U novom izdanju serijala tekstova pod naslovom “Headlinerke urbane kulture”, u kojima vam predstavljamo one hrabre, uspešne i posvećene žene koje, iako različitih zanimanja, različitih interesovanja i godišta… u ovoj i ovakvoj Srbiji ne odustaju od svog cilja – borbe za kulturu i očuvanje zdravog razuma u epohi ludila, razgovarali smo sa Jelenom Kostadinović Burazor.
Jelena je PR Kombank dvorane, jednog od kultnih mesta urbane kulture u gradu, ali i mnogo više od toga. U to ćete se, nema sumnje, uveriti kada pročitate njenu bografiju (klikom na link koji sledi), napisanu njenim rečima i uz neke sjajne detalje i fotografije iz privatne arhive koje nam je ustupila…
[accordion title=’Jelena Kostadinović Burazor – biografija’]
Biografija ili: Moj dnevnik sećanja
“Ja živim svoje snove, ali ne prestajem da sanjam”
DA LI POSTOJI ŽIVOT NA PAPIRU ILI ZAUVEK OSTAJE SAMO U NAŠOJ GLAVI? Oduvek sam se pitala da li je dovoljno ono što ću napisati o sebi, da li će rečima život biti dovoljno dobro oslikan, odnosno da li moje reči mogu postati VAŠE SLIKE?
S tim pitanjem večito se vraćam u svoje detinjstvo, kada sam iako večiti “mali vođa” među drugarima, oduvek imala tu introvertnu stranu, onu koja bi se zavukla u sobu, ili svoje misli gde god se našla, pa i kad me slučajno poznanici na ulici okrznu rukom ili mahnu, kao da su me trgli iz dubokog sna. Količina misli koje se roje iz sekunde u sekundu rađajući neku novu misao ili ideju, koja je obično završavala na PAPIRU, neodvojivi su deo mene.
Potreba da svoje misli pismeno izražavam rodila se već sa mojih 9 godina , pa se sećam, kako sakrivena u neki kut stana na Voždovcu, u kom sam živela, kad su me doneli pravac iz Savskog venca gde sam prvi put zakmečala 02. jula 1982. godine- sedim satima i pišem svoj DNEVNIK. I naravno, obično je počinjalo sa Dragi dnevniče, da bi kasnije postajao prijatelj kom sam davala imena.
Dnevnik je sve trpeo, i gnev prema komšinici koja se dere kada priča i neprimereno ponašanje ljudi koji nisu umeli da se jave kada zajedno čekamo lift, pa sve do najtananijih dečijih osećanja prema školi, drugarima i roditeljima i naravno starijoj sestri. Dnevnik je znao u svakoj sekundi koga volim, a ko me je iznervirao, a pisana reč bila je ODJEK MOJE DUŠE i GLAS MOJE GLAVE. A itekako sam odmalena znala da mislim njome, sama, bez primesa tuđih uticaja, pa iako uvek odličan đak, pa čak i predsednik odeljenja, blagajnik, umela sam kada treba, vešto da se suprotstavim autoritetu kako bih iskazala svoje mišljenje… i tako ostade sve do starijih školskih dana.
Sećanje me uvek vrati na profesora francuskog, koji je itekako ceneći moj potencijal za taj predivni jezik, zamerao upravo to- što Jelena kako je voleo da kaže : “Ima veliki talenat, ali buntovna je”. Mislim da je u šestom razredu osnovne škole ovime opisao i na neki način definisao ovu Jelenu koja i dan danas nikada ne odustaje od svog mišljenja, otvoreno ga iskazuje, s tim dodatkom što je godinama naučila da je diplomatija, kako je ja zovem “učiteljica komunikacije”.
Mislim da sam je kroz sve ove godine savladala i spašavala me je, kao i ja nju, održavajući je i dalje kao postojeću veštinu, koja prkosi ljudskoj gluposti. Da jesam diplomata. A do diplomate je put bio dug i neobičan, pun bunta prema kiču i šundu, nepravdi, lošem ukusu prema svemu, bahatosti i svemu onome što nas je okruživalo 90-ih kada smo odrastali i stasali u jedinke koje smo danas, a i dan danas vlada.
U poplavi muzike koja se tada popularno nazivala turbo folk i dens, kada smo živeli na ivici da se prepustimo toj struji i zaplovimo nekim drugim vodama, moj senzibilitet me je već sa 13 godina (1995.) prepustio onome gde je moj duh imanentno pripadao, gde se razvijao i bio predodređen rođenjem na gradskom asfaltu- prepustio me je rokenrol muzici i kulturi koja je u mom slučaju, sasvim namerno eksperimentisala i sa pankom, koji je u to vreme mnogima naše generacije bio nepoznanica.
