Posle emotivnog koncerta prošlog meseca na Petrovaradinskoj tvrđavi, koji im je mnogo značio, budući da je Van Gogh bio deo onog čuvenog, nultog Exita, kada je taj festival bio mnogo više od muzike, Đule i ekipa nastavili su svoje muzičko putovanje po regionu, a 13. avgusta čeka ih svirka na otvaranju OK Festa na Tjentištu.
Uoči ovog nastupa popričali smo sa Đuletom o tome šta će to posebno fanovima Van Gogh te noći ostaviti u trajno sećanje, ali i nekim neizbežnim temama kada sedenete sa čovekom koji živi za muziku, zbog muzike i od muzike.
More je bez obala, ali na kopnu su granice sve više i čvršće, šta tu može da učini jedan roker sa Balkana?
– Ne brinu mene te granice, brinu me granice u ljudima. Voleo bih da one ne postoje, voleo bih da pojam slobode bude zajednički imenitelj svima nama, ona primarna stavka u životu. To more bez obala samo po sebi, kao simbol slobode, govori o tome da granice treba da se sruše. Ali opet, s druge strane, to ume da da bude i kontraproduktivno kod onih koji su bahati, koji su nelojalni dobrom ponašanju. Jer, kad sasvim skineš granice onda bahatost dobije svoju smernicu i onda to postaju ljudi koji nemaju granice u svom bezobrazluku. A kada je generalno o granicama reč, kao jedan roker sa Balkana, jedan muzičar i kreator, pekar, lekar, apotekar… verujem da svako iz svog ugla i iz svoje prespektivce navija za to da u svetu postoji nešto što se zove sloboda, nešto što se zove poštovanje, respekt prema drugim ljudima i nešto što se zove – živeti kao sav normalan svet. Pametan čovek nema granica u sebi. Osim granica pristojnosti.
Krenuli su festivali, muzička industrija se oporavlja, ali pandemija nije stala… ako bude novog lockdowna ima li spasa za muziku uživo?
– Ima li uopšte spasa za čovečanstvo? Ima li spasa za nešto što se zove normalan život? Izdržali smo ovo sve, pregurali karantin, otvorili vrata i izašli na čist vazduh, udahnuli duboko i ponadali se nekom normalnom životu, kao pre. Ali, istina je da nikad neće biti isto kao pre. Biće novo, biće drugačije, ali sve to dođe kao lekcija svima nama da na jedan iskonski način počneo da cenimo i poštujemo život, poštujemo jedni druge. Muzika kao muzika će uvek svirati u nama, ali svi su svesni toga da muzika u tišini, bez benda na bini i publike pred njom postaje neka muzika teatralnog momenta. Ta tišina ne ide u prilog posebno rokenrolu, jer muzika dobija svoju lepotu tek u spoju s publikom, na koncertu uživo, u tom nekom zagrljaju huka i zvuka.
I, kad smo već kod toga, ima li spasa za rokenrol pored novih žanrova i novih zvezda koje danas diktiraju svetske trendove?
– Zašto tebi deluje da rokenrolu treba spas. Od čega i od koga treba da se spase, zašto ta floskula “rokenrol je mrtav” postoji već decenijama unazad? To je jedna izmišljena formulacija. Nije mrtav, svakako, ali je činjenica i da više nije u prvom planu pored Bili Ajliš, Arijane Grande, Weekenda, Eda Širana… da ne nabrajam… Napretkom tehnologije logično je da se menjaju stilovi, logčno je da se menja ulus publike. Ne kažem da treba koketirati s ukusom publike, ali treba, kao kreator, ići u korak sa vremenom, u korak sa energijom publike. Van Gog je bend koji i posle 35 godina i susreta sa mnogim generacijama publike prati svoj instinkt tako što pravi i snima albume koji pre svega nama gode, sledimo svoj senzibilitet, a da li se to nekom dopada ili ne, to je nebitno. Međutim, ići u korak sa vremenom, sa nekim trenutkom, nužno je za svaku umetnost. Ako si negde zabagovao u vremenu pre 30 godina kada si startovao svoju kreaciju i nisi sebi dozvolio slobodu da pomeriš tu kreaciju u bilo kom smeru, onda je problem glavi kreatora. Novi stilovi su stilovi nove generacije, nove zvezde su zvezde neke nove generacije.
