIĆ – KOLJA: “ČETIRI PRSTA”
1 Ala je lep ovaj svet
2 Četiri prsta
3 Starost nece nikoga da čeka
4 Došla si kasno
5 Oj, duledu
6 Ja nisam mrava zgazio
7 Slika pokojnog druga
8 Kad sam na svet ovaj pao
9 Sad je već velika
10 Land of Hope
11 Ožalošćena
12 Nema me bez nje
13 Nebitno
14 Život je san
15 Može malo sutra
16 Ubio sam ženu koju volim
17 Svaku noć je isti mrak
18 Januarska
19 Uzmi ovu pesmu
[accordion title=’MARIJA M. KARAN’]
Marija M. Karan – Music & Masmedia Multitasker nekadašnji je muzički urednik nacionalnog komercijalnog radija Roadstar (Hit music fm), radijski autor i voditelj, voice-over, muzički PR, koncertni promoter, urednik i organizator programa u Muzičkoj omladini Beograd, a trenutno je asistent direktora velike inostrane korporacije. Marija je školovani muzički i masmedijski kritičar. Završila je muzičku školu”Josip Slavenski”, diplomirala etnomuzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti, a doktorske studije finalizovala je na odseku Teorija umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Bila je muzički i odgovorni urednik na radiju, a glas je, osim sjajnim radio emisijama, pozajmjivala i za brojne reklame. Kao novinar napisala je mnoge britke tekstove, posebno na muzičke teme, a kao PR sarađivala je sa nekim od najtalentovanijih muzičara sa ovih prostora. Od samog starta portala Headliner.rs na našoj je strani.[/accordion]
Nikola Pejaković Kolja za mene je dugo bio pre svega glumac, reditelj, scenarista…, a njegov muzički put pratila sam sporadično.
Znala sam za kultnu “Haljinicu boje lila”, te se tokom godina spontano upoznala i sa sadržajem albuma: “Kolja i Smak Belog Dugmeta” (2001 – “Pedofilija”, “Užički heroin”, “Spao remen”, “Rajko”…); “Kolja” (2009 – “Da li venem ili zrim”, “Maršala Birjuzova 8”, “I eto udade se ti za konja”…) i “Grobovlasnici” (2013 – “Mladoženja”; “Ono što želim”, “I kad umrem meni neće biti lako”…). I iskreno, potpuno je izazivao kod mene opozitne reakcije – čas sam ga obožavala, čas bila užasnuta svim tim na momente previše surovim i eksplicitnim tekstovima koji su bili vešto upakovani u savršen muzički izraz i znalačku interpretaciju. I mislila sam – ok, umetnici imaju svoj kružok poštovaoca, te i Kolja, to što radi jeste kvalitetno i sigurno ima neku svoju publiku.
Oh, ne da ima svoju publiku – ima istinske pratioce svog muzičkog lika i dela, koji njegove svirke obeležavaju crvenim slovom u kalendaru. Upravo u ovo uverila sam se u Domu Sindikata (i dalje teško prihvatam naziv Kombank Dvorana, izvinite) u proleće 2015. godine kada sam mislila da će od broja ljudi i reakcije na zaista izuzetnu svirku otpasti krov. Od tog trenutka mnogo pažljivije pratila sam i taj – muzički segment Koljine intenzivne, plodonosne umetničke karijere.
Kada sam letos preslušala album u društvu onih koji su učestvovali na snimanju četvrtog albuma “Četiri prsta” i deo su Koljinog tima, ostala sam bez teksta. Sve što sam i ako sam ikada imala kao primedbu apsolutno je – nestalo. A utisak od prvog slušanja nadalje – ne popušta.
