Sve je počelo mesec dana pre 4. oktobra 2016, datuma kada se, kažu, dogodila istorija u sali “Amerikana” Doma omladine Beograda. Svratio mi crni čovek sa crnim šeširom sav u crnom u Muzičku kuću Metropolis. Tu ja radim inače.
“Dobar dan, ja sam Crnčević.”
Nisam ni za trenutak pomislio da bi mogao bilo kako drugačije da se preziva.
“Brakuse, brate moj…pomagaj…treba nam konferansje za koncertnu promociju albuma Point Blank.”
“Može gospodine Crnčeviću. To Vam dodje 500 evra. Pola odmah pola kad završim posao.”
“Ali mi sviramo blues. Nema tu para.”
“Bluz. Dobro. Onda je tarifa dupla. Bez ikakve potrebe zauzimate medijski prostor i koncertno mesto većini ljudi u Srbiji koji bi voleli da uživo pogledaju Staniju, Soraju, Zmaja od Šipova ili eventualno poslušaju dj set Nade Macure.”
“Gde ja da nadjem soma evra?”
“Šta ja znam. Pozajmi…prodaj stan…gitaru…ne zanima me…”
“Sve sam to već uradio da bih izdao album. Da li bi mogao da sačekaš da se završi koncert pa da ti isplatim od karata?”
Pogledao sam tog visokog, mračnog čoveka sa šeširom. Prezime Crnčević mu itekako odgovara. U svetu medijskog biznisa poznat sam kao surovi profesionalac koji radi isključivo za novac bez ikakvih skrupula i moralnih normi. Nekako sam slutio da matori bluzer neće nabaviti kintu. Ali, odlučio sam da mu pružim šansu. Uostalom, imam ja dva momka što ako ne platiš dođu da te posete. Rudi i Đole Felix. Opasni igrači…
Mesec dana kasnije, tog, kažu, istorijskog 4. oktobra (dan pre 5. oktobra, datuma kada se u Srbiji nije ništa dogodilo) stajao sam u punoj Amerikani sam na stejdžu ispred obožavalaca bluz muzike. To vam je užasan soj ljudi. Normalni, kulturni, muzikalni. Sve neki roditelji s decom. Zgrozio sam se…Gde su gola dupeta, dopičnjaci, uvučeni džemperi u trenerke, utoke? Šta je bre ovo??? Kako sa ovim finim svetom da ikada odemo u Evropsku uniju?
Ja sam brzo odradio svoj posao. Pročitao neka silna imena. Onda je počela svirka. Iskreno, ne razumem se ja ni u šta to ako nije Lukas, Ceca ili Karleuša. Snimala i televizija. Tražio sam po publici poznate face iz rijalitija ali ih nije bilo. Pa, šta snimaju onda, majku mu? Definitivno, ovde je bila neka druga Srbija. Srbija koja me plaši. Srećom pa nas ovih drugih ima mnogo više. Brate moj, ti koji ovo čitaš, šta bi bilo s nama da ovi pobede? Nek je nama Pinka i sličnih da uživamo u onome šta narod voli.
Kažu svi da je ovo bio istorijski bluz koncert. Da se još nije dogodilo, a više ni neće da je na jednom mestu neko skupio sve ove muzičke umetnike i napravio ovakav trosatni spektakl, te da je bilo nezaboravno iskustvo za sve koji su na bilo koji način učestvovali u projektu “Gitarologija: Povratak korenima” Dr. Project Point Blank.
Crnčeviću nisam uzeo ni dinara…
Samo mi to treba. Da me neko proziva kad budem gostovao na Pinku ili u tabloidima kada me budu intervjuisali.
Hvala mnogo Brakuse!!!
BTW: “…Crnčeviću nisam uzeo ni dinara…”
Niste se ni pogadajali oko dinara – koliko si mu uzeo evra 🙂
Milos Crncevic ovde (Crnketov rodjak)
Sto bi rekli neki “svaka tika u Njegosa” osim onog dela da ne mozemo u EU tako fini kao ti ljudi na bluz koncertu. EU i trazi takve kulturne i skolovane a dole ce ostati Zmaj od Sipova sa diplomom neurohirurga