Drugi festivalski dan može da počne onog trenutka kada vam poslovni mejl više nije na očima, kada zatvorite laptop i zamenite formalnu odeću patikama za prašinu, jer su slobodni dani već odavno potrošeni.
Može da počine i ranije, ako ste od onih iskusnih, pa znate da se prvi dan može jednostavno preliti u drugi – bez sna, s aftera direktno na jutarnju kafu, brzinsko presvlačenje u stanu, pa nazad. Polako izlazite iz ritma od sinoć, a poprimate novi. Tu je zujanje u ušima, možda i glavobolja i taman kad pomislite da ste umorni, stigli ste do glavne bine i znate da ste baš tamo gde treba da budete.
Headliner na Exitu: Himna i tišina – poslednji poziv za slobodu
Ako ste negde, malo pre mosta, čuli Ritam nereda, niste se prevarili. Ne, nisu počeli ranije od predviđenog termina na glavnoj bini, a ozvučenje nije baš toliko dobro, da doseže preko reke. To je samo dobrovoljni, verovatno samoprozvani, di džej od sinoć promenio ploču. Ponovo su bili su baneri, bedževi, balončići i fotografije. Međutim, neonske ukrase su ovaj put nosili kućni ljubimci koji su se zatekli u prolazu. Ni jedan drugi kostim ili aksesoar nisu bili zanimljiviji od svetlećeg nemačkog ovčara. Nadajmo se, ipak, da on nije išao dalje od zagrevanja.
Ponovo, pogled na nadvožnjak, ispod zabave, upozoravao je na nešto drugo.
– EXIT korupcija, ENTER sloboda – bilo je rašireno na bankini.
Na Varadinskom mostu, skoro svaka apsurdna situacija ima smisla. Bojeni alkoholi, lampice u kosi, anđeoska krila, blutut zvučnici, bilo šta. Izuzev izgubljenih i užurbanih dotavljača, ili još više, onih koji su dostavu naručili. I tako, sve se dešava, gužva je sve veća, ali nečija pica mora da stigne do treće klupe pred pretres topla i na vreme. Bakšiš bi zaista treba da bude ogroman.
Saga sa rakijom se nastavlja, stranci su sinoć imali dovoljno vremena da je spoznaju. Ne razumeju ni jednu reč koju prodavac izgovori, izuzev „Rakija“. I to je sasvim dovoljno. Par gutljaja kasnije i počinju da kapiraju, čak da govore međusobno:
– Zwei rakija dvesta dinars – i tako nastane potpuno novi jezik.
Sinoćni “Freed From Desire” nije bio dovoljan. Refren se peva celom dužinom zatvorene ulice, a onda se preliva u “Pump It Up”. Mogla bi komotno, pored Free Students, još jedna tematska bina. Da se smenjuju Gala, Denzel, Black Eyed Peas i nekadašnji Technotronic.
Tesla Universe binu otvorili su Neven i Suplex, a za njima Ritam nereda (isti onaj sa mosta, ali uživo, ne sa akus kabla). A onda, bilo je vreme da se namesti mašinerija na bini.
1995. godine, Beograd je bio u senci rata, u medijskom mraku. The Prodigy je postojao tek pet godina, a koncert u Hali Pionir ispisao je istoriju. Bio je to prvi koncert velikog stranog benda u Beogradu, posle raspada Jugoslavije i uvođenja sankcija. Državi koja u tom periodu nekada nije imala ni struje, doneli su buku koja je zvučala kao sloboda. Sa njom, doneli su i pesmu „Breathe“. Godinu dana kasnije, Beograd je bio na ulicama. Razglasi su držali demonstrante budnima, u noćima provedim na protestima 1996/97. I sa svih strana se čuo The Prodigy i njihov “Breathe”.
Trideset godina kasnije, nažalost, cela Srbija je opet na ulicama. The Prodigy ove godine ima samo jednu misiju. Od 1995. u Srbiji su svirali čak devet puta. Od toga, šest puta su bili na Exitu. Vratili su se na Tesla Universe binu sada kada su nam najpotrebniji.
The Prodigy pred prepunom Tvrđavom: Srbijo, idemo ratnici!
