Ona je pevačica za koju je potrebno samo nekoliko minuta lajv izvođenja bukvalno bilo kakve melodije, da zaboravite gde vam je vilica i zašto je tamo gde joj nije mesto… U prevodu: ono što ona može da uradi svojim glasom, malo koja pevačica može. Ne samo tehnički, već i energijom koju emituje svaki put kada je ispred mikrofona.
Godine, pa i decenije iskustva, učešća u mnogim poznatim i manje poznatim projektima, sati i sati studijskog rada doveli su Natašu Guberinić do “projekta” koji joj je, ipak, najvažniji u karijeri. Jer je NJEN. Nedavno objavljenim singlom “Killed” najavila je jednu novu, “Humanlike” priču…
Domaća publika pamti te i zna po radu u nekim potpuno drugačijim projektima… Koliko ti je učešće u njima pomoglo, a koliko odmoglo u karijeri?
– Malo, malo i potegne se ta priča o TAP 011. Mislim da ljudi imaju romantizovanu verziju onoga što se dešavalo, što je normalno, moja je još gora. To je period u kome nisam mnogo razmišljala o muzici, o tome da li me neko prepoznaje ili ne. Sve što je bilo bitno su nastupi i gde će se izlaziti, koje žurke, koji festivali… pričamo o 2000. godini. Mislim da smo tada svi imali romantizovanu verziju života u kojoj sve teče po planu i isključivo uzbrdo i nabolje.
Ne znam da li mi je članstvo u grupi pomoglo u karijeri ili me neki ljudi i posle 20 godina doživljavaju kao ”ona je bila deo te pop senzacije”, ali je meni pomoglo lično, da shvatim koliko je irelevantno biti poznat, koliko su momci bili i zabavni i vaspitani i uvek tu za nas. Pomoglo mi je da shvatim da je najvažnije da se bend ili grupa unutar sebe čuva i podržava. Bilo je bezbrižno biti deo te priče.
Svesna si činjenice da ono što radiš, na ovim prostorima, što zbog žanra, što zbog pevanja na “nematernjem“ jeziku, nije komercijalno. Koliko ti je to uopšte bitno? Mogu li i kako, rokenrol, blues, soul i slični žanrovi biti komercijalni?
– U celu autorsku priču sam ušla jako teško i uz nagovaranja. Prosto zato što mi se čini da je to što radimo toliko nekomercijalno da nema potrebe da još neko tu muziku čuje. S druge strane, neuporedivo će mi češće privući pažnju upravo nekomercijalni sadržaj, nebitno iz koje zemlje ili žanra dolazi. A žanrovi su opet takvi da mogu slučajno da postanu komercijalni, jer se velike pop zvezde itekako oslanjaju na njih, što se tiče harmonija, sound dizajna… Tako da je komercijala uvek kocka, a ja nisam neki kockar i spremna sam da izgubim na kvantitetu zarad kvaliteta.
Što se engleskog tiče, prosto je pitomiji i lakše podržava neke melodije, ali sam se i za to odlučila tek pošto sam snimila silne vokale za klijente iz inostranstva, pa kad me Ameri i Britanci nisu vraćali zbog izgovora, mogla sam da odahnem, imala sam sreću da mogu da se testiram na taj nacin. Probala sam i na španskom i nemačkom nesto da pevam, ali su me instruirali da ne nastavljam…:-))))
Posmatrajući “ekipu“ oko sebe na Beoviziji pre neku godinu, sigurno si došla do nekih interesantnih zaključaka…?
– Lepo ste me nasmejali s ovim pitanjem. Na Beoviziju smo otisli sa jasnim ciljem i jos jasnijom porukom. Zabavljali smo se odlično tokom celog procesa. Na kraju svega može jedino da se zaključi da to takmičenje ima neki svoj tok, koji niko sa strane ne sme da poremeti. Mi smo bili autsajderi i lepo smo iskoristili i taj položaj. Ekipa koja se tamo pojavljuje je čudna. Neki bi da ponovo pokrenu karijeru, neki bi da je lansiraju, a ima i onih kojima je Beovizija posao i pojavljuju se redovno, bilo da su autori, izvođači, prateći vokali… to je ono što zovemo hardcore nezaobilazno jezgro Beovizije. Međutim, ja bih da pohvalim ekipu koja tamo radi iza kamera, tu ima zaista predivnih ljudi i uvek bih se radovala da ih opet sretnem.
