Vest da je gitarista i kompozitor Aleksandar Karadžić objavio debi album, muzičarima bi odmah upalila lampicu i zapitali bi se “šta je to Sale sad dobro uradio”, ali verovatno bi većina publike bila zbunjena.
Između ostalog i zato je Sale objavio album “Da li te stvarno zanima” pod svojim scenskim imenom – Arigo Saki. Jer, tako su stvari već jasnije, a publika zna šta može da očekuje. Ili, možda…
Kako bismo razrešili sve eventualne dileme, rešili smo da popričamo sa Aleksandrom… pardon Arigom. Od početka…
U muzici si godinama, da ne kažem decenijama, zbog čega tek sada prvi solo album?
-Razlog za to su drugi prioriteti koji su mi bili važniji, a vezani su uglavnom, za posao kojim se bavim pored muzike. Ozbiljno sam se zamislio da li su ti prioriteti baš toliko bitni, tek kada mi je jedan prijatelj rekao da me niko neće pamtiti kao uspešnog direktora ili privrednika, ali kao Arigo Sakija verovatno hoće. Kada se dodje do nekih ozbiljnijih godina, počinjemo da razmišljamo o tome šta ostaje iza nas. Shvatio sam, možda malo kasno, da je to definitivno muzika, ali šta je tu je. Potrudiću su da nadoknadim propušteno u produžecima :).
Zbog čega si se odlučio za tako defetistički naslov “Da li te stvarno zanima”… da li misliš da oni koje “ne zanima” ne treba da ga čuju? Ili se naslov odnosi na nešto sasvim drugo? Mala ljubavna pesma? 😉
– “Ništa konkretno, tuga kao takva…” kako bi rekao Aleksandar Berček u filmu “Majstori, majstori” kad sprema scenario priredbe za tetkicu Kevu koja odlazi u penziju :). Tuga na neki način jeste lajt motiv pesme, ali je poruka pesme, a i celog albuma koji je po ovoj pesmi i dobio naziv, ipak optimistična i glasi “Život je kratak, uživaj u njemu!”.
Ovo je sasvim drugačija muzička priča od one koju radiš sa Blažom i Kljunovima. Da li si tokom rada na ovom albumu otkrio deo sebe koje do sada nisi poznavao, ili je to nešto čemu si se vratio?
-Mislim da je ovo drugo u pitanju, tj. povratak sebi, tačnije vraćanje na fabrička podešavanja. Niko ne može da pobegne od sebe, i to uvek ispliva, a u mom slučaju, je isplivalo sada. Svirka sa Blažom i Kljunovima, je fizičko oslobadjanje, a pesme na mom albumu su uglavnom neka vrsta emotivnog pražnjenja, ako bi preveli na nivo filozofije, sa Kljunovima je fizika a sa Sakijem – metafizika :). Obe uloge mi još uvek, savršeno odgovaraju, ko što reče Čola u reklami “Ništa ja tu ne bih dirao”.
Zanimljivo je da je za jedinu pesmu koju nisi ti potpisao, tekst uradio Igor Brakus. Kako je došlo do toga?
– Igor Brakus i Mare (Marko B. Marković, gitarista i osnivač benda Bes-konačan) su inače, najzaslužniji što sam se upustio u solo priču. Oni su pre par godina radili u muzičkoj kući Metropolis i pošto smo se na tom mestu uglavnom vidjali i družili, (čitaj – pili pivo), tu je i nastala ideja o formiranju Arigo Saki bluz benda. To je trebalo da bude moj “off projekat” koji bi u stvari bio, sastavni deo priče Blaže i Kljunova. Tad je i snimljena pesma “Bus bluz” za koju je Brakus takodje napisao tekst, i koja je na neki način, bila malo modernija verzija hita Blaže i Kljunova “Arigo Saki bluz”. “Bus bluz” je objavjen kao singl, ali sa tom pesmom se baš i nismo proslavili, tako da je Arigo Saki bluz bend, trajao koliko i singl, a to je jedno proleće :). Medjutim, iz te faze je ostala još jedna Brakusova pesma koja je možda i najviše uticala da krenem u nekom drugom pravcu, a to je pesma “Kad pomislim na tebe” koja se i našla na albumu i na koju sam prilično ponosan.
Okupio si neverovatnu ekipu poznatih i uspešnih muzičara na albumu? To nije lako… čime si ih to zadužio?
