Ekskluzivno: Samo na Headlineru pre svih pročitajte odlomak iz nove knjige “Neonski bluz” Dejana Stojiljkovića… i kakve sve to veze ima sa braćom Galager

0
380
Oglasi
Dejan Stojiljković/Photo: promo/dejanstojiljkovic.rs
Dejan Stojiljković/Photo: promo/dejanstojiljkovic.rs

Nova kolekcija od 10 priča Dejana Stojiljkovića pod nazivom “Neonski bluz” naći će se u knjižarama u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, kao i na on-line servisu “Eden Books” u petak, 10. decembra 2020. godine.

Osmišljena je kao svojevrstan presek pripovedačkog opusa autora sa fokusom na pripovetke objavljene u poslednjih nekoliko godina i svojevrsni je nastavak knjige “Kišni psi”.

Headliner vam ekskluzivno donosi odlomak iz priče “Iza čudesnog zida” koja, između ostalog, otkriva i kako je nastala čuvena pesma “Wonderwall” benda Oasis.

Neonski bluz/ cover
Neonski bluz/ cover

IZA ČUDESNOG ZIDA – odlomak

Ni sam ne znam kako, na kraju smo završili za šankom cirkajući sa braćom Galager. Ispostavilo se da je Harvi njihov veliki fan; zaprepastio sam se koliko dobro poznaje njihovu muziku. Srao je nešto o ovoj i onoj pesmi, o albumima, živim nastupima… Njima je, kao, bilo neprijatno da pričaju o tome, smaralo ih je. Stalno su pokušavali da izvrdaju i skrenu temu na nešto drugo: fudbal, žene, alkohol… Ja sam samo ćutao i ispijao pinte koje mi je Soni točio na njihov račun.

I pravo da vam kažem, što su me više čašćavali – to su mi postajali mrskiji. Vreme je proletelo brzo, baš kao i uvek kada se čovek zapije u pabu; u jednom trenutku pogledao sam na sat i shvatio da sedimo ovde prilično jebeno dugo. Pab se već bio ispraznio, ispičuture su ubile svoja sledovanja besplatnog lagera pa su odlučile da se tornjaju dok su u stanju da ženi kažu da odjebe, a šefu da imaju hemoroide.

Ostali su samo najuporniji: braća Galager, Soni, Harvi i ja.

Lijam mi je zatražio upaljač da pripali cigaretu; počeo sam da preturam po džepovima i pored mog starog zipa pronašao i novčanicu od pet funti. Dodao sam mu upaljač i sa čuđenjem zurio u zgužvanog petaka.

„Vidi ovo, jebote“, bio sam gotovo ushićen. „A ja sam mislio da sam švorc!“

„Vondervol“, reče on vraćajući mi zipo.

„Molim?“

Wonderwall“, ponovio je. „To ti je kada sediš u busu ili pabu… Ubedačen si jer nemaš pljuge i love, a onda zavučeš ruku u džep i u njemu pronađeš pet funti koje si zaboravio. To se zove vondervol.“

„Zar se tako ne zove ona vaša čuvena pesma?“

„Da, druže… To je to.“

„Ja sam mislio da je to ljubavna pesma“, ubacio se Harvi, jebeni poznavalac njihovog opusa.

„Ma ne…“, zavrteo je Lijam glavom i dokrajčio pivo. „Značenje te pesme su mediji jednostavno oteli od nas. Kada je izašla, svi su stali da seru da je to posvećeno ovoj ili onoj ribi… I kako onda da objasniš gospođici Beznačajnoj da pesma nije o njoj kada sve novine pišu o tome? Ne, druže… To je pesma o imaginarnom prijatelju koji će doći jednog dana da te spase od samog sebe.“

Nacerio sam se što sam ciničnije mogao, srknuo malo piva, ovo je već bilo toliko zabavno da sam rešio da malo zajebavam pijanog napaljenka. Jebote, pa njihova muzika ima značenje? Kakvog li otkrovenja.

„A ko je taj… imaginarni prijatelj?“, upitao sam ga.

„Pa, to je bar jasno“, ubacio se tada pijani Noel u naš razgovor. „Džordž Harison.“

„Džordžu Harisonu iz Bitlsa?“

„Jašta, bratiću, o njemu… Kada sam napisao „Wonderwall“ i „Don’t Look Back in Anger“, pokazao sam ih Lijamu, a on mi je, u svom stilu, odgovorio da su obe pesme sranje. Znaš, moj bata voli tako da se prokenjava, zato mu s vremena na vreme polomim pičku… Ali svejedeno ih je otpevao. Vidiš, onaj stih na početku: Bekbit, priča se na ulici da je vatra iz tvog srca iščilela*…“ To ti je baš o Džordžu Harisonu. Njegov nadimak bio je Bekbit…“

„Tako je“, upao je opet Lijam. „Bilo ga je sramota zbog svega onoga što su Bitlsi radili godinama pa je zato odlučio da 1968. napravi solo album koji se zvao, pogađaš – ’Wonderwall music’.“

„Sereš?“

„Ma kakvi. Stvarno je tako…“

„A postoji i drugo objašnjenje…“, vraćao je Noel stvari na početak. „Kada smo jednom igrali protiv Mančester junajteda… U vreme kada je za njih igrala ona pička Dejvid Bekam… Te sezone su mu stvarno išli slobodni udarci… Mogao je da zabije gol sa pola terena. Taktika našeg tima bila je…“

„Kog tima?“, upitao sam naivno.

Noel me je pogledao preneraženo.

„Kako… kako to misliš?“

„Mislim, kog tima?“

Mančester sitija, druže. Gde ti živiš, bratiću? U jebenom Diznilendu?“

„Nisam neki ljubitelj jebenog fudbala.“

„Nisi… ljubitelj?“, zagledao se u mene kao da sam mu upravo saopštio da imam dve kite. „A čega si ljubitelj? Golfa? Ili jebenog skvoša? Živiš u jebenom Mančesteru i nisi… ljubitelj… fudbala?“

„Šta da radim… nikad me nije jebeno zanimao.“

„Vidi, Lijame…“ – Noel je počeo da mi se cereka u lice. „Ovde imamo jedinstveni primerak ljudske vrste… Mančesterca koga… ne zanima fudbal.“

„Pijem u to ime“, promrmljao je ovaj odsutno.

„Nema veze… Da nastavim… Dakle, ta pička… Bekam… Znaš ko je Dejvid Bekam, zar ne, druže?“

„Da, znam… To je onaj tip… sa reklame za penu za brijanje.“

„E taj… On je bio njihov glavni adut. Namerno su išli na prekršaj blizu šesnaesterca kako bi pičkica mogla da puca slobodnjake odatle. Znaš šta je slobodan udarac, zar ne?“

Sad sam već bio iznerviran.

„Naravno da znam, drkadžijo! Prestani sa proseravanjem i završi priču.“

„E to je pravi navijački duh! Takvog te volim. Dakle, na toj utakmici Bekam je šutirao desetak puta i nije zabio nijedan gol. Naši su provalili tu njihovu taktiku i svaki put formirali tako dobar živi zid da se svaka Bekamova lopta odbila od njega. Dali smo im gol iz kontre i pobedili ih sa 1:0.“

„Lepo. Bravo za vas. Samo… Kakve to veze ima sa jebenom pesmom?“

Noel se zagonetno nasmešio, naručio od Sonija još jednu turu, a zatim me pogledao.

„Sutradan je u novinama izašao naslov preko cele strane: WONDERWALL.“

* Engl.: „Backbeat, the word is on the street that the fire in your heart is out…

Oglasi

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite vaš komntar!
Unesi svoje ime