Drugo veče ovogodišnjeg Arsenal Festa počelo je (i ostalo), srećom, bez kiše. Otvorili su ga, patriotski, kragujevački metalci Oathbringer, na Garden Stageu.
Ovaj dan, definitivno, ostaće upamćen po neverovatnom spoju metala i trepa, posebno na pomenutoj manjoj bini. Dante, Vojko V, zatim kratak predah uz Ritam Nereda i Mortal Kombat, a onda nazad na trep sa Rouzijem i Mimi Mercedez.
Između njih, u žanrovskim smenama svirali su i Bad Daughter, Miki Radojević i bend i simpatični Jet Vesper.
Dakle, changeover nije važio samo za izvođače, već i za publiku. Dve potpuno razlicite društvene grupe, naizgled bez dodirnih tačaka. U tome i jeste sva festivalska čar, u uspostavljanju dobrog provoda za sve, za svačiji ukus. Arsenalu ove godine to svakako ide od ruke.
Ipak, da se vratimo na početak.
Dok se polako smrkavalo, Main Stage je otvorio specifični Nouvelle Vague, francuski kaver bend. Kako im se i samo ime referiše na filmove francuskog novog talasa, sasvim je logično da je upravo takva atmosfera vladala. Bilo je baš kao na filmu, uz nesvakidašnje izvedbe svima dobro poznatih pesama.
Naravno, oni nisu sasvim običan kaver bend, nalik onima koje slušamo svakog petka uveče u lokalnom pabu. Takve izvedbe pesama, u žanru koji se poklapa da imenom, nema niko osim njih.
“Love Will Tear Us Apart” bila je prva, a zatim su odlučili da napolju nije “dovoljno vruće”, pa su podigli temperaturu pesmom “Girls On Film”.
Na bini ih je bilo šestoro. Šestoro neverovatnih muzičara, fantastičnog scenskog nastupa. Ipak, sve oči bile su uprte u pevačicu Alonju, koja je definitivno osvojila publiku svojim plesom.
Ni u jednom trenutku nije bilo dosadno, na bini se nešto stalno dešavalo. Od zavodljivog, divljeg plesa uz “A Forest”, do ispijanja flaše vina na sceni.
Tokom “Just Can’t Get Enough” svi su definitivno bili razigrani, u pravom festivalskom raspoloženju. Nikome nije bilo dosta, ali bilo je vreme da se ide dalje. “You Spin Me Round” bila je poslednja, a nakon nje se još dugo čulo pevušenje u publici, praćeno suptilnim plesnim pokretima.
– Čoveče, kakva smena generacija – čulo se iz publike, nešto pre nastupa Bijelog Dugmeta. Zaista, bila je. Ali neočekivano, starija publika je odlazila, dok su prve redove popunjavale znatno mlađe generacije.
“Đurđevdan” je otpevan horski, kao poziv za bend da izađe na scenu. Konačno, praćeni suvim ledom i pirotehnikom, na bini su se pojavili Goran Bregović i Mladen Vojičić Tifa, sa potpuno suprotnim “autfitom”.
U skladu sa pirotehnikom, “Padaju zvezde” bila je prva numera koju su izveli.
Kad je o ovom bendu reč, verovatno redosled pesama nije ni važan. Ne postoji klasičan pristup da najpoznatije pesme sviraju na kraju, ako su skoro sve numere na listi hitovi.
Na opšte oduševljenje, u drugoj polovini koncerta, na binu je izašao Alen Islamović. Započeo je svoj deo pesmom “Pljuni i zapevaj moja Jugoslavijo”. Dalji repertorar činile su numere sa dva albuma na kojima je pevao. Bis su izveli zajedno, Tifa i Alen. Definitivni poslednja bila je “Ružica si bila”.
Ako je naziv turneje u okviru koje se našao i ovaj nastup “Doživeti stotu”, vrlo je verovatno da će je zaista doživeti, uz ovu publiku i energiju koju im ona pruža.
Dok se prolaz na Main Stage nije ni nazirao od silne gužve, jedan australijski sastav spremao se da zasvira na Garden Stageu. Bila je reč o momku koji nastupa pod imenom Jet Vesper, zajedno sa basistkinjom, bubnjarom i klavijaturiskinjom.
Na samom početku, slušala ih je grupa mala, razigrana i odabrana. Do kraja, kapaciteti su bili popunjeni. Uprkos tome što je stotinak metara dalje nastupao legendaran jugoslovenski bend, jedan mali, zanimljiv i nadasve kvalitetan bend privukao je veliku pažnju.
Njihova muzika sadrži gruv sedamdesetih, uz fank, džez i pomalo spiritualnosti. Mamili su osmehe na lice, a tela su se kretala sama od sebe. Bilo je ovacija, aplauza, pevanja čak i ako skoro niko nije znao tekstove.
Još jedna od čari festivala je otkrivanje potpuno novih izvođača, na licu mesta. Možda je to i najvažniji deo festivalskog iskustva – otkriti mali, simpatičan australijski bend.
Možda ne australijski bend, možda ne džez pomešan sa gomilom žanrova. Važno je samo pronaći nešto novo, što će ostati za stalno.
Pre njih, nastupila je sjajna hrvatska muzičarka Bad Daughter, praim imenom Dunja Ercegović, koja ne na delu pokazala zašto je privukla pažnju publike u regionu.
Sa svojim specifičnim, drskim i duboko emotivnim stilom, njena Bad Daughter slobodno se poigrava granicama unutar indie pop žanra dajući mu svoju nešto tamniju, ali i dalje plesnu i pitku viziju.
Posle svega, od obrada, preko numera koje su stubovi jugoslovenske nekadašnje rok scene, došli smo do potpuno druge strane, žanrovski, stilski i u svakom smislu suprotne ovoj. Coby, a zatim Lil Pump zatvorili su Main Stage na sebi svojstven način. Dakle, još jednom, na festivalima uvek ima mesta za sve.
Kome nije bilo dosta šutki i rok muzike, mogao je da prošeta do Gardena, gde su Ritam Nereda i Mortal Kombat pravili još tvrđu atmosferu, odmah posle nastupa Vojka V.
Drugo veče trajalo je mnogo duže, privuklo je veliki broj ljudi i spojilo je, naizgled nespojivo. I bilo je odlično u svemu tome.
J. Ilić za HL