– Spisak muzičara koji su mi pomogli je stvarno dugačak: Dragan Jovanović – Krle, Milan Milosavljević – Burda, Ivana Ćosić, Milan Petrović, Ljuba Tomanović – Bale, Dejan Resanović, Miloš Djurić – Woody, Srdjan Tanasković, Saša Radojević – Žule, Vladimir Nišević – Niške, Marko Djordjević, Mario Milivojević, Radoš Ćapin, valjda nekoga nisam zaboravio :). Da ih ima toliko shvatio tek kada smo krenuli u pripremu omota za cd-a. Nikoga od njih, nisam nešto preterano zadužio, baš obrnuto, ne znam kako ću svima njima da se odužim :). Najveći deo materijala je sniman u pauzama pikova korone, i svako koga sam pozvao je bio vrlo rad da se odazove. Rad u studiju nam je bio na neki način beg od stvarnosti i mislim da nam je svima prijao.
Kako bi nagovorio nekog mladog rokera, koji ne zna ništa o tebi, da kupi album i/ili dođe na tvoj koncert?
– Najveći uspeh mi je što sam uspeo da jednog mladog rokera nagovorim da svira sa nama, a to je Vasilije Tomanović koji ima samo 16 godina i svira puno bolje od mene gitaru, što i nije baš tako teško :). Vaske je inače Baletov sin, (Ljuba Tomanović – Bale, basista Kljunova), tako da je on pored svog tate, trenutno i najveća zvezda Arigo Saki benda. Na festivalu BARF sviramo 25.12.2022 kao specijalni gosti i to je neka vrsta našeg vatrenog krštenja. Na tom koncertu očekujem da Vaske zasija u punom sjaju, pod uslovom da prethodno popravi ocenu iz matematike 🙂
Kako je Blaža reagovao kada si mu rekao da snimaš solo album?
– Blaža me prilično podržava u celoj priči, kao i ja njega kada je u pitanju njegov album, koji bi, koliko znam, trebalo da se pojavi sledeće godine. Svaki demo koji sam snimio sam poslao prvo njemu na preslušavanje i njegovi saveti su mi prilično značili. Trebalo je čak i da zajedno otpevamo jednu pesmu, ali tu pesmu smo ipak ostavili za album sa Kljunovima, koji će izaći početkom 2024-te godine, kako bi na 30 godina benda obeležili kako i dolikuje.
Da li ti smeta što te ljudi manje znaju kao Saleta Karadžića, već kao Ariga Sakija iz Blažinih Kljunova, iako si ti jedan od osnivača grupe?
– Arigo Saki je kraće nego Sale Karadžić, pa mi to nekako više prija :), Sale Karadžić je više za one koji me znaju mimo muzike, a u svakom slučaju sam podvojena ličnost :). Inače, moram da priznam, da sam imao dilemu, da li da se sa ovim albumom predstavim kao Sale Karadžić ili kao Arigo Saki. Tu dilemu mi je razrešio prijatelj, inače poznati radijski voditelj, Milan Ćunković, koji mi je rekao: “Pa svi te znamo kao Arigo Sakija, zašto bi sada nešto menjao?”.
Kad smo već kod toga, kako si stekao nadimak Arigo Saki?
– Priča je vezana je za devedesete i kafić Glimmer Twins na Crvenom krstu (poznat i kao kafić “Kod Gazda Milutina”) koji smo gazda Milutin (Milutin Petrović 1967-2016, gitarista i osnivač Kljunova) i ja, tada zajedno držali. Tu smo inače, uspešno bežali od sivila, da ne kažem crnila devedestih, tako što smo slušali Stonse, gledali fudbal i naravno, pili pivo. U to vreme je bio jako popularan fudbalski trener Arigo Saki (trener Milana i italijanske reprezentacije) i često smo ga spominjali u internim šalama, uglavnom na moj račun, pa je tu došlo do neke prozivke tipa “Sale, Saki, nemoj biti taki!”. Ta šala je kasnije postala i stih iz pesme “Arigo Saki bluz”.(“Nemoj biti taki, o Arigo Saki!”). Gazda Milutin više nije medju nama, kafić više ne postoji, a meni je ostao nadimak i pesma, kao i spot za pesmu koji smo na tom mestu i snimili, da me podseća na lepe trenutke iz mladosti.
Kroz festival BARF si se posvetio promociji mladih, novih bendova na sceni… zapravo, imamo li mi uopšte scenu i u kakvom je stanju?