Ideje za ove pesme, za ovaj album, postoje već dugo. Koji je osnovni razlog zbog kojeg je prošlo toliko vremena da dođe do njegove realizacije? Koliko je teško muzičaru, pevaču i autoru da u Srbiji (bez obzira na sva poznanstva koja ima), snimi album na koji će biti ponosan?
– Ideje postoje dugo i ima ih ko zna koliko. Međutim, kad ste neko ko se bavi primenjenom muzikom, uvek je nešto preče. Uvek ima da se nešto završi za nekog, ja se na mrežama predstavljam kao vokalinstalater, jer samo trčkaram iz jednog studija u drugi. E sad, da meni moj posao ne prija, davno bih ja sredila prioritete i album stavila na prvo mesto. Ali zaista su te saradnje nešto najlepše sto se događa u muzici. Ovo zaista jeste projekat koji ne ulazi u te mainstream tokove, pa je samim tim nešto u čemu svi koji na njemu radimo uživamo. Korona je ucinila da uživamo još duže nažalost, ali i da nije virusa, bez obzira na poznanstva, mora da postoji mnogo dobra koordinacija i logistika da se ovako nešto završi brzo. Ipak je većina ljudi na ovom albumu uključena na potpuno prijateljskoj osnovi, a prijatelje ne možeš stalno da požurujes i cediš.
Taj ulazak u studio i sati u studiju koje provodiš snimajući vokale i prateće vokale za “nekog tamo“ i sati u studiju snimajući svoje pesme… mogu li da se uporede?
– Iskustvo je potpuno drugačije, naravno. Međutim, postoje ljudi čiju muziku doživljavam kao svoju i bitno mi je kako će sve na kraju da ispadne. Postoji velika distinkcija između klijenata i prijatelja. Nije isto da snimaš reklamu, muziku za seriju, sinhronizaciju ili osmišljavaš prateće. Poslednjih godina sam sarađivala na nekim divnim projektima. Tu je The Bite, Mooncage, Peđa BEGE FANK, Sevdah i Kaća, pa onda Đura Rimedag, Voke… verovatno sam nekog zaboravila, ali hoću da kažem da su to saradnje s drugarima i to je potpuna uživancija i ventil za ono što donosi svakodnevica.
“Vredi li ovo čemu…?“ Koliko puta si se zapitala ovo u procesu snimanja albuma?
– I dalje se preispitujem! Jedino što me teši je što je u sam proces uključeno mnogo ljudi čiji rad cenim i volim i u čijem izvođenju vrlo iskreno uživam, pa računam, ako ja kiksnem, oni će da izvuku priču. Ne možeš da znaš koga ćeš dotaći svojim pripovedanjem, ali možeš da se nadaš da će to biti neki ljudi koje ti smatraš vrednim. Ne preispitujem se u tom klasičnom smislu: ”Da li će ovo odjeknuti?” To mi nije na radaru, ali su mi na radaru oni koji mogu da procene da li si se ogolio, koliko, da li je bilo vredno…?
Kažeš da album “Humanlike“ neće biti objavljen do trenutka kada se steknu uslovi da se adekvatno ispromoviše. Šta to za tebe znači i koliko misliš da ćemo čekati na to?
– Ako me neko prepoznaje, obično je to zbog svirki, ili zbog motanja po gradu, ali to je jedna sasvim druga priča :-)))) Ne znam nikog ko očekuje od mene, niti ja očekujem od sebe, da izdam album i ostanem kod kuće. Moj osnovni motiv je da radim na muzici koja može da se svira. Sad, kada mogu da vidim kraj procesa u obrisima, već počinjem da razmišljam o konceptu nastupa. Ja sam neko ko bi da je milioner sve pare potrošio na putovanja, i to putovanja na koncerte ili festivale. Prosto, neki ljudi žive za određene stvari, ja živim za iskustva, a u ovim odvratnim vremenima neretko se vraćam snimcima nekih koncerata, svirki i za trenutak me vrate u normalno doba.
Ako je kraj ovog ludila sledeće leto, onda je album tada, ako nije… ne mogu da razmišljam da nije.
Šta je ono što, po tvom mišljenju, svaki muzičar može da u ovom (malo je reći čudnom) periodu za čovečanstvo, uradi a da pomogne i sebi lično i muzičkoj industriji generalno, da stane na noge? Postoji li rešenje koje bi odgovaralo i muzičarima i “struci“?
