Pre 25 godina, Exit Festival nastao je kao studentski pokret za mir i slobodu. Pred ovogodišnje jubilarno izdanje, nakon što su javno podržali studentsku borbu za slobodno i pravedno društvo, izloženi su brojnim vidovima pritisaka. Uprkos tome što je javno sufinansiranje festivala izostalo na svim nivoima vlasti, Exit bira da se ove godine ne predaje.
Ovo je poslednji Exit u ovakvoj Srbiji. S tim u vezi, nedavno je objavljena vest o selidbi Exita u Egipat, te da će se naredno izdanje održati ispred piramida. Verujemo da postoji jasan način da ga zadržimo – ispunjenje studentskih zahteva.
EXIT se seli u – Egipat?
Niz Bulevar Mihajla Pupina, Varadinskim mostom, do Petrovaradinske tvrđave. Dobro poznata ruta. Gužva je uvek neminovna, ali ona znači da festival počinje koji kilometar pre zvaničnog ulaza. Balončići od sapunice su već dugo popularni među festivalskom rekvizitom, a iz godine u godinu nastaju sve zanimljiviji izumi – sve u cilju što veće količine istih. I tako, prostor od grupice do grupice ispunjava sapunica.
Tu su i brojni štandovi, za zaboravljenu opremu koja se nabavlja u poslednjem trenutku. Marame, rajfovi, naočare za sunce ili bilo šta što sija, svetli ili na neki način prvlači pažnju. Što šarenije, to bolje. Crveni rogovi, havajska košulja, neonske narukvice do lakta i po mogućstvu zastava – dobitna kombinacija. Dok se kroz balončiće i štandove prolazi do mosta, deluje da je već tu prva DJ bina, muzika dopire sa svih strana. Međutim, iz blizine, DJ privlači pažnju na nešto mnogo važnije. Ove godine, pored svog šarenila i festivalskog duha, na mostu su rašireni baneri sa crvenim šakama.
Apsolutno sve o festivalu EXIT 2025: Program, satnica, mapa, ulaznice, kamp, kartice, pravila…
“Slobodan Liman – slobodan Novi Sad”, “Ruke su vam krvave. Ko je sledeći?”. Fotografije sa protesta. Tu je podsetnik na ono za šta se borimo. Bedževi ove godine nisu šaljivi. Ne sadrže obeležja bendova. Umesto toga, na njima su šake, ili neki od poznatih slogana.
Dublje ka tvrđavi, počinje da se čuje prepoznatljivo “Karta, karta kome treba?” ili “Kartu viška? Ima li neko kartu viška?”, uvek je tu neko ko misli na sve, umesto onih neodgovornih. Tu su i obojeni alkoholi u epruvetama, a odmah do njih simpatična deca prodaju domaću (naglašeno) limunadu za samo 50 dinara. Trubači pozdravljaju organe reda, nudeći im pratnju. Kao posledica kupovine na štandu sa domaćom rakijom, preko puta istog se peva “Đurđevdan”, potpuno logično. Poslednji prodavac pred pretred nudi dve osnovne stvari – rakiju i maramice. I šta više treba za otvaranje jednog festivala?
Whirshlas, a za njima Atheist Rap otvorili su glavnu, Tesla Universe binu. Negde malo dalje od njih, kao još jedan vid podrške, otvorena je Free Students bina, na kojoj su tokom večeri nastupali Dope Monkey, Cvat i Antistill.
Dvadeset pet godina od prvog Exita obeležava se istovremeno kada i četrdeset godina Live Aida. Na glavnoj bini, našao se čovek koji je sve pokrenuo. Bob Geldof i njegovi The Boomtown Rats doneli su svoju ciničnu, škripavu energiju pred zvanično otvaranje. Prestali su sa radom 1986. godine, da bi se 2013. vratili da podsete svet da “štakori” nikada ne nestaju.