Festival BARF i moje angažovanje oko toga, sam uvek doživljavao kao neku vrstu potrebe da budem društveno odgovoran u sferi onoga čime se bavim i gde mogu da dam neki doprinos. Kada smo pokrenuli BARF želeo sam da bendovima koji počinju priuštimo festival koji će biti organizovan kao svi vrhunski festivali. Da bude dobra oprema, zvuk, svetlo, sala i tretman kakav imaju svi veliki bendovi. Mislim da smo dosta uspeli u tome, jer ovo je već 11-ti BARF i tek nam predstoje velike i prave stvari kao nadogradnja. To su kompilacije tj. izdanja sa svim učesnicima festivala do sada i organizacija velikog koncerta na kome će se naći svi dosadašnji pobednici. Što se tiče scene, ona postoji u meri u kojoj joj je to omogućeno. Mnogo stvari kod nas mora da se promeni da bi imali scenu, a te stvari u najvećoj meri ne zavise samo od muzike.
Pošto si već “u materiji”, ima li mladih bendova koji bi, jednog dana, mogli da postanu “veliki”?
– Mladih i kvalitetnih bendova ima dosta, ali je veliki problem što nas “starijih” ima više u medijima nego tih mladih. Kada kažem ima, mislim na prisustvo u na radiju i televiziji i uopšte medijsku prisutnost. Jednom prilikom je Žika Jelić iz YU grupe, kao jedan od članova žirija na BARF-u, oduševljen bendovima koji su nastupali na tom festivalu, uputio javni apel medijima da umesto “starijih” podrže “malo mladje” bendove i autore, jer je to jedini način da rokenrol opstane u Srbiji. Nisam siguran da su njegove reči čuli oni koji bi to trebalo da čuju, ali i to je malo duža priča, kao i ona koja je vezana za scenu kod nas. Svake godine kada preslušavamo prijavljene bendove za BARF pojavi se neko ko mi posebno privuče pažnju, a ovaj put je to bend Short Reports. Bend Sanitarium koji će nastupiti u revijalnom programu ovogodišnjeg BARF-a, pratim već duže vreme i mislim da su postali zreli i potpuno spremni za velike bine i festivale.
Šta URMUS dobro radi za svoje članove, osim što organizuje dobre svirke u Klubu?
– Pored kluba koji je na raspolaganju članovima za svirke i promocije, u okviru udruženja su i prostorije za vežbu kao i naš sekretar i pravnik koji su tu za bilo kakvu vrstu pomoći. Ukratko, URMUS se trudi da članovima obezbedi maksimalnu pomoć i asistenciju uz najminimalniju moguću članarinu. Upravo zbog takvog pristupa, smo, nažalost, još uvek trn u oku zvaničnim tj. “reprezentativnim” udruženjima koja bi trebalo da se bave pitanjima muzičara. Za 13 godina postojanja smo prošli razne faze inspekcija i krivičnih prijava, ali još uvek opstajemo, zahvaljujući velikom trudu nekoliko entuzijasta i podršci priličnog broja članova.
Koliko znam trebalo je da postaneš pravnik… šta se desilo?
Desilo se mnogo toga, izmedju ostalog i muzika koja me je malo više odvojila od prava. Odlazak na fakultet mi je bio najmiliji kad sam posle predavanja išao na probu sa drugarima u garažu, tako da, bez obzira na odlične ocene, prava sam napustio na trećoj godini i uspešno odoleo svim pritiscima da ne nastavim studiranje 🙂
Da li si i dalje buntovnik, zapravo, mora li roker da bude buntovnik?
– Sama činjenica da neko sluša ili se bavi rok muzikom je neka vrsta bunta. Rokenrol je uvek bio vezan za bunt i neku vrstu angažovanog razmišljanja koje se ne uklapa u šablone. Takav stav nam pomaže da realnije sagledamo život i ne robujemo stereotipima, jer život po matrici je najgore stanje i klopka u koje čovek može lako da upadne. Nikada nisam baš bio neki buntovnik, ali sam uz rok muziku sazrevao i izgradjivao stavove i principe kojih se još uvek pridržavam. Jedna od pesama na albumu je i “Od svih zaboravljeni” i to je možda jedina angažovana pesma koju sam do sada napisao.
Šta ćeš biti kad porasteš?
– Kad porastem biću – Inspektor Blaža :), ali to baš i nije tako lako, jer živeti život po svome, kao što ga Blaža živi, je za mnoge danas, skoro nedostižan ideal. Imati vremena za muziku, filmove, berzu ploča i kviz Slagalicu je Blažina svakodnevnica, a meni nemoguća misija. Tako da se za sledeći život prijavljujem pod imenom – Igor Blažević :).
A.S.I. za HL
