Mnogi su grupu Lu upoznali tek 10. novembra u Domu Omladine, kada su nastupili kao podrška Proto Tipu na promociji albuma.
Oni koji su imali malo više sreće, pa su se nekad našli u Šapcu, mogli su da ih prate od samog početka. Oni najsrećniji, mogli su da dele sto sa njima u pabu. Tako to funkcioniše u manjim sredinama.
Ima ih trojica. Ivan Bilan na gitari i vokalu, Mario Đurić na basu i Živorad Popović na bubnjevima. Ponekad im se na drugoj gitari, onako usput, drugarski, pridruži Nikola Mijailović. Često ih posećuje na probama, pa mu ni svirke nisu problem.
Svima onima kojima je Lu nekako promakao sa plejliste i onima koji do sada nisu imali priliku da ih vide van bine, predstavljamo ove momke, kroz unakrsni intervju, skoro pa odmah po završetku njihove najveće svirke do sada. Dok ih još trema nije skroz pustila, dok preračunavaju koji noćni prevoz treba da hvataju, dok međusobno sabiraju utiske.
Za početak, za one koji vas nisu ranije slušali, a ni o vama čitali, kako biste se predstavili u jednoj rečenici, a da izbegnete generične odgovore?
– Bavimo se derivatom rok muzike na srpskom jeziku u 2023. godini.
(Sa Ivanovim odgovorom su se složili i ostali, tako da umesto tri, dobijamo jedan, univerzalan opis)
Obično je put jednog benda malo drugačiji. Počne se u svom gradu, pa u okolnim mestima i manjim klubovima. Ipak, vi ste svega dva ili tri puta svirali van Šapca, pa ste skoro odmah stigli do velike svirke u Domu Omladine. Da li ste očekivali tako veliki skok?
Živorad: Iskreno, nismo. Mada, nismo ni sigurni koji je to pravi put jednog benda. Mi smo pravo iz Šapca došli ovde. Imali smo malo više sreće nego pameti. Dosta nam je značilo što smo otišli da snimamo na pravom mestu (Down There Studio). Mnogo stvari se poklopilo u našu korist da bismo došli ovde.
Ivan: Snimali smo sa Milkićem, sarađivali smo sa Ivanom Lončarevićem, sve to nam je posle i donelo mogućnost da se uopšte mapiramo kao bend van Šapca.
Kada su vas pozvali da budete deo ove večeri, gde ste bili, šta ste radili i kako ste reagovali?
Živorad: Ja sam dobio poruku, nisam radio ništa specijalno. Pozvao sam Ivana da mu javim. Zajedno smo otišli do Maria, da ga iznenadimo uživo. Posle je trebalo da imamo probu, ali nismo. Umesto toga smo proslavili.
Ivan: Bilo nam je drago, već dugo pratimo novu beogradsku scenu i sada smo dobili mogućnost da na kratko postanemo deo nje.
S tim u vezi, kako je nastupati sa bendovima čiju muziku slušate na druženjima, žurkama i u izlascima već niz godina? Da li ste imali određen pritisak jer su zvali baš vas?
Ivan: S jedne strane, kad se desi ovako nešto, bude ti mnogo drago. Sa druge, nekako smo ovo i priželjkivali, pa je i veliko olakšanje kada konačno do toga dođe.
Živorad: Ja sam osećao pritisak dok nismo došli ovde. Čim smo stigli, bila je super atmosfera od početka i sve je bilo lakše.
Konačno kompletna zvučna slika
Tek je uz ozbiljno ozvučenje i veći prostor došla do izražaja kompletna zvučna slika grupe Lu, onakva kakva treba da bude.
Evidentno je da se bas linije posebno ističu, a da li neke pesme nastaju počevši od basa, ili se ipak bas nadovezuje na sve ostalo?
Mario: Zapravo, retko kad. Tek dve ili tri pesme su nastale na taj način. U većini slučajeva pesme započinje Ivan.
U publici je na koncertu bio veliki broj ljudi iz Šapca, kako doživljavate podršku od najbližih ljudi sa kojima se družite svakodnevno? Kakav je osećaj videti sve njih u publici van Šapca, da li to utiče na vas?
Ivan: Jako je bitno to što, bar u poslednjih desetak godina, od kad mi svi pamtimo, šabačka scena nikad nije bila bolja. Nije čak toliko ni do kvaliteta, nego do toga koliko se svi međusobno družimo i podržavamo. Tu smo jedni za druge i to svi osećamo, bez obzira na pojedinačan uspeh nekog benda.
Živorad: Meni dosta znači energija publike, jako je lepo videti sa bine neke ljude sa kojima si svaki dan, koji te podržavaju.
Dok niste objavili siglove, niko osim ljudi iz Šapca i vašeg bližeg okruženja nije imao priliku da čuje vaše pesme. Kako je sada kada vašu muziku zna i neko sa strane?
Ivan: Nismo još dovoljno svesni toga, ali je veliko olakšanje jer smo konačno uspeli da ih objavimo.
Poznato je da se na beogradskoj sceni bendovi neizmerno poštuju, što se večeras jasno videlo. Da li vas to malo podseća na Šabac?
Živorad: Slično je, ali ovde je dosta ozbiljnije. Šabačka scena funkcioniše najpre po principu prijateljstva, nije toliko profesionalno organizovano kao ovde.
Oni koji vas prate nešto duže, znaju da su pesme zvučale malo drugačije na početku. Na čemu ste sve radili u pogledu aranžmana, koliko toga ste promenili?
Ivan: Dosta nam je pomogao Uroš Milkić, usmerio nas je na to kako treba da razmišljamo o aranžmanu pesme. Nije to još uvek dovedeno do kraja, ali idemo ka tome.
Mislite li da, generalno, bendovi iz manjih sredina imaju verniju publiku od onih iz velikih gradova? Da li su tada ljudi sa scene više međusobno povezani?
Ivan: U malim gradovima, ako vam najbliži ljudi nisu podrška, onda nemate nikoga. U mestima sa većom koncentracijom ljudi, čak i neki omanji bend može da okupi svoju publiku.
Kako je biti bend iz malog grada koji se polako probija na većoj sceni?
Živorad: Iskreno, još uvek nemam takav osećaj. Objavili smo pesme, odsvirali smo veliki koncert, ali u principu radimo ono što smo radili uvek.
Ivan: Ljudi su nas prihvatili mnogo bolje nego što smo mislili da će nas prihvatiti.
Postoji li za kraj nešto što vas nisam pitala, a želite da naglasite?
Ivan: Hteo bih da zaključim za kraj, da je važno da se nešto radi, da se ide dalje. Bez obzira na uspeh. Takođe, dodao bih da nam je spot za pesmu radio drug iz Šapca (Ilija Petrović), omote nam je dizajnirao drug iz Šapca (Nikola Mijailović), itd. Ne jer smo ogromne lokal-patriote, nego prosto jer se to desi kada se mala zajednica udruži da uradi nešto.
Da rezimiramo, uspeh ne dolazi preko noći. Nekad čak, ako ste skromni kao ovi momci, niste ni svesni njega. Ali, u duhu njihovog prvog singla, jasno je da ne možemo ništa sami. Mnogo je lakše kada je tu podrška, bez obzira na to iz koje sredine dolazimo.
Jelena Ilić za HL