Zastave, rasvetna tela poput rotacije, sve je to standardna konstrkucija. Pištaljke kao standard, perike kao još jedan apsurdni detalj. Nemoguća misija nošenja kartona od šest piva kroz prve redove. I izuzetno ljubazna publika. Momak visine 190 centimetara se izvinjava grupici znatno nižih ljudi zbog toga što stoji ispred njih. Namešta se tako da svi mogu da vide. Iz ranca vadi metarsku lepezu, kojom hladi petnaestak zahvalnih slučajnih prolaznika.
Pale se crveni reflektori, dim mašina se pregreva. Čuje se “Voodoo People” i The Prodigy počinje. Istog trenutka u publici gore baklje (sasvim logično da je dozvoljeno uneti baklju, ali ne i pakovanje žvaka). Melodija je jednoglasno otpevana. Bubnjar ustaje, odlučno se oslanjajući na konstrukciju instrumenta. Basista diže svoj instrument na kom piše „Made in England“ u vazduh.
– I want to hear you all sing this next one – naređuje Maksim. Počinje “Omen” i ponovo, publika peva melodiju.
Gužva je neminovna. Šutke, čak i samo kao posledica usaglašenog skakanja, još neminovnije. Tu i tamo se jave uplašeni pogledi niskih devojaka, ali nema stajanja.
– Thank you, you are the best! – neko dobacuje momku sa lepezom. Ne, nije prestao da brine o okolini. Osvežavao je sve oko sebe, tokom celog koncerta. Pred svaku pesmu, sa neke strane se čuje “Jaooooo”. Kontakt očima i trenutak zajedničkog pevanja, zatim međusobno čuvanje od gužve i prijateljstvo je sklopljeno. A takvih je u publici bilo mnogo.
Naravno, Kit nije zaboravljen. Bio je tu, kao silueta od zelenog lasera. Poput mreže, svi ostali laseri su dosezali u nedogled, preko i kroz publiku. U tišinama, umesto da se smiruje dah, čulo se “Pumpaj!”.
– Let me see what you got – u publici je bilo toliko dobro da je Maksim morao da siđe sa bine, da se prošeta kroz prve redove.
Neke devojke su bile na ramenima, a one niže, ranije pomenute kao uplašene, odlučno su pravile šutke oko sebe. Pogled itekako ume da prevari.
“Firestarter” je, nažalost, prošao bez pirotehnike. Zato baklje u publici nisu prestajale da gore, sve do kraja. Pivo je standardno polivano u publici. Sa bine, od basiste, koji ne stigne ni da popije vodu kako treba, letele su flašice ka zahvalnoj publici. Kome je trebala voda, slao je preko ograde, uh osmehe i srca.
– Treba li nekome voda? – ponovo ljubazna publika bila je tu da se međusobno osveži i pozajmi nečiji gutljaj. Vrućina i skakanje iscrpljuju.
“Breathe” je simbolično bila poslednja. Kad su se vratili na bis, javila se potpuno nova energija u publici, kao da su svima ponovo napunjene baterije. Svi su bili na podu. Na četiri, desila se najveća moguća šutka, koja nije prestala naredne četiri pesme. Do kraja, malo ko je na sebi imao majicu. Verovatno, bolje da se ostane bez majice nego bez zuba. Ispunjen je njihov zahtev – neka ovaj put bude glasniji od bilo kog prethodnog koncerta u Srbiji.
– We love and respect you all – poručili su, pre nego što se sa razglasa začuo “Ghost Town”.
– Kako je bilo?
– Izuvanje. Ali bukvalno, neko me je izuo. Ne znam kako se nisam izlomio.
Pa, bolje i bez patika nego bez zuba.
Glavna bina se drugog dana zvala i Rebel Rave. S tim u vezi, sledeći je bio I Hate Models. Do kraja večeri, nastavljeno je u sličnom maniru. Kome se tražio neki malo drugačiji rejv, bila je tu Dance Arena.
Visa Fusion bina bila je nešto mirnija, uz Oxajo, KKN, Kendija, da bi se pred zoru razbudila uz Sunshine. Na studentskoj bili bili su Đirika, Afazija, Antitela, Qyzil.
I apsolutno za svakog po nešto, na još petnaestak bina.
Koga je, ipak, Rebel Rave umorio, ima još dva dana da istraži ceo festivalski prostor.
J. Ilić za HL