Ja, kako su me nazivali ” vođa RNR” pokreta u svom 6/4 odeljenju okupila sam oko sebe nekolicinu onih koji su se odupirali lošem ukusu, te smo počeli da živimo tinejdžerski život koji su činili izlasci na koncerte u KST, skupljanje ispred SKC-a, gde su se obavezno čekale najsvežije majice EKV-a, Van Goga, Partiberjkersa, Pekinške patke, Nirvane, Metalike, Iron Maidena, The Prodigya, Skunk Anansie; kupovale kožne narukvice, ručno rađene i ako se sećate one narukvice sa mini kockicama za jamb koje su se krasile kožice. Ma nikad većeg zadovoljstva otići do SKC-a i nabaviti srebrne alke za uši, te narukvice sa kockicama (sećam se imala sam ih u svim bojama, maltene do lakata ) i majice bendova čiju smo muziku slušali na pločama, vokmenu, kasetofonu , a kasnije i na CD-u, kada je postao otkriće za sve nas.
Kasete omiljenih bendova su se brižno skupljale, a omoti kaseta koji nikada neće ispariti iz sećanja su “LJUBAV” I “DUM DUM” EKV-a, “STRAST”, “NO COMMENT”, “OPASAN PLES”, “HODI” VAN GOGA, “KISELO I SLATKO” PARTIBREJKERSA;NIRVANE: NEVERMIND, onaj čuveni omot sa bebom u vodi i hitovima koje smo obožavali; SKUNK ANANSIE :”STOOSH”… Naravno, to je bio samo deo riznice onoga što smo imali i brižljivo čuvali.
Kada se napunilo 14 godina, smatrali smo da smo jako veliki za koncerte, to je bio naš provod—ili okupljanje na gajbi kod nekog, ili “bleja” ispred škole ili zgrade i onda smo evoluirali u izlazak zvani KONCERT. Kakvo je to umeće proživljavanja mladosti bilo! Slike koje se ne brišu: Neviđena energija i neponovljiva šutka na koncertu Van Goga u SKC-u 97. godine nakon koga je nastao album sa našim glasovima i atmosferom “No comment”, jer jesmo ostali bez teksta i jeste bila neponovljiva svirka. Sećam se izgazili su mi nove starke, ali koga je bilo briga. Tu je i Sava Centar i čuveni akustični koncert Električnog orgazma 98, dok je Čavke još bio živ. Sećam se nerviralo nas je što smo morali da sedimo, ali dobro posle šutke uvek dobro dođe i malo predaha ????.
Kasnije se nastavilo praćenje ekspanzije Van Goga i rokenrol kao deo krvi ostao je tu, iako se odraslo, stasalo u neka “stara – nova” bića. Neponovljivi koncert u Beogradskoj Areni 2007. kada su me praktično izvlačili iz mase, kada bi krenula šutka i harizma lidera, kojoj smo se svi divili. Iz arhive sećanja rado vadim i koncert Partibrejkersa na Tašu 96. kada sam imala 14 godina. Ekipa i ja zaglavili smo do ranih jutarnjih sati, a u ušima i dalje odzvanjaju Canetove legendarne opaske publici, koje su takoreći ostale njegovo obeležje i do danas.
Između rokenrola koji sam doživela ne samo kao muziku, već kao svoju životnu misiju, škole i dobro odabranog društva, i dalje je stajalo moje pisanje. Nikada ga nisam zapostavila, niti ono mene, moj um večito je tražio IZLAZ, a to je bio tada PAPIR. Na njemu su, olovkom kojoj se samo menjala boja, nastale moje pesme. Zbirka je i dan danas u životu, uspevši da preživi jednu od poplava koju sam imala. Papir miriše na prošlost, maltene požuteo na nekim mestimama, ali misli i treptaj moje duše ostaju zauvek jedna velika istina, ispisana upravo u tim stihovima.
Znajući da smo pisanje i ja neodvojiva celina, a sklonost ka javnom nastupu datira još od osnovne, kada, citiram svoju drugaricu “Nacrtala si na likovonom sebe kako vodiš vesti – tema je bila Ja kad potrastem”, tako su pisanje i govor postali moj “životni zov”. Ne sećam se i dalje tog crteža, iako me drugarice uvek zezaju, ali sam svakako tu svoju sklonost razvila i kasnije , na recitatorskim sekcijama, govorima na školskim priredbama, i to je bio jasan znak da ću spajanjem pisanja i govorništva u jednu celinu sigurno biti NOVINAR.