– Najgora stvar koju bilo koji umetnik može da uradi je da očekuje previše od sebe. Da očekuje neki stvaralački naboj i polet, to mi je potpuno besmisleno. Otvorilo se malo slobodnog vremena, a možda i mnogo. Zastali smo da se osvrnemo, ne da se ubacimo u neku mašinu introspekcije i da na svu muku krivite sebe da niste kreativni. Ali, ako se osećate dobro u ulozi umetnika, imate inspiraciju i vreme i energiju, udrite!
Po mom mišljenju, budućnost muzike u narednim godinama je možda okrenuta lokalnim zajednicama. Hoću da kažem, da niko ne zna kada ćemo se vratiti putovanjima, nastupima pred velikim auditorijumom, nastupima u zatvorenom prostoru, velikim festivalima i koncertima.
Muzika se okrenula online modelu sada, jer mora, a ja jedva čekam da tom modelu okrene leđa. Struka je u pravu donekle, ali ja verujem da mentalno zdravlje kontroliše našu suštinu, a struka bi se složila ako kažem da je čovek socijalno biće i kao takvo ne može da funkcioniše samo online.
Hajde sa se pravimo da pandemija ne postoji i da je sve “normalno“… Koja su to mesta, festivali, ekipe koje te najviše pokreću, inspirišu i daju ti motivaciju da budeš to što jesi u muzici?
– Poslednjih par godina sam skoro pa redovan član ekipe Di Luna Blues Benda. Kad god se stvori prilika da nastupamo, Mare mi kaže da se opustim i eksperimentišem, a oni će me ispratiti. To je sloboda koju retko gde možete da osetite. Sve i da pogrešite niste hirurg pa da nečiji život od toga zavisi, a vrlo je moguće da dođeš do saznanja da možeš da pređeš neke granice svojih sposobnosti koje si umislio i koje su te brinule. Inspirišu me ljudi u mom okruženju koji se bave muzikom u koju veruju, a ne samo jer im je isplativo.
Naravno, tu su i festivali i koncerti na koje trenutno ne mogu, ali ih inače obilazim, ne samo da bi čula ono što znam, nego da bih otkrila neke nove izvođače jer je muzika jedna ozbiljno uzbudljiva stvar i mislim da je čovek jedino biće na planeti kome muzika može potpuno da promeni i usmeri raspoloženje.
Dosta si sarađivala i sarađuješ sa strancima… Muzički, gde smo mi a gde je svet? Šta je ono najbolje što mi imamo i nudimo a gde smo “falični”?
– Mi smo generalno dobri i talentovani, ali nam fali samoprocena i preispitivanje i upoređivanje sa boljima. Koliko često vam se desi da neko kaže kako je ta i ta ekipa fenomenalna uživo ili ima ludilo album, a da se ne zapitate ”U odnosu na šta? U odnosu na koga?”
Mi svetske trendove pratimo selektivno, umemo da budemo isključivi i elitistički nastrojeni, a zapravo je na svakom mestu na planeti muzika jednako zastupljena i važna. Ima fenomenalnih pop izvođača, sjajne narodne muzike, kao što alternativna, recimo jazz scena ima svoje ozbiljne promašaje. Stalno se podsećam da moram svemu da dam šansu.
Ko je taj neko s kim bi (izuzev svoje ekipe) najradije delila binu u nekom trenutku?
– Ako bih mogla da dosanjam neke saradnje prva tri mesta bi svakako zauzeli Jack White, Hozier i Chris Stapleton. U ovoj pandemiji bih delila binu, tačka. Samo da se do bine nekako dovučem!
Koliko su daleko “humanlike“ i “human“?
– Da nas sad neko pita da li bi se vratili u ono doba kad su odnosi bili ljudskiji, oči u oči, kad nismo imali tehnologiju da se povezujemo sa celim svetom, kada smo još i više kaskali za onim što se negde tamo dešava na sceni, ne znam koliko nas bi pristalo. Ali postoje mračne strane koje otuđenost podižu na viši nivo, lajkovi, šerovi i pregledi koji ne daju realnu sliku, a prihvatamo ih kao obavezan patern.
Za mene je Humanlike ono što me opominje da se vratim na stazu na kojoj mi je važnije da uspomenu odživim i zapamtim, pre nego što je samo podelim na nekoj mreži. Ako ima još nekoga ko razume poruku u tim pesmama koje nadolaze, nemam ništa protiv da ostanem u tom roze mehuriću istomišljenika. Čuvajte dobre ljude oko sebe, to nije samo novo normalno, to je novo lekovito.
Ljiljana Zdravković za HL