Istina je da se stariji bendovi prilagođavaju, ali nema nekih novih klinaca…
– Ima klinaca, ali nema pesama. Ima klinaca koji kroz svoju kreaciju slikaju stanje, ali moramo razumeti razliku između neke pesme od 4 minuta koja tretira neko stanje i nekog događaja od 4 minuta koji se zove pesma. Pesma je nešto što će trajati kroz vreme i što će prihvatiti sve generacije, sadašnje i buduće, a stanje je trenutno. Kao da su se mladi ljudi svesno povukli i tu negde ispod svoje kože kreiraju svoje stanje koje dele s publikom u nadi da će ih publika razumetie. Ja navijam za pesme. I nije rokenrol u izumiranju. Rokenrol je kao vidra. Milan Mladenović je u jednom svom tekstu napisao “menjam oblik kao vidra”. Isto tako i rokenrol, on se prilagođava trenutku, ali ne dodvorava se. Jer to nije samo muzika, već i način života. Sve ove nove zvezde… to toliko neće opstati u vremenu i trajaće kraće nego jogurt pored frižidera.
Za ljubav je troje previše, ali da li je dovoljno za dobar rokenrol bend?
– A otkud ti to da je za ljubav previše troje (smeh). Mi smo kao bend krenuli kao petorka, pa smo bili četvorka, ali onda smo sebe našli u trojci i ta trojka, kao najstabilnija geometrijska figura, sa tri tačke oslonca, može da podnese izazov i teret i snagu i krv i znoj i suze… a da pritom te tri tačke u kreativnom smislu budu individualno potpuno različite po temperamentu i drugačije kreativno opredeljene… Nas trojica u bendu slušamo sasvim različitu muziku, čitamo knjige različitih stilskih žanrova i ne gledamo iste filmove, ali ta različitost nas je zapravo spojila u to neko kolo napona u kome možemo da izvedemo kreaciju svaki put na drugačiji način i da se ne ponovimo. Jer, ovo što mi radimo, pod visokim naponom kao Van Gogh ili “na drva”, u obe strukture dominira energija i emocija na high levelu, i to je ono što nas vozi. Ja sam se kao gitarista ulenjio u proteklih 10-ak godina, ali u poslednjih godinu i po dana sam nekako vratio tu veru u svoje prste i trzalicu u džepu i ne odvajam se od gitare. Da ne zaboravimo, izvorna priča Van Gogh je napravljena nemuštim jezikom, mojim nemuštim sviranjem gitare onomad, tako da sam taj način sviranja sada preneo u postavu grupe i ta nesavršnost, koja kad se spoji sa Draganovim savršenim sviranjem basa i Srbnim fantastičnim kotrljanjem bubnjeva, daje neku lepu smesu. Možda nije kroasan sa nutelom i čokoladom, ali je zato kifla sa šećerom i bademom.
Kako već tolike godine održavate energiju… u pesmama, u nastupima, u životu…
Postoji nešto što se zove istrajnost u entuzijazmu i ambiciji, maksimalna posvećenost priči koja se zove Van Gogh, jer ako nisi 24 sata u materiji koja čini tvoj život i koju voliš beskrajno, odzimaš sebi svaki taj dragoceni sekund. U mateiji smo non stop. Naš jezik komunikacije regenerneriše naša različtiost i posvećenost u svakoj kreaciji. Mislim da do sada nismo, barem ne svesno, dozvolili luksuz da se kreativno ponovimo od albuma do albuma. Van Gogh ima tu sreću da svaki put selektuje drugačiji momenat, albumi nam se razlikuju, pesme se razlikuju i ta stilska raznolikost koja je uobličena našim zvukom i našim temperamentom na kraju daje pismo koje se zove i potpisuje – grupa Van Gogh. Možda, da smo bili blaži u toj stilskoj različitosti, možda bismo danas dobili više, u smislu publike, možda bi nas volelo više ljudi. Ali nije bitno da te voli više ljudi ili da te hejtuje ovoliko ili onoliko, nejvažnije je poštovanje. Poštovanje za bend koji uspešno radi 35 godina.