Tako je i bilo, nakon završetka 11. Beogradske gimnazije, upisala sam 2001. Fakultet političkih nauka u Beogradu, smer novinarsko-komunikološki i “upala” na budžet, tada su primali 40 , a ja sam bila 27 na listi. Tu se takođe već negde videla moja velika upornost, tj. tada sam znala da JA ZNAM ŠTA HOĆU I DA ĆU TO DOBITI ???? Upornost u kombinciji sa željom se nastavila do kraja studija, tokom kojih sam razvila ljubav prema RADIJU I RADIO NOVINARSTVU, pa sam već sa 18 godina volontirala na tadašnjem CITY RADIJU, pa odmahna faksu i radila na RADIJU BEOGRADSKOG UNIVERZITETA – zvanog “BU”. Tu sam ubrzo postala urednik kulturne redakcije i imala autorsku emisiju “KULTURNI LAVIRINT”, koja se bavila muziko,filmom i pozorištem. Emisiju sam uređivala i vodila do kraja studija 2005, kada sam diplomirala na SOCIJALNOJ PSIHILOGIJI. U međuvremenu sam prošla i praksu pisanih medija, pa sam volontirala u listu POLIT IKA , kao i u CESIDU.
Međutim, 2007. godine odlučujem se da se prijavim za veliki konkurs odnosno takmičenje na RADIJU S, zvala se MIKROFONIJA. Takmičenje je trajalo tri meseca i birali su među 700 kandidata, 2 najbolja buduća voditelja. Još je sećam Popa sa TDI-a koji je vodio emisiju. Iz kruga u krug, na kraju dođoh do pobede i osvajanja 3. mesta, koje su otvorili, kako tada rekoše, zbog mene (zamislite sreće).
Prvo mesto je osvojio sadašnji radio voditelj Darko Mitrović koji mi je postao drugar i prijatelj vremenom, drugo momak koji je ubrzo izašao iz medijskih voda zvali smo ga Duja, i treće mesto je otvoreno kao što rekoh zbog mene. Nagrada je bio UGOVOR O RADU. I tog maja 2007. kreće MOJA RADIO PRIČA i posao na RADIJU S NA KOME SAM OSTALA PUNIH 10 GODINA.
Radila sam kao novinar, reporter, pravila priloge, prezentovala vesti, a u jedno periodu sam bila i Urednik informativnog programa. Radio je zato ostao i biće zauvek moja prva ljubav. Tokom rada na radiju, a odmah nakon rođenja moje divne ćerke Mione, koja je ipak postala i ostala najveća ljubav na svetu, upisala sam i Master studije na svom fakultetu, te sam 2013. postala vlasnica još jednog zvanja i diplome: Master evropskih integracija.
Uz Radio S, 2012.godine eskpanziju je doživeo i novosonovani portal Smedia, koji je imao ogromnu čitanost. Kao novinar, počela sam uporedo uz vesti da radim i tesktove iz oblasti politike, društva i kulture. Ekonomija i sport su me nekako uvek zaobilazili. Tako je nastalo dosta mojih autorskih tekstova, ali i intervjua sa važnim političarima tadašnjice, ali da ne politizujemo ovaj umetnički intervju. Svakako je važno naglasiti da sam iako veoma dobar poznavalac muzike, isto tako , kao deo informativnog programa radija sa nacionalnom frekvencijom, a po vokaciji novinar, itekako bila uključena u političko-društvena zbivanja o kojima sam pisala i govorila. Te otuda i prelaz sa radija u Vladu Srbije, gde sam radila kao PR.
Ipak, suština mog bića prevagnula je kada sam se prijavila za konkurs u Kombank Dvorani… na razmeđi povratka u informativu Telegrafa i kulture, na topli savet mog divnog kolege Siniše Miloševića, ipak sam izabrala PR rad u kulturnoj instituciji značajnog renomea i velike istorijske pozadine- bivšoj Dvorani doma sindikata, današnjoj Kombank Dvorani.
Svoju karijeru PR-a Kombank Dvorane počela sam aprila 2018.godine i kao PR zvanično sa ostatkom velikog , vrednog tima Dvorane radila na podizanju, promociji i stvaranju novog renomea potpuno rekonstruisanog “novog starog” kultnog mestaa. Iako puni entuzijazma, zadatk nije bio lak, Kombank Dvorana je posle 10 meseci kompletnog renoviranja, trebalo da se vrati u stare tokove i oživi stari sjaj nekadašnje DVORANE DOMA SINDIKATA, zaštićenom kulturnom dobru od strane države.
