Headlinerke urbane kulture. Žene koje su menjale i pokušavaju da menjaju na bolje ovaj naš mali svet koji zovemo Srbija. Ženske verzije Don Kihota s Balkana, u društvu čije su prave vrednosti u procesu ne nestajanja, nego apsolutnog zatiranja. Smišljajući i sprovodeći stalno i ponovo nove i nove načine za borbu protiv vetrenjača nekulture, neukusa i opšteg moralnog i svakog drugog srozavanja. I zato neizmerno važne i neizrecivo hrabre.
Novi u serijalu tekstova o headlinerkama urbane kulture posećujemo ženi čiju biografiju, možda po prvi put otkako radimo ovaj serija, nećemo pisati. Jer, kad bismo i hteli, nemamo dovoljno mesta. Drugo, ko je zna, zna sve o njoj. A ko je ne zna – sam je kriv.
Jer, Jadranka Janković (sada Janković Nešić) je kultna ličnost eksjugoslovenske i postjugolsovenske rok scene i za nju se olovkom, pisaćom mašinom, sada i računarom, ali uvek i pre svega britkim jezikom, borila daleko bolje i više nego mnogi sa gitarama i mikrofonima pod svetlima reflektora.
Bila je svedok meteorskih uspeha i vrtoglavih padova velikih domaćih i svetskih zvezda, aktivni svedok zenita londonske muzičke scene, zajedno sa čitavom branšom kolateralna žrtva svih naših podela i ratova, jedna od onih malobrojih koja je mogla i imala gde da ode, a ostala je. Da se i dalje bori s vetrenjačama, kako bi svom sinu Stefana i njegovoj generaciji ostavila makar delić one normalnosti koja je njoj i svima nama oduzeta.
Na početku, pitali smo Jadranku šta za nju predstavlja urbana kultura i koliko je prema njenom mišljenju ona važna za jedno društvo?
Da si ministar kulture na 24 sata, koje tri prve odluke bi donela?
– Ne brinite, mene niko nikada neće izabrati za ministra kulture (smeh)… Najpre bih kompletno promenila školstvo i prilagodila predmete kulturi stvaranja i življenja.
Zatim bih zabranila bilo kakvu vrstu nasilja u TV programu, ukinula reality programe, kič i šund.
Renovirala bih Domove kulture, muzičke škole, sale i hale za koncerte, biblioteke. Uvela bih bonton kao obavezan predmet u školama, firmama, preduzećima i restoranima.
Postoji li u Srbiji nešto što se zove “muzička industrija”?
– Postoji, samo što je, kao i većina stvari u Srbiji, bukvalno shvaćena. Klanovi, politički uticaji, sitni igrači velikih ambicija i pobeda mediokriteta nad talentima je ono po čemu je poznatija od muzike.
Ako i dok se to ne reši, nema realnog napretka na tom polju.
Imala si priliku da vidiš kako sve to funkcioniše u Britaniji, koja zaista ima ozbiljnu muzičku industriju. U čemu je najveća razlika?
– Velika Britanija je kolevka rock’n’rolla i njoj je muzika zaštitni znak. Tamo se kuća zidala od temelja i da bi neko uspeo, morao je da prođe težak i trnovit put. Kod nas su, pak, veliki umetnici nepravedno tretirani – čak i zaboravljeni – dok su dvorske lude nezasluženo dobijale titule.
Lemmy je bio u pravu kada je tvrdio da je sve otišlo do đavola kada su u muzičku industriju ušli ovi u odelima – bankari, biznismeni, menadžeri koji su u njoj otkrili zlatni rudnik. Što je najgore, većina njih ne voli muziku – tretiraju je kao bilo kakvu robu na kojoj mogu da zarade.
Zbog čega je uloga PR-a muzičkih događaja, ali i samih bendova, danas i ovde obesmišljena?
– I dalje želim da verujem da je PR neophodan, jer ništa na ovom svetu se neće prodati samo od sebe. No, ako misliš na činjenicu da izvođače festivala biraju tzv.politički komesari, a ne menadžeri i da su, samim tim, PR-ovi politički podobne osobe, a ne profesionalci u svom poslu – onda da: sve gubi smisao.
Zato i imamo situaciju da neki bendovi sviraju po 30 besplatnih festivala u Srbiji, a neki nijedan.
Još tužnije je što bend koji npr. postoji 40 i kusur godina na ovim prostorima mora da bude politički opredeljen da bi realizovao turneju. Zar, jebo te, nisu dovoljni svi oni hitovi, spotovi, albumi i koncerti, zar četiri dekade krvi, znoja i suza nisu bolja preporuka za tu grupu od članske karte bilo koje stranke?!
Da li se kaješ što nisi otišla odavde kad si imala priliku?
– Živela sam preko kada su svi bili ovde, vratila sam se ovde kada su svi otišli preko. Što bi moj pokojni ćale rekao: ’’Večiti kontraš’’.
Verujem da ne možeš pobeći od svoje sudbine na koji god kraj sveta da odeš. Radije ću biti luda rokerka u Srbiji nego živi mrtvac u nekoj savršenoj zemlji.
“Here I Go Again” je moja himna – ne “Shiny Happy People”.
Kako si stekla sve te kontakte u muzičkoj inudtsriji širom sveta, koliko ti je pomagalo ili odmagalo to što si iz tadašnje Jugoslavije?
