Taj momak je mogao sve. Onaj gore mu je dao talenat za glumu, odličan glas, izgled i šarm na koji su padale devojčice i njihove mame, roditelje koji mogu da mu otvore poneka vrata, smestio ga je u period kada je Beograd stvarno bio svet… Dao mu je sve(t) na tacni.
A to je, izgleda, bilo previše.
Igor nije želeo da bude Robin Hud. Njegov izbor je bio da bude – Duh Nibor. Drugačiji. I dobar i loš. Ni dobar ni loš. Nesnađen.
I pokleknuo je. I podigao se. I predao se. I borio se. Do kraja. Jer Duh Nibor se nikad ne predaje.
Igor Pervić (1967 – 2019) iza sebe je ostavio mnogo. Uloge u “Crnom bombarderu”, “Lajanju na zvezde”, “Buretu baruta”, “Sivom domu”… neke nesnimljene i nezaboravljene pesme Duha Nibora, ljubav prema Zvezdi, hrabro javno priznanje o borbi sa zavisnošću, neke prijatelje koji su mo okrenuli leđa i neke koji nisu, žene koje su ga volele i koje tvrde da nisu… Ostavio je mnogo, a opet tako malo.
I zato je kriv. I zato ga ne treba kriviti. Samo je tužno. Jer, na kraju pesme, kad odsvira “mala noćna muzika”, ko može da kaže koja je tačno razlika između Robina Huda i Duha Nibora… Ima li je?