Sećam se prvi događaj s kojim smo probili led i koji je bio znak da će se kultura u našu instituciju vratiti na velika vrata, bila je OPERA DON ĐOVANI, koja je u dva termina održana jula 2018. Bilo je nezamislivo u dva letnja dana napuniti Dvoranu, ali uspeli smo. To je projekat na koji sam jako ponosna. Posle su se događaji nizali jedni za drugim, publika je hitala ka Dvorani, često su ulaznice prodavane i u roku od nekoliko dana, a neki su punili salu i pet puta kao pokojni Đorđe Balašević. Za njegov koncert redovi su ispred KD bili od 6 ujutru pa preko celog dana. Te slike se ne zaboravljaju!
Za mene koja sam rasla uz muziku svih velikana RNR scene, saradnja i druženje sa sjajnim muzičarima koje sam nekada gledala iz publike i skupljala nijihove kasete, počinje da se ostvaruje, pa je možda i prava sintagma moje karijere da, jeste, OSTAVARIO MI SE SAN.
Družiti se, raditi sa jednim sasvim neobičnim Đuletom, čije pesme pevam od svojih tinejdžerskih dana; učestvovati u dokumentarnom filmu sa Giletom iz Električnog orgazma o 40 godina postojanja benda; učestvovati u organizaciji koncerta slovenačkog LAJBAHA; sedeti i piti kafu i prepričavati dogodovštine sa neponovljivom Jasminom Trumbetaš, Goranom Karanom, Zoranom Predinom, praviti konferenciju za koncert Radeta Šerbedžije i uopšte sedeti u blizini takve veličine; praviti planove za koncert uz kafu sa Nešom iz Galije, Acom iz Ortodox Celtsa, Ivanom Peters, ali i brojnim glumcima kao što su Nenad Jezdić, Katarina Žutić, Svetlana Bojković, Ljubomir Bandović. Nažalost mnogi su nas velikani napustili tokom korone, a svakako će veliku uspomenu i neponovljiv osećaj u meni ostaviti saradnja sa velikim slikarom i vrsnim umetnikom Milošem Šobajićem. I svi tako “veliki”, a tako normalni ljudi.
Pored muzike, rad na filmu, ali i izložbama, predstavama i drugim performansima, ostavio je dubok trag u mojoj karijeri i neponovljiv ZAPIS u Kombank Dvorani kao stecištu kulture i mestu gde umetnost TRAJE. Iz toga svega od pelena do danas, izrodio se i moj moto: DA, JA ŽIVIM SVOJE SNOVE, ALI NE PRESTAJEM DA SANJAM [/accordion]
Za početak, pitali smo Jelenu šta je za nju urbana kultura i koliko je ona važna za jedno društvo?
Smatraš li sebe borcem za urbanu kulturu?
– Ja sam u suštini svoga bića veliki borac, to je kao ona druga strana lica Boga Janusa, sa jedne sam emotivna i ranjiva, a sa druge “zmaj” sa oštrim krilima i kandžama spreman za let i bitku. Mislim da te dve strane ne potiru jedna drugu,već ova slabija motiviše ovu drugu da se bori i izdrži. Iz toga je i potekla moja borba za urbanu kulturu, te mogu reći da jesam. Najpre kao devojčica, sigurno na nesvesnom nivou, prenoseći u razred u doba turbo-folk talasa deo rokenrol kulture (preko odevanja, do kaseta EKV-a, Van Goga, Električnog orgazma, Goblina, Džukela, Ritma nereda, Psihomodo popa, Pekinške patke, Nirvane, Metalike, Skunk Anansie itd…koje sam donosila na slušanje drugarima, pa do toga da ih zajedno preslušavamo i komentarišemo), pa sve do DANAS kada sam svoju strast ka očuvanju tradicije grada i svega gradskog svih nas koji smo rođeni i odrasli na ovom nekada “užarenom”, nekada “ledenom” asfaltu za naše umetničke i duhovne potrebe, sticajem divnih okolnosti pretočila u posao kojim se sada bavim. Zato danas otvoreno mogu reći da jesam borac za urbanu kulturu, kroz muzičke i ostale kulturno umetničke događaje koje kreiram, promovišem i za koje doslovno “grizem” zajedno sa svojim kolegama, a na podlozi onoga što sam kao malena još postavila za svoj KULTURNI IDENTITET koji ne neprocenjiv.
