Zvuči paradoksalno, ali ima umetnika koji su duhom gotovo britanski iako su Amerikanci – i obrnuto. Erik Klepton je to jednom objasnio bolje nego iko.
Na primer, The Rolling Stones. Iako su iz Ujedinjenog Kraljevstva, i to pravi londonski momci koji su ponikli iz džez i ranog rok en rol miljea britanske prestonice, u njima postoji nešto neizbežno američko. Možda zbog načina na koji su prigrlili američku muziku – bluz, kantri i sve što ide uz to. Možda zbog komercijalizacije, tona merča i biznis-pristupa koji više liči na američki model umetnosti nego britanski. U svakom slučaju, ne bi bilo čudno da neko, dok Mik Džeger ne progovori, pomisli da je Jenki.
Džimi Hendriks i Pink Floyd – blisko prijateljstvo “ispod radara”
Ali Kleptonov primer je suprotan – Amerikanac koji je po duhu bio Britanac. U pitanju je, naravno, Džimi Hendriks. On je toliko organski pripadao britanskoj sceni da bi mnogi poverovali da je rođeni Londonac. Hendriks je, uostalom, i sam obožavao britansku muziku i kulturu.
Iako je rođen u Vašingtonu i odrastao u Nešvilu, London mu je postao dom. U britansku prestonicu ga je 1966. doveo Čas Čendler, bivši član The Animals, koji je tada počinjao menadžersku karijeru. Čendler ga je video kako svira u Njujorku i odmah znao – tog čoveka mora dovesti u Englesku.
Od tog trenutka, Hendriks je sve vezao za Britaniju: okupio je britanski bend, imao englesku devojku i neprestano nastupao po londonskim klubovima, ostavljajući domaće muzičare bez daha. Govorili su o njemu kao o otkrovenju, o sili koja ih je naterala da ponovo pronađu strast i podignu lestvicu. Klepton je to i lično osetio.
– Pozornica je, zapravo, bila spremna za Džimija. Mislim, moglo je da bude bilo ko – ali morao je da bude on – rekao je Klepton, opisujući Hendriksa kao neku vrstu drugog dolaska – onoga koji je trebalo da spase britansku scenu.
Makartni tvrdi da je svoju omiljenu gitaru kupio zbog Džimija Hendriksa, ali…
– London je tada ulazio u neku tešku soul fazu. Bluz je umirao, i trebalo je da se pojavi neko ko će sve to ponovo oživeti i povezati – objasnio je Klepton, prisećajući se sredine šezdesetih, kada je energija počela da kopni. A onda se pojavio Hendriks – i zapalio sve ispočetka.
Hendriks je inspirisao britanske muzičare ne samo kao umetnik, već i kao strastveni fan. Bio je čest gost na tuđim svirkama, a često je i obrađivao pesme britanskih bendova – legendarna je njegova izvedba “Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band”, samo dan nakon što je pesma objavljena.
Kit Ričards: Džimi Hendriks je bio toliko genijalan da je skoro uništio gitaru kao instrument…
Svest o tome da Hendriks možda sedi u publici, ili da bi mogao da odsvira njihovu pesmu bolje nego oni sami, podigla je uloge za sve britanske bendove tog vremena. Kao da je taj Amerikanac došao u London ne samo da svira – već da pokaže kako se to zaista radi.
HL/Izvor: Far Out Magazine