Piše se onda kada nešto zaista valja, jer kada valja – treba istaći, skrenuti pažnju, pohvaliti. Kada ne valja – o tome se i ne piše. A o Kolji i albumu “Četiri prsta” trebalo bi pisati – i to u nastavcima. So, here it goes:
Album otvara optimistično obojena pesma u jazzy/blues prizvuku “Al je lep ovaj svet” – Jove Jovanovića Zmaja (1833-1904), gde Kolja uz naše najbolje džezere: Ivana Aleksijevića (klavir, hammond orgulje, prateći vokali), Milana Pavkovića (kontrabas, prateći vokali), Miloša Grbatinića (bubnjevi), Aleksandru Bjelić-Aleksijević (prateći vokali), ali i Vojislava Aralicu (koji je “duhovni otac” Koljine muzičke karijere, kao producent i muzičar) daje izuzetan muzički omaž jednom od najznačajnijih srpskih pesnika epohe romantizma. Pored prve numere na albumu su svoje intrigantno muzičko rešenje dobile još tri pesme čika Jove Zmaja: “Oj, duledu” u formaciji jazz trio (Kolja, Aralica, Aleksijević); “Kad sam na svet ovaj pao” (iz zbirke pesama Đulići uveoci XLV) – u funky maniru gde Kolju podržavaju i izvrsni prateći vokali: Ivana Vladović i Sanja Bogosavljević; kao i “Sad je već velika” u aranžmanu koji na samom početku pomalo podseća na čuveni hit “Everybody wants to be a cat” iz crtanog filma “Mačke iz visokog društva” (Aristocats). U popularnoj istoriji muzike pregršt je onih koji su komponovali na stihove respektabilniih pisaca. Malo je onih koji su taj posao odradili baš kako treba, uz rešpekt, ne odstupajući od svog specifičnog muzičkog izraza. Kolja je upravo jedan od njih.
Ono po čemu je album “Četiri prsta” Kolje i njegovog malog, ali odabranog muzičkog “saveza” specifičan, pored već navedenog, jeste i – instrumentalna muzika. U vreme kada se pažnja svodi na “imaš 30 sekundi”, kada je fokus misaona imenica, a vreme protiče brže nego ikada i predstavlja luksuz – instrumentalna muzika praktično je ustuknula pred kratkim i efektnim formama. Ipak, oni beskompromisni poput Kolje, Aralice i njihovog tima i ovog puta su se vodili isključivo – sopstvenom intuicijom, idejom, inspiracijom… te tako nastaju i naslovna numera “Četiri prsta”, “Ožalošćena” i “Januarska” u kojima nas gudački kvartet i klavir, kroz Koljinu muziku i znalački aranžman Ivana Aleksijevića (duboki naklon!), vraćaju atmosferom nanovo u epohu lirskog romantizma.
Kao svojevrsni kontrast instrumentalnom izletu, album “Četiri prsta” kreiran je kao zaokružena celina, poput nekog dramskog dela, sastavljen iz delova, činova, kratkih formi u jazz, blues, rock, pop-rock maniru. Pod veštom palicom jednog od najboljih producenata u regionu – Vojislava Aralice, muzičke numere se ređaju sliveno, uz tek poneki žanrovski kontrast zarad postizanja (i dostizanja) dinamike. Tako se na samom početku javlja stilski i žanrovski kontrast – posle upečatljivog instrumentala “Četiri prsta” skoro neprimetno se prikrada i savršeno nadovezuje bluz rock singl “Starost neće nikoga da čeka”. U bluz maniru je i pesma “Došla si kasno” koja donosi stari, dobri, moćni prepoznatljivi vajb i zvuk Koljine muzike, dok na bubnjevima gostuje Marko Kuzmanović.
Nadalje, ljubavni odnosi – kao nepresušni izvor Koljine inspiracije opevani su u još jednom potencijalnom hitu sa albuma “Četiri prsta”, numeri “Ja nisam mrava zgazio” gde dobijamo vešt spoj elemenata tanga, blues-a, ali i kafanskog tradicionala. Sve pomenuto spaja se u savršenu muzičku sliku kojom Kolja poručuje: “Ljubav je samo nedosanjan san, koji mi ljudi sanjamo često. Danas je divan, sunčan dan – tebi uz mene nije mesto”. Da, samo Kolja svojim šeretskim senzibilitetom može ono negativno da kaže i prikaže, a da to zapravo uopšte tako i ne zvuči.