Kako pronalaziš motiv da se u ovakvom okruženju boriš protiv vetrenjača?
– Uf, to mora da je deo tebe. Jednostavno, ako nemaš u sebi taj “okidač” za prave stvari i nemaš zamah tog srčanog impulsa da zakoračiš nekada i u nepoznato i radiš, istražuješ i boriš se da uspe, onda je stvar propala. Nema tih vetrenjača koje mogu da ugase žar kojim želimo nešto da promenimo, učnimo nešto korisno i lepo za sebe i svoje okruženje. Mislim da snagom svog uma i volje, zaustavljamo i najbrže vetrenjače. E tu leži moja inspiracija, da znam da ću, uz prepreke, uspeti da ih naposletku zaustavim. Meni je ono što me sputava samo izazov, i nadam se da se to neće menjati ????
Da li još sanjaš i šta sanjaš?
– Ja uvek sanjam. Sanjarenje je deo mog svakodnevnog bitisanja. Sanjam o boljem i lepšem svetu bez bolesti i bede, iako znam da je to teško ostvariva misija u doba neokapitalizma i svih pošasti koje ono nosi. Sanjam o boljem sutra za našu decu, koja će imati bolje uslove od nas, za školovanje, a kasnije i za sazrevanje i zaposlenje u onim sferama koje vole i za koje smo ih obrazovali i usmeravali, ma šta to bilo. I sanjam da konačno zavladaju prave vrednosti, da je manje bahatih ljudi, a više onih koji znaju šta je stid i sramota, šta je dobro, a šta ne. I da to saznanje prenose na svoje potomke. Svakako sanjam taj lepši svet i svakako vedrije motive u pesmama mladih od mene koja sam, živeću doba bombardovanja i šunda, ipak imala teške motive u pesmama koje sam “izrodila” iz svoje glave. Da imaju bolju i lepšu inspiraciju za stvaranje od nas. Eto…
Da li ti je “dragi dnevnik” i dalje najbolji prijatelj?
– Odavno su se zatvorile korice dragog Dnevnika i ostale kao lepa uspomena na sve ono proživljeno u mladalačkom zanosu. Danas je taj Dnevnik onaj u samospoznaji, u duši i glavi, momenti kada “razgovaram sama sa sobom” i preispitujem svoje životno delovanje. Stalno se preispitujem i analiziram i tu je srž nekog stalnog perfekcionizma kom težim u svom poslu i borbi za bolje sutra nas “boraca sa gradskof asfalta”.
Kako se od mladalačkog buntovništva stiže do životne diplomatije?
– Hm…bunt u mladosti vodi do diplomatije u starosti, ja bih to tako rekla. Mislim da je negde to i ključna faza razvoja svake ličnosti , kako bismo usavršili veštinu komunikacije i postupaka zvane životna diplomatija. Ukoliko mlada osoba, kao npr ja, ne prođe tu fazu bunta na bilo koji način (kroz odevanje, mišljenje, stav drugačiji od drugih) i otvoreno iskazivanje istog, mislim da neće biti u stanju do kraja da spozna sebe i što je još važnije- sebe pokaže drugima u svetlu kakvom jeste. Svako potiskivanje vodi ka frustraciji, a ona nikako ne može da se odrazi na uspešno savladavanje diplomatije. Zato, bunt kao ozbiljna faza pripreme za diplomatiju, jer kada se smire strasti, kada sazrimo, važno je da smo ispunjeni jer smo iskazali sebe, a samim tim smo spremni da na provokacije i loše vibracije, duboko udahnemo, izbrojimo do deset i kažemo OK….idemo dalje… nema frke… iako nam mozak ključa ????
Već godinama pišeš pesme, a oni koji su ih pročitali, kažu da je odavno bilo vreme da ih objaviš… Šta čekaš?
– Iskreno, Vi kao časopis ste mi pomogli da sebe ispoljim u tom svetlu , hvala. Uvek je tu prisutan taj stid od otkrivanja stanja duše u tinejdžerskim danima. Kao što ste videli moje pesme su jedna teška, ozbiljnim mladalačkim osvrtom prema svetu satkana tematika, i mislim da ću ih objaviti ..u nekom momentu..hvala vam na inspiraciji i što postojite ????
Da li ti je u karijeri bilo lakše ili teže zbog toga što si žensko?