Geldof nije izgubio svoju buntovničku energiju, pa je nastup na Exitu bio jasan poziv na buđenje. I da se nadamo da je, ako već ne voli ponedeljak, posle nastupa zavoleo četvrtak, bar malo više.
“Freed From Desire”, kao takva, ili sa umetnutim, prilagođenim sloganima, je planetarni hit još od 1997. Žurka, utakmica, proslava – uvek je prisutna, uz varijacije na temu. Trenutka kada se neko setio da otpeva “Students on fire” u refrenu, postala je himna studentskog pokreta u Srbiji. Gala je to čula, shvatila je poziv. Bila je tu, na ceremoniji otvaranja.
Ali, pre svega, jedna stvar je bila mnogo bitnija od bilo koje pesme. Petrovaradinskom tvrđavom odjeknula je tišina, šesnaest minuta za šesnaest žrtava. Težina teška osam meseci. Desetine hiljada ljudi podiglo je bliceve ka nebu. A onda, na bini su bili studenti. Pištaljke su, zvanično, postale obavezna rekvizita. I svi su skakali, na studentsku komandu. Jer, ko ne skače, taj je…
Konačno, na bini je bila Gala. Posle blutut zvučnika i amaterskih razglasa, himna je dobila svoju zvaničnu formu. Novi Sad, odakle je sve počelo, krunisao je svoju borbu.
– Ustani za svoja prava! Pokaži svetu da narod ima moć! Pumpaj! Pumpaj, bre! – obratila se Gala. Ne samo da je čula studentski poziv. Pružila je javnu podršku, na srpskom jeziku, dok je ceo svet gledao.
Freed from Desire… Gala na Exitu pevala i pumpala: Srbijo ustani za svoja prava
Posle nje, usledio je performans za očuvanje planete, pod nazivom “Emergency Exit”, u saradnji sa Boom festivalom i renomiranom evropskom trupom La Fura dels Baus. Performans spaja muziku, vizuelne i izvođačke umetnosti, angažujući sva čula. Njegova poruka bila je jasna – Mir na Zemlji, mir sa Zemljom. Ovo je bio prvi peformans ovog tipa u Evropi. Posle premijere na Exitu, misiju će nastaviti u Portugalu, Umagu i Barseloni.
Za to vreme, na Visa Fusion bini svirao je Nikola Vranjković. Bio je to skup potpunih, “die hard” obožavaoca. “Dve reči”, po prvi put, nije u potpunosti otpevala publika. Međutim, ako publika nije pevala, bilo je to jer je plakala. Bilo je suza na “Večernjim zvonima”. Negde pred kraj, krenula je nagla smena generacija. Odjednom, u prvim redovima bili su momci sa maramama i devojke ukrašane šljokicama (što se na Vranjkovićevim koncertima ne viđa, recimo, nikad), zajedno sa publikom koja pripada generaciji Boba Geldofa. Svakom svoje.
I kad smo već kod “svakom svoje”, najtiša i najzamiljivija bina, Silent Disco, nudila je dva kanala – na jednom “Smells Like Teen Spirit”, na drugom “Apple Bottom Jeans”. Sve se savšeno uklapalo.
Fusion bina nastavila je u smeru trepa, dok su glavnu binu preuzeli di džejevi. Dance arena, standardno, nije prekidala žurku do jutra, uz Amelie Lens, Ninu Kravic i Nika Morena. Kome se išlu u šutku, uvek je tu Explosive. Za opuštenu varijantu, tu je slobodna ležaljka na rege bini, ili praćenje plesača uz latino.
Gumene čizme, slojevita odeća i po mogućstvu novogodišnje lampice oko vrata, pod punom opremom – pravo na after. Tako to rade najhrabriji. Ko nije uspeo da izdejstvuje slobodan petak, vraća se nazad negde pred zoru, a onda posle još jednog radnog dana, nazad na festival. I tako još tri puta, za još tri dana koji nas očekuju.
J. Ilić za HL