– Imala sam više sreće nego pameti – valjda je Bog video da sam luda i uporna, pa rešio da mi da vetar u leđa. I kad su me podsmešljivo gledali kao nekoga ko dolazi “iza gvozdene zavese”. pobrinula sam se da ih demantujem kvalitetom i krvavim radom.
Ljudi vide samo lepšu stranu mog posla i krajnji rezultat, a nikoga ne zanima koliko toga sam žrtvovala, morala da naučim, da se odreknem, da popustim i propustim…
Samo ja znam koliku cenu sam platila – no, da se ponovo rodim, ništa ne bih menjala.
Može li uopšte taj odnos zvezda – novinar, da se pretvori u prijateljstvo?
– Može, ako si najpre čovek a onda novinar. Verujem da su svi ljudi u našem životu s razlogom – sa nekima me i danas vežu divna prijateljstva, sa drugima se nikada više nisam srela.
Najveće zvezde su najnormalniji ljudi i sa njima sam se uvek dobro razumela.
Ko je sa svetske scene na tebe ostavio najsnažniji utisak i zašto?
– Ne postoji osoba sa kojom sam radila intervju, a da me barem nečim nije impresionirala. Pokojni Lemmy iz Motorheada i Bill Gould iz FNM su mi prijatelji za ceo život, ali bila bih grešna kada ne bih pomenula Iron Maiden, Bon Jovi, Metallicu, Whitesnake, Deep Purple, The Cult, Roberta Planta… Ako nastavim da nabrajam, okupiraću vam ceo portal (smeh)…
Kakav je osećaj kad za rođendan dobiješ tortu od Jana Gilana?
– Postoje momenti za koje živim i koje ću pamtiti celog života. Nisam zaradila neki novac, nemam ni kola ni stan. Ali sam zato živela punim plućima, radila posao kojI volim i upoznala većinu svojih tinejdž idola.
Šta više jedna matora metalka može da poželi?
Zašto Srbija već dugo nema veliki bend, gde greše mladi srpski muzičari?
– Da bi Srbija imala novi veliki bend, najpre mora da podrži nove, mlade bendove. Da dopusti toj sceni da se razvije – da joj omogući sve: od svirki do snimanja albuma
S druge strane, naši muzičari imaju večiti problem sa egom i jako su nerealni kada je njihova muzika u pitanju (čast izuzecima!)
O tome što nemaju osnovne stvari – fotografije, biografije, kvalitetne snimke i spremnost da menjaju ono što ne valja da i ne govorim.
Vama svaka čast na podršci mladim i novim nadama unutar Mobil Music Festa, ali i sami znate sa kojim se sve problemima susrećete.
A gde greše promoteri i organizatori koncerata kad nas prave svetske zvezde zaobilaze u širokom luku?
– Većina ne greši, već jednostavno ne može da plati cifre koje njihovi menadžeri traže.
Kod nas je 30 evra gornja granica ulaznice koju je prosečan fan spreman da plati, dok su u regionu iste te ulaznice u rasponu od 80 do 150 evra.
Iako su honorari većine zvezda tajni, poznato je da se oni vrte i do nekoliko miliona evra. Podelite to sa npr. jednom halom od 15.000 mesta i izračunajte možete li da vratite uložen novac. Na kraju dođemo do one stare “Koliko para, toliko muzike”.
Mnogi smatraju da je rokenrol u Srbiji mrtav, slažeš li se s tom tezom?
– Nije mrtav, samo je hirurški precizno, nemilosrdno i dugotrajno uništavan.
Ako nije, na koji način treba da se ponovo izbori za svoje mesto i… ima li to uopšte smisla i svrhe?
– Ko god se u ovoj zemlji ozbiljno bavi rock’n’rollom, u startu je odabrao “put kojim se ređe ide” i započeo borbu sa vetrenjačama.
Sve je otišlo u ku… kada smo dozvolili političarima da postanu zvezde. Zvezda može i treba da bude mangup, a ne onaj što ne beži s časova i jedini čeka učiteljicu u učionici. Rock’n’roll je bunt, a ne savijanje kičme pred gorim od sebe.
Šta slušaš van radnog mesta na radiju, onako baš za svoju dušu?
Šta god mi privuče pažnju, ja slušam. Uši su mi toliko pune muzike da nekada najradije slušam tišinu.
Radio ili pisano novinarstvo?
– Mrtva trka što se mene tiče. Oba medija su nebitna novim generacijama. Ni za radio, ni za časopise nemaju živaca ni vremena. Navikli su da im je sve na klik, sve sažvakano, sve instant. Oni su sami sebi urednici, DJ-evi, novinari i ponekad i zvezde. A mi smo retro matorci koji vise na Facebooku (smeh)
Na tvojim mrežama redovno objavljuješ sjajne minijature, kratke priče iz svakodnevnog života, Kada ćeš da objaviš knjigu?
– Kada budem imala potrebu i vremena da je napišem. Mada, koga bi ona uopšte zanimala?
Šta bi poručila mladim devojkama koje žele da postanu neke buduće Headlinerke urbane kulture?
– Budite svoje, ne žalite konkurenciju i ne pravite kompromise
Šta ćeš biti kad porasteš?
– Klasična plavuša koja ništa neće moći sama i kojoj će najveća briga biti da li joj se slomio nokat.