Kuda će Van Gogh odvesti sledeći korak?
– Reizdanje albuma “More bez obala” i spota “Kakvo dobro veče” otvaraju novo poglavlje. Podsetili smo na album iz 2019. i vratli smo publiku na taj disk koji mnogo volimo. Paralelno sa turnejom radimo akustik Van Gogh craftwerk set, kako ga mi zovemo od milja, zapavo nema tačnu odrednicu, ali je iskorak u odnosu na sve što smo do sada radili. Te 2019. imali smo akustični koncert u Kombank Dvorani koji je po meni jedan od 5 najboljih koncerata u celoj našoj karijeri. Sve se dogodio spontano, ali je bilo za pamćenje i zabeležili smo sve to za neki nosač slike i zvuka koji će se pojaviti u nekom trenutku. Van Gogh ide u smeru ponovo neizvesnom, u smeru istraživanja nečega što se zove senzibiltet, svesni činjenice da smo kroz vreme koje je za nama shvatili da i dno ima rupu, i u tom smeru nastavljamo da istražujemo po sebi. Jer, najlakše je predati se postignutom i najteže je probati neki novi izazov u sebi i neki nove nove note, sihove, ritam, stil… i podeliti s publikom, bez obzira na to da li se to publici dopada manje ili više. Verujem da nećemo sebi dozvoliti baš takav bezobrazluk da se ponovimo. Ceo život nas privlači nepoznato i u tome leži čar kreacije!
Rekao si u jednom momentu da vidiš sebe u nekoj zamišljenoj budućnosti kako sediš na nekom širokom polju, sa gitarom i praviš muziku od jednog tona i tišine… Koliko je to realno?
– To i nije tako virtuelno. To je tako bliska budućnost. Nećemo od stvarnosti da pravimo virtuelni momenat, jer je baš ta virtuelna stvarnost napravila našu realnost da bude ovakva kakva jeste. U stvarnosti zaista vidim sebe u nekim dužim notama, u nekoj muzici koja više ide ka nekom ambijentalnom osećaju. Ja sam dete Pink Floyda i to što su oni uradili na tom albumu “Live at Pompeii” je nešto što mi se sve vreme nekako tiho provlači kroz osećanja. Zašto da ne… Kad buka jednom bude izgubila smisao (iako će, kao što je Koja to rekao, buka uvek biti u modi), doći će taj momenat u kojem će nam buku zameniti tišina kao nekako najuzvišeniji momenat muzike. Jedan ton i ta neka tišina koja nekako na kraju krajeva i ispadne najlepša muzika. Iz tišine smo došli, kroz buku smo prošli i tišini se vratili i tamo zauvek ostali.
Imali ste pozive mnogih festivala, zašto baš OK fest?
– Nisu nas baš toliko mnogo zvali koliko misliš (smeh). Ali i mi imamo meru i krasi nas vaspitanje i odmerenost. Radujem se što će tih gostovanja biti i ove i naredne godine, pa ćemo stići svufa gde treba. Treba biti umeren i odmeren na svakom koraku koji pravimo, i u životu i u muzici. Neumeren u svemu caruje u meni, ali važno je da neumerenost ne preraste u bahatost.
OK Fest je jedan od onih festvala koji je poseban za mene, taj eko momemat, taj green, taj čisti vazduh, postulat koji nosi sa sobom, je jedan od onih festivala na koji bih sutra i kada ne sviram rado otišao. To druženje s ljudima u kampu je fenomenalno, vraća nas i podseća na neko vreme iz mladosti davne, i ta sponatnost u komunikaciji na tom mestu… OK Fest je to zadržao. Zato svim srcem pozivam ljude da dođu i dožive posebnost OK festa. Idalan je tajming – da svi udahemo duboko.
Šta će od vas na OK festu dobiti neki klinac koji je prvi put na koncertu Van Gogha?
– Dobiće porciju ozbiljnih rifova, vrelih ritmova i dobiće pelc da nastavi da sluša rokenrol i verovatno da u tom smeru ide dalje.
A.S.I. za HL