– Ne mogu reći da mi je bilo teško, jer STAV je taj koji je bitan, bez obzira kog smo pola. Kao što ste videli u mojoj biografiji, nisam nikada imala problem sa stavom, tako da me je hvala Bogu i mozgu haha, držao sve ove godine, pa do ozbiljne karijere koju sam postigla.
Da li si ti izabrala novinarstvo, ili je novinarstvo izabrao tebe?
– Ja sam se rodila kao novinar, nema dileme tu, uvek kada vraćam film. Pasija ka pisanju, posmatranju stvarnosti i sveta oko sebe i kritičko sagledavnje istog deo su mene, a sve to preneti na papir. I još jedna važna ljubav , radio… e tu se kalio zanat za sve ono što je danas jedan pr Kombank Dvorane.
Radiš posao koji voliš, a kažu da se od takvog posla nikad ne umoriš. Da li je to tačno?
– Ne umorim se od posla, već od ljudi ponekad, ali to je sve deo svakodnevice svakog od nas, posebno u doba kada je sve INSTANT i insistira se na brzini. Savremeni čovek se ubrzao do maksimuma, i pitanje je kada će pregoreti, zato nastojim da posao radim svedeno i polako kad god mogu, do te mere da mi uvek prija i prija mi jako.
Dugo si već u “industriji kulture i zabave”, na različite načine. Da imaš moć da menjaš stvari, šta bi učinila?
– Učinila bih da bude više bendova i autora, kao u “naše vreme”, te da se radi na popularizaciji onih neafirimisanih muzičara, koji se trude da to budu, kao što su nama bili (čuveni i nikad prežaljeni Milan Mladenović, Margita Stefanović, još uvek stožeri rokenrola i kvalitetne muzike kod nas i u regionu: Van Gogh i Zvonimir Đukić Đule sa kojim imam sjajnu saradnju godinama unazad i koji i dana danas održava onu staru energiju benda, prateći inovativne trendove i time postajući bend za sve generacije, Galija, Riblja Čorba,Srđan Gojković Gile u čijem sam dokumentarcu o 40 godina benda učestvovala manjim doprinosim ispred Kombank Dvorane, Partibrejkersi, Darko Rundek, Psihomodo pop, Masimo Savić, Aca Seltik, a od novijih i Nemi pesnik, Ničim izazvan i sigurno je lista mnogo veća od ove koje napisah, ali pronaći će se svi oni vredni muzičari na njoj. Da se otvori neki državni fond za popularizaciju urbane kulture, gde će mlade snage učiti upravo od ovih ljudi, družiti se sa njima, i tako dobiti vetar u leđa za svoje nove poduhvate i da se mladima napokon da prilika da zaživi i neki novi talas mladih muzičara ovde. Takođe, otvorila bih još radio stanica i televizija na kojima bi se promovisala rokenrol, pop, jazz muzika.
Kako zaustaviti propast urbane kulture u Srbiji?
– Upravo ovim putem, uz pomoć vas koji kreirate i tako pažljivo gajite sajtove kao što je Headliner, koji je uvek tu kada je podrška i mlađim muzičarima , ali i starijoj gardi u pitanju, kao i svim vidovima kulture i entertejmenta kvalitetnog. Pravljenjem ovakvih sekcija, gde će se čuti glas nekih pozadinskih ljudi, kao što smo mi, koji svojim malim doprinosom, a svako od nas, zajedničkim snagama menjamo klimu urbane kulture u Srbiji.
Koja bi bila tvoja poruka nekoj maloj “Jeleni” koja upravo kreće u neizvesne životne vode u Srbiji i koja bi htela da promeni svet?
– Ahahaha, sjajno pitanje. Rekla bih joj: “Samo prtljag želja na leđa i ne skidaj ga dok ne dođeš do onog tamo prostranstva koje se zove Polje ostvarenih ciljeva, a kada ih ostvariš ne uzdiži se, već nastavi da učiš”.
A šta bi poručila mladim devojkama koje žele da postanu neke buduće Headlinerke urbane kulture?
– Poštujte svoju MAŠTU, ona nije neka tamo uzaludna trunčica svetlosti u našoj glavi – ona je VAŠA BUDUĆNOST. Negujte je i podstičite razvoj mašte, jer ko nije maštao taj nije ni doživeo svoju priču. Uostalom, pa pogledajte mene… danas živim svoju maštu????
Šta ćeš biti kad porasteš?
– Ona “mala Jelena” sa početka, uvek sanjajuća i uvek s pogledom napred.
