Glasno, prepuno, nostalgično… Three Days Grace, dva pevača i  Beograd u euforiji (fotoreportaža)

Three Days Grace prvi put svirali su u Beogradu. Karte su mesecima unapred bile rasprodate. Tapkaroši su 29. novembra ispred Hangara radili prekovremeno. Tražila se karta više, smišljali su se razni načini, samo da se uđe na koncert.

Oni su Kanađani, koji su vam vrlo verovatno obeležili detinjstvo ili srednju školu, ako ste odrastali dvehiljaditih. Ako ste mlađi, možda su vas odgajili, možda ste zahvaljujući njima formirali svoj muzički ukus.

U bilo kom slučaju, nostalgija je bila osnovna jedinica građe ovog koncerta.

Pretpostavićemo da ste, sada već davne, 2013. godine bili izuzetno tužni jer je originalni pevač, Adam Gontijer (Adam Gontier), napustio bend. Dvanaest godina kasnije, u svom gradu, ostvarujete svoje tinejdžerske snove. Adam se vratio. Bend je objavio novi album. Bolje, verovatno, nije moglo.

Ipak, pre ostvarivanja dečijih snova, radi građenja atmosphere i podizanja adrenalina, nastupio je američki bend Badflower.

Otvorili su nastup pesmom “Drop Dead”, dok su redovi za ulaz dostizali dužinu od dvesta metara.

– Is it Belgrade, or do I sound American – pitao je Džoš, frontmen, izrazitim američkim naglaskom, dok je pozdravljao publiku.

Publika je još uvek pristizala, nepripremljena, u kratkim rukavima, u čizmama za skijanje, u šuškavcima, sa rogovima ili fantomkama. Činilo se da neće biti dovoljno prostora za sve.

Dobili su solidan vrisak kad su pitali koliko ljudi u prostoriji zna za njih.

– And the rest of you? You don’t know who we are, or you don’t speak English? In America, we only speak English because we are stupid – našalio se Džoš.

Dok su svirali “Move Me”, sijali su blicevi, sve dok se nije desila pauza, što je publika protumačila kao kraj.

Džošu je to bilo beskrajno smešno, spontano je odreagovao i odsvirao pesmu do kraja. Zatim je najavio da će skočiti u publiku i postarao se da to svima bude jasno, na svakom jeziku.

– I need to hear you – tražili su buku. Uzvraćeno im je sa “Pumpaj!”. I to je bilo potpuno jasno, na svakom jeziku.Sa razglasa se čula “Escape (The Piña Colada Song)”, a Hangar je dostizao svoje potpune, pa čak i nerealne kapacitete. Od bine do ulaza, jedva je moglo da se prođe bilo gde.

Three Days Grace su kasnili, ali svetla su se ugasila u 21:21, što je bilo dovoljno simetrično i zanimljivo (i verovatno potpuno slučajno) da im se oprosti. Telefoni su bili u vazduhu, a oni su otvorili koncert pesmom “Dominate”.

Koliko god da je bio dobar zvuk, glasnija od oba pevača bila je, verovatno, osoba pored vas, koja je godinama čekala ovaj koncert, što je potpuno opravdano. Glas se gubio od samog početka. Druga pesma je bila jedna od onih u svrsi ostvarivanja tinejdžerskih želja – “Animal I Have Become”. Tražili su od Beograda da skače, a Beograd nije stao, do kraja večeri.

– Let me hear you, Three Days Grace, Three Days Grace – naređeno je sa bine. Odgovoreno je, a svaki sledeći put, bez pitanja i naređenja, bilo je sve glasnije.

Sa dva glavna vokala, povezanost između Meta Volsta (Matt Walst) i Gontijera bila je neupitna. Razmenjivali su stihove, nadovezivali se na energiju onog drugog, bilo je neverovatno gledati ih koliko dobro funkcionišu zajedno.

Adam je ispričao priču o bendu, dobivši malo zviždanja na deo o izlasku iz benda i mnogo više odobravanja na povratak. Rekao je da mu je drago da su nastavili, ali još draže što je ponovo sa njima.

Pevali su da je “better off alone”, mada pred nekoliko hiljada ljudi sigurno nije loše.

– The crowd is on fire. This is what you live for – rekao je Met i najavio “Mayday”.
“Pain” je otpevan horski, ispraćen ponovo pumpanjem. Ne, nije prestalo. Još uvek se to radi na koncertima.

Usledila je “I Hate Everything About You”, a sa njom i vrisak u neverici. Bilo je mnogo zagljaja, u potpunom kontrastu sa pesmom i njenim imenom.Ko nije otišao na Radiohead ove godine, mogao je u Beogradu da čuje Adama, kako peva “Creep”, zajedno sa punim, blicevima i upaljačima osvetljenim Hangarom.

Na svakom ćošku su se dešavale mini-šutke. Grupice od nekoliko (ili potpuno dovoljnih dvoje ljudi), imale su svoj mali krug, pevajući jedni drugima, kao da su jedini na koncertu.

Retko se viđa bend koji uspešno izvede postavku sa dva frontmena, a da jedan drugom ne smetaju, a Three Days Grace su to uspeli bez greške.

Nema veze za bis, ni za temperature napolju. Samo da, ipak, više nikada niko ne izađe iz benda. Sve ostalo ćemo lako.

J. Ilić za HL