U pesmama poput “Slika pokojnog druga” i “Život je san” tekst i poruka su u prvom planu, a međuljudski odnosi, promene, prijateljstvo, distanciranost između ljudi, te prolaznost i život u najširem kontekstu muzički su oslikani i producirani tako da se kroz finalni proizvod jasno očituju i razumevanje i jaka profesionalna veza između Kolje i Aralice. Na Koljin senzibilitet, trenutnu inspiraciju koja rezultira numerama kakva je i “Land of hope” (jedine na engleskom jeziku) Vojislav Aralica ume da prepozna i oblikuje u idealnu muzičku formu. Uz muzičku logistiku u vidu vrhunskih domaćih muzičara, Koljin talenat i delo dostupni su nam kao esencija muzičke umetnosti. Baš zato se njegova publika smatra itekako privilegovanom.
Za sve one koji preferiraju up-tempo numere, album “Četiri prsta” donosi apsolutne hitove kao što je soul pop pesma “Nema me bez nje” (jedan od favorita pisca ovih redova) – pitka, ljubavna minijatura koja je preporuka za osunčane jesenje dane i one trenutke kada se vozite autoputem u dalekom pravcu. Ovo je još jedna od onih pesama gde Kolja ljubavnu patnju idealno “pakuje” u vedru i prijemčivu muzičku formu. Nadalje, apsolutni hit ovog albuma, o čemu svedoči i njegova pozicija na radijskim top listama, jeste “Može malo sutra”. Zahvaljujući vrhunskoj duvačkoj sekciji (Miloš Nikolić – truba, Aleksandar Petković – saksofon), bendu u punom sastavu, te upečatljivim pratećim vokalima (Aralica, Aleksijević, Pavković, Bogosavljević, Vladović), uz tekst koji karakteriše igra reči i koji se veoma lako pamti – ova pesma jednostavno nema opciju stanja mirovanja.
Dva singla koja su nastala vremenski dosta pre objavljivanja albuma “Četiri prsta” zasluženo su se našla na ovom izdanju. Reč je o baladi “Ubio sam ženu koju volim”, koja očituje mračnu stranu Koljinog stvaralaštva uz tragi-komičnu, dramsku naraciju svojstvenu pozorišnim/filmskim piscima. Reč je o pomalo bizarnom tekstu, idealno “upakovanom” u još jedno besprekorno rokersko ruho. Za hit “Svaku noć je isti mrak” proteklog leta objavljen je video spot i kao i takođe je recidiv Koljinog prethodnog benda – “Grobovlasnici” koji su činili: Vojislav Aralica (gitara), Ivan Aleksijević (klavir), Dejan Momčilović (bubanj), Nikola Usanović (bas gitara), Dario Gajić (akustična gitara). Singl “Svaku noć je isti mrak” žanrovski je okarakterisan kao bluz rok, uz još jednom veoma upečatljiv tekst i jak refren: “…još se nadam svaki dan da mi jave da je đavo bolestan”.
Album “Četiri prsta” umetničkog multitaskera Nikole Pejakovića – Kolje sadrži čak 19 pesama (kao u stara, dobra vremena). Poslednja u nizu, čini se ni malo slučajno, je pesma simboličnog naziva “Uzmi ovu pesmu”. Kolja (i Aralica) album zaokružuju ličnom, emotivnom, jazz baladom kojom u samo tri minuta dobijamo esenciju Koljinog umetničkog umeća i senzibiliteta. I samo možemo da naslutimo nastavak Koljine muzičke priče…
Četvrti album Nikole Pejakovića Kolje čini se njegovim najzaokruženijim, najličnijim i najzrelijim izdanjem do sada. Podržan vanserijskim muzičarima koji je okarakterisao kao “ubice za instrumentima i dušama u grudima”, Kolja nam je podario, čini se, do sada najveći deo svoje duše, svojih promišljanja, svog humora, svetlog i tamnog sveta… Pulsirajući na istoj frekfrenciji sa Vojislavom Aralicom, dobili smo album produkcije svetskog kvaliteta koji ćemo još dugo, dugo preslušavati.
I da, iz ovog opsežnog prikaza – jasno vam je da je stav da imamo album decenije pred nama? Pravac na preslušavanje, izdavačka kuća Long Play to je lepo sve posložila na Youtube kanalu.
I vidimo se u Domu Sindikata aka Kombank Dvorani 10. novembra ove godine! Nije za propuštanje!
Marija M. Karan
